Pandora...
Nekada davno ljudi nisu starjeli i nisu bili bolesni. Nisu imali nijednu brigu. Bili su sretni. Sve dok im bogovi nisu poslali ženu koja je sa sobom ponijela sva zla svijeta. Ona sama je bila najveće zlo iako će ljudi u srcu uživati s njom i to zlo će svatko rado htjet prihvatiti. Zvala se Pandora. Što u prijevodu znači „svime obdarena“ jer su joj svi bogovi dali svoje darove, ali svaki dar će štetiti ljudima a i njoj. Ona je to znala ali ipak nije mogla utjecati na svoja djela. Čim je došla na svijet tužna srca je otvorila vrč u kojem su se nalazila sva zla. Znala je šta se nalazi u vrču i koliko će nesreće stvoriti zbog toga, ali nije imala izbora. Bogovi su ju stvorili na taj način i vrč je morao biti otvoren.
Imala je izbora ali je sila koja ju je vukla bila jača od mogućnosti izbora pa je samu sebe naterala da poveruje da izbor ne postoji. Udahnula je duboko i laganim pokretom ruke otvorila vrč. Napravila je nekoliko koraka unazad i videla jednu po jednu zlaćastu kuglicu kako izlaze iz mračne unutrašnjosti kutije.Kada je i poslednja izašla Pandora je prišla kutiji i zatvorila je. Obgrlila je rukama kutiju i čvrsto prislonila uz grudi. Okrenula se ka prozoru i u daljini na tamnom nebu ugledala šest zlaćanih kuglica koje su izgledale tako primamljivo i zanosno, nežno i lepršavo, isto kao i ona, isto kao i glas sirena koji mami i priziva da ga slušaš, opijajući te najlepšim glasom prelepe poluribe- poludevojke iza koje se uvek krije neko zlo. Prišla je prozoru i zatvorila ga je dok je prstima druge ruke i dalje pripijala kutiju grudima, bila je zbunjena, bila izgubljena, zbog opčinjenosti zla koje konstanto vreba iz nje varajući sve ljude oko nje kao i nju samu.
Pandora je kutiju bacila ne znajući da se u njoj nalazila još jedna kuglica. U kuglici se nalazila Elpis boginja nade. Gledala je kako sve njene sestre odlaze iz kutije ali prije nego što je i ona uspjela izaći opet je oko nje zavladao mrak i izlaz je nestao. Dugo je oko nje vladao mrak sve dok jedan bog nije podigao kutiju s mjesta na kojoj ju je Pandora ostavila. On je sa kutijom posjetio sve ljude. Svaki puta bi otvorio kutiju i Elpis bi na kratko vidjela sunce ali oko nje bi brzo zavladao mrak. Bog bi joj izvadio oči i onda ju stavio u srce jednog čovjeka. To je ponavljao kod svih ljudi i zbog toga se u srcu svakog čovjeka nalazila slijepa nada.
Ta nada u očima je samo na kratko mogla videti svetlost i lepotu dana i onda bi ponovo oslepela baš na onom mestu gde se očni kapci nežno dodiruju . A sa svakim novim njihovim otvaranjem pogled na sliku stvarnog sveta bi se menjao. Jedino mesto i jedino konačno i stvarno stanje koje je svaki put isto, je tama onda kada osoba sa nadom u očima zažmuri. Osobe koje su bile privilegovane da osete nadu u sebi i da je ponesu u očima bili su najnesrecniji ljudi. Cela nesreća nade je bila jednaka svakoj nesreći njenih sestara i Pandore. A ta nesreća je zapravo samo prisvajanje lepote i nedostiznosti njihovih moći. Jer sve one blistaju i mame samo onda kada nisu zarobljene u osećaju pohlepe, požude i posedovanja.