pišem da napišem...

Ako je ijedna pesma ikada ispričala potpunu emociju, svaku emociju koja se prepliće u nekoj drugoj i čini priču onda je to ova pesma. Kada bi priča o ovoj pesmi bila napisana nikada ne bi bila ispričana tako autentično kao pesma koju prati spot. Ne bi se nikada videla jačina osećaja koju budi dok je sa slušalicama u ušima slušaš i gledaš spot. Osetiš svaku reč na sopstvenoj koži i razumeš je do same srži. Plačeš dok ona plače osećaš njen gubitak i svu njenu bespomoćnost. Situaciju u kojoj si i iz koje nema vani. Nema ni natrag ni napred. Prosto si tu u tom “inficiranom” međuprostoru povređen, ranjen, kao da su ti išcupali sve organe i nemaš se sa čim boriti niti protiv koga jer dostigao si sam vrhunac kraja. Život, nekadašnji, koji je imao potencijala da bude sređen, lep, savršen...magičan... izgubljen je. Činjenjem. Lošim, pogrešnim činjenjem. Prošlo vreme koje se nikada promeniti ne može. Završeno je i svaki put kada ga se setiš takvo je. Ne menja se i boli. Parališe misli i zaledi ih, pretvarajući se u nemu sliku. U negativ. Ne može se promeniti, koliko god ti bio dobra osoba, koliko god želeo da oprostiš, sećanje na tu situaciju se nikada promeniti neće. To je kraj svakog kraja. Mnogo krajeva u jednom kraju. Sa svakom osobom si ti ali sa svakom osobom si ti takav samo prema toj osobi. I toga više nema. To je tragično. Najtragičnije je to što možeš voleti do prekosutra ali ne. Inficiran si tom ljubavlju i ti si taj koji bez obzira na želje i osećanja druge osobe ne želiš više biti deo te priče, ničega što ima veze sa tom pričom. Šta god bila odluka te druge osobe ti si taj ko odlučuje. Kada vidiš da je tako i znaš da ne možeš ništa... možeš. Imaš izbora kao i uvek kao u svemu. Zaboravi i prihvati. Izgubili su te. 


Now I know you're sorry and we were sweet 
But you chose lust when you deceived me 
And you'll regret it, but it's too late 
How can I ever trust you again? 

Požude za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode pokazuju se dovoljno jake da postanu san. 

Rad sna trudi se, da dve različite misli sažme, time što, slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj se obe misli mogu složiti. Rad sna vrši, jedno vrlo neobično prepisivanje misli sna, a ne prevođenje od reči do reči ili znak po znak. Niti neki izbor po određenom pravilu, kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči a samoglasnici izostavili. 

Prva stvar kod rada sna je bitnost da se jedan latenti elemenat ne zamenjuje nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljenim , nekom aluzijom. 

Druga stvar je da psihički naglasak prelazi sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da se čini da se san promenio pa izgleda čudno. 

Treća stvar se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne slike. 

Broj delimičnih snova u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu. Oblik snova sam po sebi svakako nije beznačajan i on sam zahteva tumačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto značenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se sve više nameće sve bolje savlada. Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakakve stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni. Na primer, da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje značenje. 

Pri radu sna najočiglednije je da se skrivene misli , izražene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuelne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čulnih slika, njihov prvi materijal i njihovi prethodni stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike sećenja tih utisaka. Na njih se tek kasnije nadovezuju reči, pa su reči povezane u misli. 
U radu sna misli se obrađuju regresivno. Njihovo razviće se uništava pa pri toj regresiji mora otpasti sve što je pri razvijanju slika, sećanja u misli pridošlo kao nova tekovina.

Kaldrma. Ostrvo. I taj zvuk. Ni od kuda se čuje a u stopu te prati. Udaranje potpetica po kaldrmisanom putu... dajući takt onda... kada se zvuk obmota oko nežnih nožnih članaka, pa zaklecaju kolena a skočni zglobovi se trznu i onda nastave tupatupatup po putu, njišući kukove i sireći rubove haljine kao latice tulipana pa ih opet spuštaju nežno, da sasvim nežno, neprimetno, prividnim dodirom dotaknu kolena pružajući mogućnost vetru želje da dodirne i naježi svilenu kožu bedara. Ruka pod ruku. Njegova cigareta i dim koji ide ka njoj.Svoju je ugasila, ostala je ubačena u uličnu pepeljaru sa otiskom njenog karmina, sa svakom jamicom u tom otisku i svim poljupcima skrojenim po tom kalupu ostavljenog baš tamo . Tada ili nekada, kada neko bude prolzio tuda osetiće miris njenog uzdaha i parfem njene privlačnosti pomešane sa željom, željom koja je ostala zarobljena u njegovom pogledu, u iskri njegovog oka koje i kada zažmuri vidi samo nju. 
Drži je pod ruku i udara takt preteći njene sitne i lagane korake. Grubost i sirovost njegovoh cipela po kaldrmi zahvaljujući njoj deluju nežno a sigurno, tanano a jako , kao da leti kao najveća ptica u jatu, oslanjajući ovlaš samo vrhove prstiju i petu. Drži je pod ruku hodajući sa njom ka tvrđavi večnosti u kojoj će jedno drugom reći zbogom ili doviđenja. Jer savršenstvo zvuka violine je koliko u njegovoj lepoti toliko i u tuzi koju budi pustajući zvukove znane samo njoj. Drži ga pod ruku i pleše sa njim, harmonično i sinhronizovano pokreću sve delove tela, njena ruka i njegova, njegov udah i njen izdah. Njegovi prsti u njenoj ruci. Poslednji put ih dodiruje dok violina na ostrvu izmišljenosti svira i čovek koji je slep i gluv, čuje samo vibraciju žica i oseti kroz vetar da je neko tuda prošao, da ga je čuo, da je čuo kako on svira, da je zaplakao ili se nasmejao. On zna da svira ali nema predstavu šta je melodija, kako zvuči i šta izaziva u telu... mislima, duši. Ali ta vibracija je usklađena sa pulsom krvi koja struji duž njegovih vena i ako ne čuje ono spolja on čuje tok krvi, oseća njenu putanju i trenutak kada zabubnji srce... čuje tup taf, tup taf, tuptaf, tuptaftuptaftuptaf... tu melodiju ne može svako da čuje. 

Nežno rukom ispravlja nabore na haljini dok nemo posmatra violinistu čudeći se njegovoj veštini, čudeći se kako neko ko ne čuje može da stvori savršeno delo i da to delo svi sem njega mogu čuti. On gleda u nju čudeći se kako neko ko ima toliku potrebu da voli nikada nije bio voljen. Glada je i čudi se kako će je ostaviti sa zadnjim zvukom violine. Čudi se tvrđavi koja ih magnetično priziva da zalutaju po njenom lavirintu privlačnosti i da se izgube jedno u drugom, jedno sa drugim, jedno bez drugoga... 

Nekoliko taktova po kaldrmi, zvuk potpetica se prepliće sa škripom peska pod muškim cipelama. Violina je prestala da svira. Gluvonemom čoveku klizi suza niz obraz i lagano se kreće ka usnama raširenim u osmeh. On.Ona. Ostrvo. Tvrđava. I gluvonemi svirač violine. Uz zvuk protivrečnosti su se izgubili u svojim najlepšim strahovima i najstrašnijoj lepoti postojanja. 


Inspirisana postom “ Violina” bloggera N. A. 

Kap. Kap po kap . Kaplje. Neka se voda od nekud proliva. Da li je voda ili je kiša? Da li je kiša ili je voda? Par kapi je sasvim dovoljno da shvatiš da kaplje. Koliko je reči dovoljno da shvatiš značenje rečenice? Koliko je potrebno da protumačiš da li je figurativna ili metaforička? Lažna ili istinita? Kako da budeš siguran da si baš tu rečenicu čuo, pročitao onda, negde gde je i njeno značenje ostavljeno. Koliko zauvek je srazmerno onom jednom nikad? Koliko je nikad daleko od zauvek? Da li je Da zapravo spremno za predstavljanje i lepo obučeno Ne. Ono Ne koje će jednom biti ogoljeno, puno oštrih linija bez oblina, bez prefinjenosti. Jeste. Najteže je shvatiti očigledne stvari. Očigledne stvari bole i povređuju. I kada vole i kada ne vole. Jesam li očigledna, bolim li te dok čitaš neki post koji sam posvetila tebi? Da li mi se smeješ ili se smeješ sebi? Koliko sam te samo zamišljala izmišljeni čitaoče. Da li čitaš samo mene? Ili me ne čitaš uopšte? Kako ću ikada znati da li sam te svojim slovima privukla ili odgurnula od sebe. 


“Volim te, on kaže. Nju? Koju nju? Onu iz svog sveta koji želi, onu koja nikada neće biti nesrećna zato što on želi da bude srećna pored njega? Ko je ona? Voliš li nekoga samo dok radi ono što želiš? Da li bi je voleo kada bi rešila da postane profesionalna kurva? Da li bi je voleo znajući da daje svoje telo nepoznatim muškarcima za novac? Svaki deseti put gratis? Da li bi je voleo bez nogu koje ga dovode do ludila ili ćelavu sa alkom u nosu i navučenu na heroin? I tada bi to bila ona, zar ne? A on bi je voleo i bio srećan jer je ona srećna. Ne! To je neka druga koju on voli. Ona mora da se oduševljava ružama ispred vrata, zato što je to romantično, zato što on na taj način pokazuje da je romantičan. “ 


Koliko god nam je širok vidokrug sve druge možemo sagledati osim nas samih. Sebe nikada ne vidimo ili možda nikada tako jasno kao druge. 

Nekada davno ljudi nisu starjeli i nisu bili bolesni. Nisu imali nijednu brigu. Bili su sretni. Sve dok im bogovi nisu poslali ženu koja je sa sobom ponijela sva zla svijeta. Ona sama je bila najveće zlo iako će ljudi u srcu uživati s njom i to zlo će svatko rado htjet prihvatiti. Zvala se Pandora. Što u prijevodu znači „svime obdarena“ jer su joj svi bogovi dali svoje darove, ali svaki dar će štetiti ljudima a i njoj. Ona je to znala ali ipak nije mogla utjecati na svoja djela. Čim je došla na svijet tužna srca je otvorila vrč u kojem su se nalazila sva zla. Znala je šta se nalazi u vrču i koliko će nesreće stvoriti zbog toga, ali nije imala izbora. Bogovi su ju stvorili na taj način i vrč je morao biti otvoren. 

Imala je izbora ali je sila koja ju je vukla bila jača od mogućnosti izbora pa je samu sebe naterala da poveruje da izbor ne postoji. Udahnula je duboko i laganim pokretom ruke otvorila vrč. Napravila je nekoliko koraka unazad i videla jednu po jednu zlaćastu kuglicu kako izlaze iz mračne unutrašnjosti kutije.Kada je i poslednja izašla Pandora je prišla kutiji i zatvorila je. Obgrlila je rukama kutiju i čvrsto prislonila uz grudi. Okrenula se ka prozoru i u daljini na tamnom nebu ugledala šest zlaćanih kuglica koje su izgledale tako primamljivo i zanosno, nežno i lepršavo, isto kao i ona, isto kao i glas sirena koji mami i priziva da ga slušaš, opijajući te najlepšim glasom prelepe poluribe- poludevojke iza koje se uvek krije neko zlo. Prišla je prozoru i zatvorila ga je dok je prstima druge ruke i dalje pripijala kutiju grudima, bila je zbunjena, bila izgubljena, zbog opčinjenosti zla koje konstanto vreba iz nje varajući sve ljude oko nje kao i nju samu. 

Pandora je kutiju bacila ne znajući da se u njoj nalazila još jedna kuglica. U kuglici se nalazila Elpis boginja nade. Gledala je kako sve njene sestre odlaze iz kutije ali prije nego što je i ona uspjela izaći opet je oko nje zavladao mrak i izlaz je nestao. Dugo je oko nje vladao mrak sve dok jedan bog nije podigao kutiju s mjesta na kojoj ju je Pandora ostavila. On je sa kutijom posjetio sve ljude. Svaki puta bi otvorio kutiju i Elpis bi na kratko vidjela sunce ali oko nje bi brzo zavladao mrak. Bog bi joj izvadio oči i onda ju stavio u srce jednog čovjeka. To je ponavljao kod svih ljudi i zbog toga se u srcu svakog čovjeka nalazila slijepa nada. 

Ta nada u očima je samo na kratko mogla videti svetlost i lepotu dana i onda bi ponovo oslepela baš na onom mestu gde se očni kapci nežno dodiruju . A sa svakim novim njihovim otvaranjem pogled na sliku stvarnog sveta bi se menjao. Jedino mesto i jedino konačno i stvarno stanje koje je svaki put isto, je tama onda kada osoba sa nadom u očima zažmuri. Osobe koje su bile privilegovane da osete nadu u sebi i da je ponesu u očima bili su najnesrecniji ljudi. Cela nesreća nade je bila jednaka svakoj nesreći njenih sestara i Pandore. A ta nesreća je zapravo samo prisvajanje lepote i nedostiznosti njihovih moći. Jer sve one blistaju i mame samo onda kada nisu zarobljene u osećaju pohlepe, požude i posedovanja. 

Blaga škripa kočnica i... prestalo je zujenje auta. Konačno! Otvara vrata i udiše vazduh njegovog grada.Koliko li je vremena prošlo od zadnjeg puta? Dva meseca? Tri? Šest meseci! Potpetice ujednačeno lupaju po trotoaru proizvodeći mnogobrojne kopije sopstvenog eha, dajući ritam njenim mislima. Sunce se danas ne šali, šteta, nije ponela šešir. Sačekala je par sekundi i okrenula se ka kapeli. Ne, neće ići tim putem. Nasmejala se samoj sebi napravila poluokret i sigurnim korakom produžila pored izloga nekad velike robne kuće. Nije gledala svoj odraz, videla ga je u samom gradu, nje nikada nje ni bilo na glatkoj površini stakla. Približavala se putanji kojom ju je nekada vodio. Sećala se tog tupog zvuka i blagog podrhtavanja. “Zemlja se sleže pod korakom dobro uglancanih cipela i sve dolazi na svoje mesto.“

Zastala je ispred zgrade narodnog pozorišta. Oduvek joj je to mesto privlačilo posebnu pažnju. Da li zbog same gradjevine ili zbog toga kako se osećala kada je tuda prolazila sa njim dok ga je ponosno držala ispod ruke. Ili zbog ušećerenih jabuka koje su tada do kasno u noć nudili ulični prodavci dok je njih gutala noć tog čarobnog grada. Ugledala je klupu, zažmurila i tri puta ponovila njegovo ime. Sela je do same ivice i ruku spustila na naslon. Pomilovala ga je nekoliko puta kao da je njegova ruka. Čulo se par nerazumnih reči.... Klupa ... jednom ... sediš.... baš ovde! Dodirnućeš me!

Duboki udah i skok iz mesta. Okret na peti i blagi naklon zgradi koja joj je do malopre gladala ledja. Uputila se ka kapeli, želela je što pre da pređe trg, da se uopšte ne zadržava i onda je čula...

Zvuk vibracije žica je počeo da joj štipa čitavo telo, da golica do granice bola. Njena unutrašnjost je počela da vibrira dok je telo nepomično stajalo, ukopano u mestu. Violina i gitara. Telo joj se grčilo dok je stampedo svih mogućih emocija gazio od nožnih prstiju do glave, ostavljajući za sobom reke suza čiji su tok skrivale ogromne tamne sunčanice, samo bi ukoliko se neko zagleda mogao videti njihova ušća obojena maskarom. Melodija, grad i vazduh koji on diše potpuno su je obuzeli i više nije imala komande nad svojim telom. Nepomično je stajala i slušala dvojicu nasmejanih muškaraca kako sviraju neku melodiju koja je govorila njegovo ime, koja je mirisala na njega i koja joj je rekla da ga ni danas neće videti. Nije znala da li bi lakše bilo da se sruši odmah tu ili da pokuša da korača možda bi ipak...

Sela je na klupu. To je bila ona ista klupa na kojoj je nekada sedela sa njim. Sećala se da ga je čekala baš na tom mestu. I kada bi se okrenula mogla je da se vrati u prošlost i da ga vidi, njegove odlučne korake i osmeh preko celog lica. Ali... bila je sama. Znala je kuda će dalje ići... U tom gradu hodaće samo strančevim koracima...

Prevazisla sam sve korake koje sam ikada napravila I kad god im se vratim osecam stid ili nedostatak snage da ih ponovo dozivim. Gusi me cinjenica da se nikada zaista ne mogu vratiti tim koracima I ispraviti ih ili im izbrisati tragove. Napraviti secanje u kome se ne secam tih trenutaka. Mogla bih tada pomisliti da sam mozda nesto slicno tome sanjala pa se slatko nasmejati jer sam budna I ne sanjam vise…

Ponekad se ispricam sa zvezdama jer znam koliko sam mala za njih, da me nikada nece ozbiljno shvatiti ali zato sam sigurna da mi se nikada nece ni rugati. Tok misli mi ne dozvoljava da se vezem I ostanem na jednoj temi. Slusajuci pesmu u pozadini osecam jak nalet tuge. Ona tuga koja treperi u grudima. Osecaj kao kada povuces dim cigarete pa ga ne mozes izbaciti nikako.  Koliko god pokusavao ne uspevas. Imas utisak da ce ti biti lakse ako vrisnes, stisnes zube ili pustis suzu ali nije, tada osecas neku iritantnu toplotu unutra koja te tera da se raspadnes od suza I da shvatis koliko si bespomocan. A jesi. Znas da moras izaci iz te situacije ali ipak bez obzira na sve ostajes u tom stanju I koprcas se u sebi. Tebe se bori da sto jace zadrzi tugu I odgurne je. Kroz suze trazis olaksanje, mrvu spokoja dok obe strane drze jednako cvrsto I nijedna ne popusta jer zna da sta god pustila izgubice I ostace bez jednog dela koji nije uspeo biti dostojan sebe. U toj borbi se osecas potpuno jak I slomljen,  brojis zidove u sobi, gledas tacke na plafonu I dajes im oblike, oblikujes ih u osecanja kojih si zeljan da dotaknes, osetis, ozivis a koje si izgubio zbog necega na sta sada ne mozes uticati nijednim delom, nijednom recju, nijednim  cutanjem. I ostanes tako skvrcen u sebi I obgrlis se pokazujuci samom sebi koliko si bitan I koliko si prazan...

 https://www.youtube.com/watch?v=1MDlMdu2gjw

Zahtevam od tebe da me se odreknes. Svako slovo upuceno meni da izbrises I ne napises ga nikada vise. Zahtevam da svaku pricu koja je za klicu imala neku moju misao unistis isto kao sto ces unistiti mene u bilo kojoj cestici tvog okruzenja. Prokleo si me davno I ne zelim da me remeti tvoje secanje na mene. To sto mislis nisam uopste bila ja, nego izmisljena platnena lutka koju su konci pomerali. Zahtevam da je unistis jer je se stidim zato sto sam joj bila muza I kalup. Zahtevam da svakoga ko ima moje ime zoves drugacije jer ce te uvek secati na mene a to secanje mi smeta I ne treba mi. Meni su roditelji dozvoljavali da cuvam samo zive zivotinje. Zahtevam da me ne sanjas vise jer sam u tim snovima nocna mora. Takvu ulogu nikada nisam glumila, pokreti su mi vestacki I vrlo cesto zaboravim tekst. Zahtevam da bacis svaku knjigu koju sam ti kupila ali da je pre toga pocepas da iskidas svaku njenu stranicu jer sam… pah… povezivala nas dvoje sa tekstom. Stidim se sto sam unistila svako dobro delo time sto sam ga poistovetila sa nama. Zahtevam da izbrises svaku pricu u kojoj si junak samo zato sto sam te ja takvim ucinila. Kukavce bedni, jednom ces zaista biti junak ako uspes da ne mislis na mene kada lice prekrijes rukama da niko ne vidi na tvom licu crte koje sam samo ja znala da napravim. Zahtevam od tebe da prestanes to da radis jer ih nikada ja nisam ni pravila nego tvoj nedostatak hrabrosti. Zahtevam da se ne smejes kada me neko spomene jer ces mozda zadrzati taj osmeh koji sam umela samo ja da stvorim. Sada mi se gadi to je jedini razlog zbog koga to od tebe zahtevam. Zahtevam da zaboravis I svaki zaborav na mene, jer moje mesto nije u zaboravu ja I dalje postojim. Tako divno postojim, naucila sam da pevam I plesem, da citam I pisem iznova. Svet ima mnogo lepse boje od kada tebe nema. Zahtevam da ne shvatis ovo licno ali da ga prihvatis. Zahtevam da ne shvatis ovo kako hoces nego onako kako sam napisala. Zahtevam da kada pomislis na zauvek shvatis da je ono ovakvog oblika I ovoliko grubo. Zahtevam od tebe da me se zauvek odreknes. 

Nekad samo tvoja, zauvek zahtevna.  

Ne bih zalila nimalo da te vise nikada ne vidim i ne cujem,ne dodirnem, nije me briga za tebe, za tog fizickog tebe, ono sto ce mi zauvek nedostajati je tvoja dusa, tvoj savrseni um, tvoja pamet.