pišem da napišem...

Samo te molim da me pustiš, da me ostaviš na miru večeras... zauvek. Ni sama ne znam šta hoću I zato nemoj da me pitaš. Ako me pitaš reći ću ti I ono što neću... ne, neću te uvrediti, slagaću te, zato što verujem da još postojimo. Mislim da smo oboje stavili maske I da se krijemo iza njih. Nema, više ničeg nema. Prestalo je. Eto tako, odjednom se ugasilo. Sada se samo lažemo zbog prošlih dana ili možda zbog budućih.

Dragi... vrlo dobro znam... Nemoj da ti bude žao, nema zašto. Mi nastavljamo da živimo isto kao I do sada. Sve će biti dobro... Znaš, jel tako? Jasno ti je da sutra neću doći, ne zato što sam ljuta već zato što si mi pomogao danas da shvatim... da ne treba da dođem. Ćutao si, to je bilo sasvim dovoljno. Zbog tvog odsustva u današnjem danu imala sam dovoljno vremena da razgovaram sama sa sobom. Mislila sam razmišljala I da... odlučila. Izvini, izvini molim te što sam te izostavila u vezi tako važne odluke, izvini što sam sama donela odluku. Meni ne treba... ja ne želim da se neko tako ponaša prema meni. Ovog novog tebe ne poznajem I ne želim da upoznam, ne sviđa mi se. Mislila sam da će mi se svaki ti jednako sviđati, sad sam videla koliko sam pogrešila.

Nemoj da misliš da te ostavljam... ma ne, ni slučajno, ja se samo povlačim, da ne bih povredila tebe a ni sebe. Sad sam slagala, slagala sam raspored reči u rečenici, izvini, ponovo sam počela da lažem...

Čekala sam poziv u autobusu... to je bila zadnja šansa... Zaspala sam I probudila se a on nije mrdnuo, nije ni zabagovao...slika na ekranu je ostala ne promenjena... Slušalice su ispuštale dobro poznati smirujući glas. Tužna pesma...

Hope there's someone Who'll take care of me When I... will I go...

Jedna suza... jebi ga.... druga suza... jebi ga 2. Rukama je poklopila lice a Antony je I dalje pevao...

Oh I'm scared of the middle place... Between light and nowhere... I don't want to be the one...Left in there, left in there...

Dve reči. Kad i gde?

I bio je tu. A ja sam bila princeza. Princeza na zrnu graška. Poljubac... nakon nekoliko sati. Voz, gužva godpođice i gospođe i jedan nekulturan mladić. Kaže... kao da je sišao sa planine. Meni se dopao, bio je drugačiji... Jurcanje po gradu a taxi ne dolazi u obzir, moraju naći kutiju koja će biti lepša od poklona. Dočekala ih je vesela i razdragana. Ona se njoj uvek smejala... volela je, bila joj je draga. Prihvatili su je kao da tu pripada i dok je prala sudove pustila je suzu... radovala se. Nisu primetili, ona to nije ni želela, suza se stopila sa sapunicom...

Sedeo je pored nje i nežno joj mazio leđa. Bila je srećna, potpuno, pravo srećna.

Obukla je crnu haljinu i baletanke, maramu je vezala u mašnu oko.... želeo je da je vidi, nije očekivao da će i ona doći. Bila je tu na kratko i ostala je iako je ona otišla.

Naliv pero je ostalo na jastuku dok je pisala posvetu... popunjavala prvu stranicu knjige. Konačno je osetila i shvatila. Znala je da je to... I otišla je, upravo zbog toga. Da ne pokvari, jer onda kada je najlepše treba stati, treba prestati. Poklonio joj je nebo puno zvezda... mesec i ogledalo, ona njemu nije poklonila ništa...

Ništa nikada nije vredelo, sada je dobilo neku vrednost, on ga je zadržao i nije želeo da joj vrati, njeno ništa. Nasmejala je. Poljubila ga i zubima zadržala donju usnu... bvlgari crystalline... je ostao na jastuku a ona je mirisala na kišu u borovoj šumi...

Bila je ona kojoj ništa nije smelo da fali, ona kojoj je sve moralo biti potaman. Počev od voza preko šetnje prelepim gradom do savršene večere koju je cimerka spremila i naravno pričanja priče za laku noć... Tu priču nikada neće zaboraviti. Jeste to bila bajka ali nije bila izmišljena, bila je stvarna i stvarno se jednom dogodila. Jedne tople zimske večeri.

Nije smela da bude gladna, da bude žedna, da je nešto boli da joj nešto smeta, smela je samo da uživa i da se divno oseća a ona ni to nije mogla... osećala se predivno...

Prvih par nota.... Dobro poznata pesma u pozadini. Kao klatno sata misli poskakuju sa jedne na drugu stranu, čekaju pravi momenat I pravo vreme. Vreme brzo prolazi, reči gube značenje i jačinu. Kako ta jedna reč ima sasvim drugo značenje kada se ne izgovori u pravo vreme. Ipak...sve zavisi od osobe koja je izgovara i osobe kojoj je namenjena. Pogled gore, premotava film u glavi... da li se tom filmu može staviti pauza? Suviše je lep prizor da bi nestao...

Upija svaki njen pokret, vreba iz prikrajka... ona je plesala njemu... Bila je Boginja... taj ples ne postoji, niko ga nikada nije izveo. Ona se usudila da ga izmisli, da ukrade ovom svetu tajnu koja ne postoji, da je otkrije samo njemu. Niko više ne sme da zna za nju, jer tajna nije tajna ako za nju zna više od dve osobe. Belo, crno, tri puta belo i jedna crna opet... Dirke klavira su stvarale taj zvuk... zastrašujuće i umirujuće u isto vreme... Kako ćeš shvatti kompoziciju zavisi od tebe. Od prisutnih osećaja u određenom trenutku kao i u moru osećaja koji će se roditi kada zvuk dopre do tebe...

Klatno sata se zaustavlja umesto tik- tak čuje se tup-taf... negde se nešto zaglavilo pomislićeš... ali ne znaš... taj zvuk ne proizvodi sat već maestro. Svojim veštim prstima barata sa klavirom onako kako nikada nećeš shvatiti ukoliko ne oslušneš svim svojim čulima... Dodir vazduha, miris poljupca, osećaj melodije i zvuk strepnje... Ta melodija se ne zove ljubav... suviše je ograničena običnim slovima koje su u vremenu i prostoru izgubile značenje. To nije ono vreme koje očekuješ, to je trenutak između dve sekunde znaš da ne postoji a ipak si doživeo. To nije zvuk klavira, kada tvoji prsti dotaknu dirke ne zvuči isto... to se dogodi bez tvog uticaja, osećaj nije opipljiv kao vazduh, znaš da postoji ali ga nikada nisi video, neke stvari ne treba ni da vidiš potrebno je da ih dišeš...

Strah?

U tebi je... vešto ga skrivaš, zoveš ga svim drugim imenima samo ne onako kako treba. Strah te je mnogo čega.. mili moj, ja sam tu I dala sam ti ruku. Ti je uporno odbijaš, dokazuješ koliko si jak I nepobediv... Dobro... Kažem dobro... jak si I nepobediv ali hajde da pričamo o tome što ti se neda. Hajde da pričamo o tome što uporno izbegavaš. Umem ja da pričam sa tobom o tome I onda kad ćutiš, ti nisi takav. Oda te nešto, svaki put je nešto drugo u pitanju... ali te oda.

Hoćemo li se rastati ako mi kažeš svoje najveće strahove, hoću li te ostaviti zbog tvojih slabosti? Ne znam, ne mogu da garantujem, ja ne volim kukavice ali još manje volim one koji se prave da su jaki. Možda je mene strah da čujem ono što znam, ono što čujem u tišini, zato bežim jer... nije sada vreme da znam to. Nigde ne žurimo, idemo laganim korakom. Ako uzmemo previše, potrošićemo ono što treba da ostane za posle... Jesmo li potrošili sve? Gde su drugi ljudi, zašto ih više nema? Želela sam da budemo samo ti i ja. To sam želela samo dok se ne dogodi. Vrlo dobro znaš da su moje želje vrednije kad se žele nego kad se ispune. Nemoj... stani. Neću, ne želim te, ne tako, ne na taj način. Ne znam šta želim ali sam sigurna da znam šta ne želim. A ti ne znaš ni jedno ni drugo, zašto onda ne bi sve ostalo ovako kako jeste. Vidiš... krila sam se iza tvog straha da na kraju izbacim iz sebe moj.... moj strah. O da, bojim se i ja... ne, ne u boju mili... bojim se straha!

Trenutak ispuni prostoriju nevidljivim trncima, osećaji lagano plešu uz najlepšu melodiju violine I tada poželiš nešto da kažeš, guši te, stoji ti u grlu ali ipak... prećutiš. Jer šta ako ta reč zaustavi trnce? Šta ako zbog nje utihne muzika? Tada misliš da će prestati čarolija ali zaboravljaš da se u svakoj pesmi pre ključnog refrena čuje prvo tišina...

I šta to bude sa nama... sa nama koji ne znamo šta hoćemo? Jesmo li prevelike kukavice ili previše hrabri? Da li nas plaši mogućnost izbora?
Kad god izaberemo nešto... Svako da znači neko ne. Izborom smo nekadašnjem, potencijalnom da rekli ne i to velikim slovima sa znakom uzvika...

I zato neću da biram, hoću da preda mnom budu sve mgućnosti i opcije, hoću da kad god krenem mogu da se zaustavim ili vratim a možda i da nastavim dalje. Neću da moja osećanja ograničim rečima koje uvek drugo znače nego što želim da kažem, hoću da budu boje... da imaaju nijanse, koje se prilagođavaju vremenskim uslovima, svetlosti, kontrastu sa drugom bojom kojoj su blizu. I neću da znam za neka pravila koje je neko izmislio u momentu kada mu je to odgovaralo. Odakle znaš da je tvoje ispravno zaista ispravno? Odakle znaš da je globalno ispravno zaista ispravno? Ja ne znam... ne znam da li je ispravno ali težiću ka tome dokle god ne povređujem druge i dokle god mi prija...

Moji snovi, moje težnje, moje želje, moja ljubav...ostaju moje i kada ih podelim sa nekim. To je nešto što se ne može potrošiti zato što se podelilo... može se umnožiti ali ja ipak ne volim preterivanja.

Mogu li molim te... mogu li da ne tražim ništa od tebe i da shvatiš da je to moja priroda i da te isto tako zamolim da mi ne vraćaš ono što sam ti poklonila...

Možeš li biti... veća kukavica, veća od mene?... pa da mi saspeš taj šamar reči u lice... samo da shvatim da te ne volim... onda kada mi budeš rekao to što ćutiš. Znam da ću otići i ti ćeš poći za mnom... To želimo oboje ali imamo mogućnost izbora. A ja... Ja ću birati da idem bez tebe. Ne zato što si pošao za mnom, ne zato što te ne volim.

Poći ću sama zato što me voliš.

Ogoljena sam.... čovek ne mora biti nag da bi bio ogoljen. Hiljadu maski mi nije pomoglo da sakrijem ono što nisam ni želela da se krije. Osećam se loše.... Misli me teraju da verujem da to nije dobro...Osećaj krivice mi para svaki deo tela. Kao trula krpa, lako se cepam i ostavljam prašinu za sobom... širi se po vazduhu... guši, iritira. Moji postupci su neispravni. To ne treba tako da bude...zato što negde neko kaže da to treba da bude drugačije. Ne povređujem nikoga i ovim se ne branim. Dešava se suprotno... pokušavam da okrivim sebe. Hoću da me griža savesti izjede... da pojede svaku trunku nade da ovo može uspeti, da ja to mogu... Sakria sam lice i spustila glavu... Moram prestati.

Otvorila sam oči i pogledala nebo... bilo je puno zvezda. Da li ove zvezde pripadaju nebu ili to samo deluje iz mog ugla tako?

Legla je da spava. Oči su bile preteške da bi produžile treptaje. Snovi dolaze i odlaze i kad se probudiš sasvim si siguran da se sećaš sna... nakon par minuta je isparilo.

Vikend... Kafa... pet cigareta. Druga kafa. Devojka ispred zgrade peva. Reči pesme su razgovetnije kada ih ona peva... Prozor je otvoren i čuje se... sa pesmom se meša psovka nekog primitivnog komšije. Ne dopada mi se. Nežan glas mi je miliji. Nagovaram sebe da se usredsredim na reči pesme i da tiho u sebi pevam sa njom, da joj budem podrška.

Griža savesti je isparila, bila je prisutna samo u večernjim satima i u momentu kad sam otvorila oči. Možda preterujem... Nema potrebe da se tako osećam, osećanja su previše lepršava da bi mogla ozlediti.. osmeh se vraća na lice... Pišem...pišem... pišem...

Mogla bih još jednu kafu. Ne!!! U tri ću je popiti. Posle poziva...

'Sigurno si ocekivao da cu biti stidljiva preko telefona?

Da li da ti pošaljem šifrovano pismo pa da mi ga rastumačiš da bih konačno mogla da shvatim sebe? Šta sam htela da postignem? U pravu si, htela sam da pobegnem, da ne moram da se suočavam sa tobom... Da ne moram da ti kažem zašto sam to uradila.

Zašto smo toliko isti? Zašto namerno povređujemo jedno drugo? Tako se hranimo, tako pojedemo jedno drugom iz tanjira... da bi oboje ostali gladni. Onaj ko je gladniji uvek jače ujeda. Onaj drugi cvileći pobegne. Jesam li pobegla ili sam ja tebe ujela?

Hoću prostor u kome mi trebaš, hoću moje vreme popunjeno tobom, hoću moj izmišljeni svet čiji si ti narator a opet hoću da budem svoja, da budem Ja. Hoćeš to I ti, ali mi to govoriš na nekom drugom jeziku. Sada moramo meriti koji je jezik stariji I ko je više u pravu.

Neću ništa od tebe, jer je sve tvoje svuda oko mene, neću da gledam tvoje oči jer je moj lik u njima, neću tvoje dodire jer me svaka kapljica vode dodiruje kao ti.

Hoću da budem sama, sama sa sobom I da onda dođeš ti I da budem sama, ali sama sa tobom.

Svaku si pesmu izmislio I namenio je meni, ne prođe dan a da mi ih ne otpevaš... a ja se topim, pa budem jogunasta, pa se opet topim dok se ne naljutim... A ti, ti nemaš osećanja.

Kažeš kad si bio mali plakao si jer su ti zla deca ukrala loptu. Tada je došao jedan vrač I rekao ti je da će ti vratiti loptu ako mu daš nešto za uzvrat. Ti si mu rekao da ništa nemaš osim suza I dao si mu ih... Dok je on sakupljao suze greškom je I osećanja uzeo a ti nisi primetio, bio si zaokupljen tvojom loptom...

Ja sam ti hiljadu suza dala a ti nisi hteo da me utešiš da bih ti nešto dala za uzvrat... a ne znaš da ja tada ništa nisam imala osim suza I osećanja... trebao si da ih uzmeš jer ja... ja ih imam dovoljno za ceo ovaj svet...

Idem tako ulicom I svesno skrećem levo, nakon par koraka moje nesvesno me pita zašto sam baš tuda pošla kad i jedan i drugi put vode do moje kuće? Ćutala sam i nisam znala šta da mu odgovorim ali sam se svakako u svojoj glavi pitala. Od tog jednog rodilo se još hiljadu mini pitanja i izgubila sam se. Ostala sam tako ukopana više na levoj nego na desnoj strani ne znajući da li sam izabrala pravi put. Probala sam da brojim, probala eci peci pec... sve sam probala ali uvek bih se pitala šta bi bilo kada bih izabrala onaj drugi put...

Danas više ne stojim na levoj strani, nalazim se na sredini puta sa leve strane. Kako se to dogodilo? Sasvim slučajno. Stajala sam tako godinama i pitala se kojim putem da krenem uplašena da bi izabrani bio pogrešan i tada me je neko uhvatio za ruku. Laganim korakom bez pitanja sam nastavila da hodam sa njim. Idem levom stranom puta i razgovaram sa tobom o svemu samo ne o putevima. Ja sam svesno krenula tim putem dok me nesvesno nije zaustavilo. Ti si svesno uhvatio mene za ruku i poveo me sa sobom. Moje nesvesno se uplašilo tvog svesnog a tvoje nesvesno ne postoji. I zato ću poći sa tobom kuda god me vodiš samo ako znam da ćeš me isto ovako držati za ruku...

Beskrajno I bez imalo sumnje je verovao njoj, poverio joj se I ona ga je izdala... Gledala ga je u oči i podsmevala se njegovoj naivnosti, dok mu je govorila kakav su plan kovali ona i njegov najveći neprijatelj. Sve je bilo iscenirano, a on, on nije bio ni malo glup. Tada ga je samo ljubav učinila slepim. Ali ljubav... kako bezvezno zvuči ta reč u ovoj priči. On je bio zaljubljen i verovao je svojoj Lejdi...

I posle svega... bez imalo besa, staloženo i smireno je pratio pogledom svaki njen pokret, upijao svaku njenu reč, naslućivao svaki njen podsmeh i ništa nije uradio. Nije, zato što je znao da je ona to uradila zbog ljubavi. Ljubavi prema njegovom najvećem neprijatelju.

I on bi to isto uradio za nju, slagao, prevario bilo koga... on je bio bilo ko za nju.

Osećaj totalne nezainteresovanosti za životom je obuzimao deo po deo njegovog tela. Bio je prevaren, nasamaren po ko zna koji put. Ali ne od bilo koga. Od njega koji mu je uzeo identitet, od njega koji mu je uzeo sve.

Njegova Lejdi je i dalje ostala savršenstvo kome se divio, iako je ljubav koja nikada nije postojala umrla. Nikada je nije okrivio, nikada nije poželeo da joj se osveti.

Zakleo se da će večno voleti samo nju do poslednjeg dana svog života a praznine u gluvim danima je popunjavao čitanjem njenih knjiga... zadovoljavanjem sopstvenog uma.