pišem da napišem...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....Dokle god sunce bude na toj strani on će obasjavati tamu. U zavisnosti od toga na šta pada stvaraće razne boje. Možda će se reflektovati i proširiti svoju svetlost po čitavoj tami. Tami će biti svejedno ona je bila tama i pre svetlosti... Ali oči naviknute na svetlost, oblike boje, na nešto drugačije od tame, očima će nedostajati sunce koje je probilo tamu. Tamu u kojoj su stvari izmišljene i yamišljene na osnovu onoga što ona dozvoli da se zamisli, da se vidi. I posle tog svetla će oči videti, naviknuće se na tamu, lagano, prilagođavanjem možda čak i lakše nego na svetlost. Očima ponekad treba tama. Da se odmore, da se opuste i zaborave na boje, oblike i veličine. U mraku je očima sve isto... svejedno. Sve je iste boje. Očima se ne mogu opipati oblici to već ima veze sa dodirima. Ali kada su oči zatvorene i kada je u mislima mrak dodiri se osete mnogo jače... mnogo intenzivnije. Tada se pojačava čulo sluha a telo oseća i vazduh. Oseti da se nešto nalazi oko njega čak i kada je udaljeno. Čuje svaki šum i oseti tuđe otkucaje srca kao da kucaju u njemu. Oseti nameru ali ne zna... nije siguran. Pojačava se osećaj nesigurnosti pa telo potpuno zatreperi spremno da oseti sve ono što ne može da vidi. Kada se toj tami doda glasna muzika u ušima, tada je celo unutrašnje biće paralisano. Ne vidi i ne čuje, može samo da oseti. Uplašeno je i hrabro u isto vreme. Vodi unutrašnju borbu sa sobom. Želi da vidi i da čuje. Boji se i želi da što pre oseti ono što nije tama i ono što nije melodija u ušima. Tada i najnežniji dodir boli. On je neočekivan i telo nije pripremljeno da ga doživi, da ga oseti i ono što se proizvede u njemu je neizmerna bol i potreba da što duže potraje i što pre prestane da traje. Kapljica vode koja nežno u toj gluvoj zaslepljenosti klizi niz vrat preko ramena sa unutrašnje strane ruke proizvede takav doživljaj u telu kakav se drugačije ne može osetiti... ni sa milion kapljica vode...

Isto je i sa zaljubljenošću...baš tako biće deluje na nju... što smo u većem mraku i što smo više slepi i opčinjeni muzikom to je više osećamo ... bez obzira na hiljadu kapljica vode...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....

Probudila me je muzika, zvuk prirode. Ptice.... godinama unazad pevaju istu muziku, onu koja nikada ne dosadi. Divna je, ne iritira, ona opušta i budi te tako što te tera da joj se nasmeješ, da se zbog nje raduješ. Osećam miris vazduha, tamo ne miriše tako čak ni kad pada kiša... Sve je drugačije ništa nije isto...ovo je moje... tamo nikada nisam ni pripadala. Prilagođavala sam se, usklađivala ali ništa nije vredelo, ovog puta nije... sada sam se vratila, da bih mogla ponovo da odem. Da sa jedne strane rastem a opet da me ona druga strana brže ubije. Mora nešto da fali... uvek, svakome, svemu...

Nekada se te rupe koje su šuplje ničim ne mogu popuniti. Nekada samo zamisliš da su popunjene i bude ti lakše... ljudi prave izmišljene i zamišljene svetove pa tako žive a pritom nisu duševni niti psihički bolesnici... oni su samo maštari...

Mašta nije nešto što te odvaja od stvarnosti. Ne. Ona te samo ubedi da može da bude bolje, šarenije, lepše i pomaže ti da središ misli da se raduješ da na kratko zaboraviš na ono stvarno i ono ružno ali ga i tada imaš u podsvesti ono živi tamo, živi u tebi samo si ga okupao, namazao mirišljavim mlekom za telo ekstratima nečeg prirodnog što leži u tebi i izbija na površinu onda kada najviše treba, onda kada je zrelo, kada cveta... Pa ga obučeš u najlepše haljine... možeš da biraš, da biraš boju i materijal koji najviše odgovara njegovom prirodnom mirisu...možeš ga presvlačiti i oblačiti ponovo i ponovo. Dokle god ima haljina i boja za menjanje i dokle god mašta ne presuši.

Nekada poželiš da ga ogoliš, da ga prikažeš u najgorem ili ne... u najboljem svetlu ali sve što je ogoljeno po nekom zakonu mora biti stvarno mora biti istinsko mora biti ružno.

I onda kada se vratiš, kada izađeš iz maštanja pun si snage i možeš da nastaviš dalje. Oporavljen si. Misli su se odmorile od tereta koji realnost nosi, ali nisu pobegle, samo su se sklonile na kratko otišle na spavanje, otišle da sanjaju nešto, i kad su se naspavale i odmorile vratile su se u novo jutro. Tako sve funkcioniše...

Sve se usklađuje sa jutrom i mrakom...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Ona je bila nežna poput latice tulipana, a on, on je bio trn.

Trebalo je da plešu... Igra je bila ples. Hladan ples pun vatre. Latica se otkinula i nežno padala ka zemlji. Od sunčeve svetlosti se presijavala i delovalo je kao da je od svile. Vetar je lagano nosio i naboo je natrn. Vetar je bio na latičinioj strani i duvao snažno u trn kako bi ga slomio i oslobodio laticu njegovih oštrica ali nije vredelo, trn je nije je puštao, nije joj dozvolio da vodi svoj slobodni ples i pleše samo za sebe. Morala je da se kreće po njegovim komandama. Latica više nije osećala svoju postojanost. Osećala je vetar koji pokušava da je odvoji od trna i osećala oštricu trna koja joj ne dozvoljava da ode od njega. Sunce je peklo sa jedne strane a sa druge ju je ledila hladnoća trna.

Postao je čovek a ona je bila devojka u belom...

Rukama je bila okačena o njegov vrat a celim telom oslonjena na njega. U tom plesu je bila paralisana on je vodio igru. Klizili su lagano po podijumu za ples i kad god bi bio trenutak prave vatre on bi je puštao iz naručja, ona bi se okretala i udaljavala od njega tako da bi ostali samo dodirnuti vrhovima prstiju i strelama pogleda..

Zatim bi je naglo cimnuo i pribio uz sebe. Dahom bi prešao preko njenog lica a ona bi ukopana stajala tu. Nežnim pokretom ruke bi prelazio preko njenog struka a zatim bi je obgrlio i pribio jače uz sebe pa je nežno klizeći spustio između svojih nogu, ne gubeći kontakt sa njenim grudima... Uhvatio bi je za ruku koja je bila iya njenih ledja i zavrteo bi je u tom položaju... Vetar... je tada odgurnuo od njega...

Osetio bi njenu nemoć i povređenost i uzeo bi je nežno u naručje. Prepleo svoje prste sa njenim i vodio je, vodio je ples, pokazivao joj korake koji trebaju ići suprotno od njegovih...

Njena se snaga vraća, pokreti i koraci su joj brži od njegovih, ne ume više da je isprati. Ona mu lagano beži a on ne ume da je sustigne. Greši, pravi nedozvoljene korake a pogledom seva preko veštih pokreta njenih nogu... Okreće se u krug, više joj nisu potrebne njegove ruke da prate ritam. Dozvoljava mu da je sustigne. Zagrljaj, umirili su se, ni vetra više nema... On je hvata oko stuka i kao trofej diže iznad glave. Ona uvija svoje telo, uvija se i izvija. Ona je trofej... trofej u njegovim rukama...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Pogrešan korak. Tlo pod nogama se trese. Taj koraak je učinio da domina izgubi ravnotežu. Kalatila se par sekundi, na trenutak je delovalo da će pasti na suprotnu stranu od strane na kojoj su uredno bile poređane ostale domine. Nije. Pala je na sledeću koja je pogurala čitav niz. Slika izgrađena od domina se nije promenila potpuno ostala je vrlo slična. Smo što domine nisu stajale već su ležale po po podu.

Znala je da se to u jednom trenutku može dogoditi ali je u isto vreme verovala svojim koracima. Izdalo je i jedno i drugo. Dobro, nije toliko strašno, sada samo treba da podigne sve domine i ponovo napravi prvobitnu sliku. Potrebno joj je vreme, strpljenje i smirenost.Verovaće sebi i pustiti vremenu da učini svoje. Ona će sedeti u mraku i nežno podizati jednu po jednu dominu dok ne dođe do poslednje. Ali i tada kada podigne makar i deo domina postoji verovatnoća da će ih srušiti, dahom, trzajem, pokretom. Mora biti pažljiva, mora napraviti malo veći razmak izmedju dve domine tako da pad jedne ne utiče na bilo koju drugu. Ali ako se tlo pod nogama zatrese predstavljaće opasnost za sve podignute domine koje ne moraju pasti zato što su gurnute od one iza njih. One padaju zbog nedovoljno čvrstog oslonca koje ih drži uspravnim. Ali , bez obzira na sve, činjenica je da će ipak jednom, pasti... možda ih zato i ne treba dirati....

Pogleda uperenog ravno u nju. Divio se postojanju tog bića. 

Veličao je svaki njen pokret a hranio se njenim rečima. Bila je Boginja i Djavo, bila sve što valja i ne valja. Davala mu je moć a uzimala svu njegovu snagu. Ništa nije radila. Samo je bila ono što jeste. Govorila ono što misli, radila ono što želi i plaesala osećaje. Njen ples nije bio običan. Jednim je okretom umela dugu da napravi. Paleta emocija bi se rasula, a šarene boje bi ga obuzele tako da ni sam ne zna kojom bojom razmišlja. 
Bio je gord i jak. Muškarac kakav se samo zamisliti može. 
Ali pred njenim činima bi radio samo ono što njeni osećaji bude u njemu. Začarala ga je, namamila, bez ijedne reči, bez ijednog pokušaja da to uradi. Borba ega i emocija uvek završavaju porazom. Poraženi kraljicom plesa. I tada ne bi bilo važno ko je izgubio a ko pobedio. Igra bi se uvek nastavljala samo bi menjala vreme i mesto. Gasila noć a palila dan. U kosi je nosila najopojnije mirise, otrove koje zamrače um. Ali onda kada ona nije tu, njegova bi snaga mogla da nadvlada sve. Njegova bi moć bila neustrašiva. Samo onda kada ona nije tu. Ona nije znala za borbe, volela je samo igru. Nikada se nije služila trikovima. Instinkti su ti koji bi je naveli na prave korake, one kojima osvaja i najvećeg ratnika. Njena lepota nije ležala u telu, niti u licu, njena lepota je izbijala iz nje. Na izgled naivna devojčica koja bosa skakuće po podijumu za igru, ona koja puža sklanja sa ceste i vraća ga u travu, ona koja kao vilinskim prahom rasipa osmehe po licima tužnih ljudi i smeši se, uvek se smeši. 
Prokleta zbog dobrote, prokleta zbog lepote, prokleta što uvek zna više nego što treba, samo zato što osluškuje, samo zato što želi da čuje... 
Baš ona... neka izgori ili neka bude samo njegova...

Izvireš iz sebe i odjednom samo znaš da to moraš uraditi. Nije važno ni kako, ni zašto... nema pitanja, nema odgovora, ni izgovora jednostavno moraš. Sada i odmah, ne postoji juče, ni sutra. Sada znači ovog trenutka. Put ti nije težak ni dalek nema prepreka kada se uputiš tamo gde želiš biti. I neka traje čitavu večnost ili jedan tren, ako traje i sekundu... vredno je. Osećaj tinja u grudima, čitavo telo ti pulsira i hoće da izbije iz tebe onda kada ti nešto nije dozvoljeno ili kada si zamoljen da ne uradiš to. A kako? Kao da sprečiš želju? Kako da ne osetiš toplotu sunca, kako da ne pogledaš u svetlost kada sediš u mraku, kako da prestaneš da dišeš kada ti vazduh prodire u svaku poru tela. 
Disala sam. Punim plućima. Nos, usta, obrazi, uši... sve je disalo u meni... još uvek diše. 
Dodir pamuka... pripija se uz kožu, nežno je dodiruje, ne zateže, ne steže, savršeno obavija i prati oblik tela, ne pada sa tebe. On se ne prilagođava on se usklađuje... a ništa kao pamuk nije... 
Kada imaš slobodu da uradiš bilo šta a izabereš da ipak to ne uradiš stvar je u shvatanju suštine, bitnosti... ne u tome da li možeš.... iz hira, iz ljubavi, iz obzira ili bez obzira... svejedno... u toj igri sloboda je poverenje. 
Nije potrebno tražiti poverenje, potrebno je verovati, ne izneveriti... čak i onda kada misliš da je sasvim u redu, čak i onda kada misliš da nisi izneverio... jesam... 
Obraz uz obraz, ruke oko vrata i ruke oko struka, ples prijateljstva... Zanesenost, moć i nemoć. 
Sve se dogodilo u sekundi, svi znani i neznani osećaji su izbili iz pulsa života... njihovog života. 
Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše... 
Ne nije to trebalo da se desi, nije trebalo ni da se ne desi, to nisu bila dešavanja. To nije bio plan niti očekivanje. 
Očekivanje je prošlo, izgubilo se u nemogućim okolnostima. 
Disali su iste misli... a govorili očima, reči ništa nisu mogle da kažu bile su isprekidane, neprirodne, teške. Kao pijana tela koja sila zemljine teže vuče na dole. Oči su pratile sve tačke, tražile svaku neizgovorenu reč na licu. U osmehu, u obgrljenim kolenima, iza resice uha... na vratu. Našle su ne pokazujući to. Bile su otvorene i zatvorene ali su znale da vide u oba slučaja. 
Ruka ispod leđa... 
Srce skače u grudima... oči sevaju i žele... da vide, da osete, da dodirnu iako... žele da dodirnu. 
Sputana želja je želja takođe. 
Bez pitanja, bez reči... tišina. Ništa se ne čuje. Ne sme da se čuje, ako se čuje onda se ne oseti... Nema ni misli, samo prostranstvo veliko kao kuća, veće od mora... sa mirisom kiše u borovoj šumi. 

“ Ovoga puta odraz joj nije odgovorio. Osetila je ogromnu teskobu u grudima koju je smenila teška praznina. Više nisu bile isto, nisu bile jedan svet. Udahnula je duboko, podigla glavu i krenula odlučnim korakom niz ulicu uz koju je, kako joj se činilo, maločas dotrčala.Nije znala kuda ide, ali disanje joj je bilo ravnomerno, bila je mirna i odlučna. Ništa je nije moglo zaustaviti. Ništa osim... Bucmasto, nasmejano lice dečaka sa stepenica je izronilo iz mase ispred nje. Jako je zagrlila dečaka i stegla ga kao da se plašila da će svakog trenutka nestati. 
– Idemo li? 
Idemo. – Rekla je polu majčinskim, polu prijateljskim glasom, poljubila ga u obraz, jako, da pukne i uzela njegovu ručicu u svoju. Zajedno su nastavili niz ulicu, hodali su odlučno i nisu se osvrtali niti zastajkivali sve dok nisu nestali iz vidokruga i poslednjim posmatračima.” 

Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše...

Iznenaditi sebe? Zanimljivo. Ne, ne kazem da nije moguće. Dogodilo se. Reakcije suprotne od očekivanih. Sigurnost koja prelazi u potpunu nesigurnost zbog situacije. Savrsenstvo. Duvan se skuplja, papir ga obmotava, vlažan trag po papiru. Zalepi. Tupni nekoliko puta i... žar po posteljini. Svaki put, isto... mehanički. Oči promene oblik, zbog pogleda ali se pogled ne menja zbog očiju. Vrhom prsta preko usana, samo da dodirnu, da osete... Linijom donje vilice do vrata...Bolje se vidi kada su oči zatvorene. Misli ponavljaju dobro poznati šablon, znaju ga napamet i svaka nova reč ne štima, ne uklapa se, nisu tako naučene. Vaspitanju protivreče? Ne, više ima veze sa mozgom. On mora biti kolovođa. Kolo? Kružni oblik... Uglovi su zanimljiviji... ugao srama, ugao kazne... ugao...isčekivanja. Zeleni zid? Ili plavi? Rezedo nije ta boja... mrak je, ne vidi se. Ali se po mraku bolje čuje. Vetar ulazi ali vazduha nema. Popijen je... istrošen. Ostalo je par gutljaja, kašika ili dve, viljuškom se ne bode... prolazi kroz nju... ostaviti za posle... Poluotvorena usta... vrhom jezika ispratiti zube... 26, 27, 28, 29, 30... ne, ne brojim zube. Raspoloženja, promenljiva kao dvocifreni brojevi. Prva cifra je ista, druga se konstantno menja. Od manje ka većoj i onda, kad stigne do najveće opet prelazi u najmanju ali jedino tada dolazi do promene prve cifre, tada ona raste... Prstohvat sećanja... samo to... ništa značajno... izbledelo je... 

Gde sam to ja? Kao da me je neko bacio u hladnu vodu koja me vuče na dole, vuče me tamo kuda ona teče. Znam plivati ali je pitanje vredi li to uopšte, s obzirom na njen tok, na njenu brzinu i snagu. Hoću li poći suprotno od nje ili ću ići nizvodno sa njom. Ne znam, samo što pre moram izaći, hladno mi je i strah me je. Mogu se razboleti ili umisliti da sam bolesna. I to je bolest isto. Da li je bilo nekog izbora pre te reke? Pre nego sam bačena u nju? Jesam li sama skočila ili sam bila gurnuta? To svakako nije bitno, sada sam tu i moram nešto uraditi ili ne moram. Ali bez obzira na moj odabir nešto će se promeniti. Ne zato što hoću ili neću nego zato što u ovakvoj situaciji ne mogu stajati u mestu. Mogu u smislu dokle mi telo dozvoljava da izdržim pritisak vode. A onda...? Nešto drugo... Koje mogu sprečiti ukoliko plivam. Možda je to lakši put ili je ipak lakše da se toku prepustim, brže ću stići tamo gde ne znam kako je, tamo gde ne znam šta me čeka. Ne znam ni ovamo ali će mi biti lakše Ili ću verovati u to, bar sam se potrudila da idem napred. I kada bi neko bio sa mnom ili pored mene da me savetuje ili mi predloži šta da uradim opet bih uradila ono što hoću a ne ono što mi kaže, osim ako se to što kaže slaže sa onim što bih uradila pre nego sam pitala. Ali mi treba taj glas koji nije moj da izbacim iz sebe sve što ne smem i što želim. Nikakva sudbina i zacrtani put, ono što te mora snaći i te priče, ne, nije to. To je situacija u kojoj se nađeš. Ti, ja...svako. Jednom... ili više puta. I budi pametan pa odluči. I ako ne odlučiš, odlučio si da ne odlučiš i... ipak si odlučio. Tako da sva krivica stoji u nama , za sve ono što je vezano za nas, nikada nam drugi nisu krivi, možda nam je lakše da ih okrivimo, da bismo mirnije spavali, živeli, disali ali nisu... sami smo krivi. Zbog neznanja ili zbog znanja. Nekada su mač a nekada ništa ne vrede. Oba. Nekada je bolje da ne znamo ono što želimo znati, možda nas baš to neznanje spasi jada. Ali opet, naredi ti istraživaču, onoj iskri u tebi koja večno traga, naredi da stane, da ne pita, da je ne interesuje... Možeš li? I? Jesi li odlučio da ne možeš ili to jednostavno znaš? Ili ćeš pokušati da možeš iako znaš da je to neoguće? Nemoguće postoji samo u pisanoj formi tako što ga čine slova i ništa više. Možeš da probaš i da ne uspeš ali to ne znači da je nemoguće. O, toliko je moguće da ti ne možeš ni da zamisliš. A ne možeš da zamisliš samo zato što si tako odlučio.