pišem da napišem...

Evo je! Opet pocinje…cim cujem prvih par nota pesme siguran sam, opet place! Zamisljam njeno kupatilo na spratu ispod mog I nju skvrcenu u kadi dok je mlaz tusa zapljuskuje, mesa se sa njenim suzama. Izmedju strofa se tako bistro cuje njen jecaj. Za cim pati toliko? Da li ju je ostavio? Da li je bio los prema njoj pa je ona njega ostavila? Ne, nikada je nisam upoznao ali sam nekoliko veceri sedeo sa njom, u kupatilu iznad I slusao ovu pesmu, te iste veceri nekoliko puta. Juce recimo nije plakala, pomislio sam da su se pomirili mozda I nisam isao u kupatilo iz postovanja. Trpeo sam do jutra. Skuvao sebi kafu, otvorio vrata od terase da me svezina razdrma I cuo sam, cuo sam je da place pre nego je pocela pesma. Legao sam na ledene plocice mog kupatila I naslonio uho na odvod, nije me bilo briga da li je prljavo, zeleo sam da je osetim. Njena tuga ispunjava moju usamljenost. Ne, nije mi drago kad place ali osecam da trebam biti tu, uz nju. Krhka je I nezna znam da bi je cetvrto preslusavanje ove, jedne iste pesme potpuno ubilo, zato nikada nije izdrzala duze od tri puta.

Razmisljao sam da se slucajo nadjem bas ispred njenog ulaza kad sutradan u 07:15 bude izlazila iz stana. Radno vreme joj je od osam. Verujem. Pretpostavljam. Da li je pravnica ili radi kao trgovac? Mozda je vaspitacica ili radi u fabrici? Nikada je nisam video a tada sam pozeleo da je sretnem. Otkljucao sam vrata, izasao na hodnik I zaledio se. Stajao sam ukopan u mestu nekoliko trenutaka I brzo se okrenuo, utrcao u stan, zakljucao vrata, stavio sam I rezicu, za svaki slucaj, odakle znam kuda strah moze proci. Ne, nisam se usudio da je vidim! Izgovorio bih joj strasne reci. Zamolio bih je da ne place vise zbog njega, rekao bih joj da nije vredan toga. A kako bih opravdao kako ja uopste znam da li je vredan nje? Ne, nisam se zbog toga vratio, ali sam zbog toga zatvorio vrata terase, seo u cose I razmisljao o njoj a kroz glavu su mi prolazile reci pesme. Pozeleo sam da ih guglam I prevedem, da vidim tu golemu tugu u njima koja crpi takve jecaje I nisam cak ni to uradio,bio sam toliko zaljbljen u njenu dusu da si nisam dopustio da se usunjam u nju bez njene dozvole.

Da li je ovo treća ili peta, šesta možda? Koliko sam ih samo bacila u wc šolju dok sam sedela na podu I plakala. Ne prestajem da razmišljam o njemu I cigaretama, sve one knige samopomoći mi nisu pomogle da se otkačim I zaboravim njega, niti da ostavim njih, samo su pojačavale moju želju. Svrbele su a nisu dozvolile da se počešam. Koje je to mučenje!!! Nisam uspela da zaboravim njega, a sa pakle ipo sam prešla na dve!!! Popila sam mnogo boca bordoa, nadajući se da ću tamo na dnu neke od časa pronaći istinu, onu pravu ili onu “ In vino veritas” ili bilo koju, samo da je nađem, ali ne, svaka čaša je samo ostala prazna, na kratko I ja bih je ponovo napunila tražeći sve mudrosti u njoj. One bi me podsetile na njegov nedostatak prefinjenosti, na žestinu koju je voleo. Uopšte nije pravio razliku, jer na kraju to nije bilo bitno, žestina je sve ono što nije blago. Žestoka pića, žestoke svađe, žestoke tuče, I da, žestoko je voleo, ali ne mene. Možda je vino tu istinu govorilo, ali ne, ipak mislim da...

Istina je jedino u njemu! Ne, ne mislim na njega, mislim na “onog gore”. On mi je jedini pomagao. Svake noći pre spavanja izmolim nekoliko “ Oče nasa” I “ Bogorodice djevo” pomolim se najiskrenije, potpuno se predam molitvi, sama budem molitva, ali mislim da me ne čuje odavde. Ova soba je na nekoj čudnoj strani u odnosu na Boga. Znam, ovo suludo I smešno zvuči, sebi često zvučim kao ludača kad dopustim ovim ludostima da me vode, da me uvere da Bog bolje čuje kad sam u kupatilu. Tamo mi je koncentracija akustičnija, ne, mrtva sam ozbiljna, čujem svoje misli kako odzvanjaju, čujem osećaje kako se kreću po mom telu, osećam njihov ritam, osetim kako trepere tamo gde žele duže da ostanu. Tada zaplačem zbog uplašenosti, pa pustim pesmu koja me još više rastuži i počnem jecati. Ne pamtim da sam ikada toliko istinski plakala kao u kupatilu . Ono što je najbitnije, svaki put doživim prosvetljenje. To su jedini momenti smirenosti..

Često bih pustila tuš na najjače, da ne čujem sebe koliko plačem, da mi voda skrene misli, ali ipak u jednom trenutku refren pesme nadjača I moje jecaje, I tus I slomi me, pa jecam iz dubine bola, iz srca, iz džigerice. Ubrzo se malo smirim, dok pesma ne počne opet, jer mi je ona i hrana i glad istovremeno. Oživljava me I ubija na svim nivoima, zato samo nju slušam. Tako osakaćenih čula, nerava I razmišljanja, u sebi zamolim “onog gore” da mi da neki znak. Tada dolazi do prosvetljenja, mogu se zakleti u najsvetije I najmilije da taj znak čujem svaki put, ili lupne nešto, ili kvrcne, ili padne, zvucni znak je svaki put prisutan, nekad tisi nekad glasniji ali svaki put nepogrešivo bude od gore. Naučili su me, da kad se molim gledam prema gore, ili žmurim na gore, sa glavom uzdignutom ka gore. Taj znak koji dobijem mi ulije nadu, znam da nisam sama, znam da svoju patnju delim sa nekim, znam da me Bog čuje jer mi svaki put da znak, čujem disanje, čujem otkucaje srca I čujem prisustvo, svaki jebeni put.

Možda nikada nisam umela da volim, ili da razumem sve do ovog preobražaja u kupatilu. Možda nikoga nikada nisam više volela nego Boga, jer mi je on jedini dao znak, kada sam ga u sebi zamolila, on mi je dao znak koji osećam I razumem. Možda nas sve naše patnje spajaju sa nama samima I sa “onim gore”!

( Nastavak priče Donji sprat)