pišem da napišem...

Blaga škripa kočnica i... prestalo je zujenje auta. Konačno! Otvara vrata i udiše vazduh njegovog grada.Koliko li je vremena prošlo od zadnjeg puta? Dva meseca? Tri? Šest meseci! Potpetice ujednačeno lupaju po trotoaru proizvodeći mnogobrojne kopije sopstvenog eha, dajući ritam njenim mislima. Sunce se danas ne šali, šteta, nije ponela šešir. Sačekala je par sekundi i okrenula se ka kapeli. Ne, neće ići tim putem. Nasmejala se samoj sebi napravila poluokret i sigurnim korakom produžila pored izloga nekad velike robne kuće. Nije gledala svoj odraz, videla ga je u samom gradu, nje nikada nje ni bilo na glatkoj površini stakla. Približavala se putanji kojom ju je nekada vodio. Sećala se tog tupog zvuka i blagog podrhtavanja. “Zemlja se sleže pod korakom dobro uglancanih cipela i sve dolazi na svoje mesto.“

Zastala je ispred zgrade narodnog pozorišta. Oduvek joj je to mesto privlačilo posebnu pažnju. Da li zbog same gradjevine ili zbog toga kako se osećala kada je tuda prolazila sa njim dok ga je ponosno držala ispod ruke. Ili zbog ušećerenih jabuka koje su tada do kasno u noć nudili ulični prodavci dok je njih gutala noć tog čarobnog grada. Ugledala je klupu, zažmurila i tri puta ponovila njegovo ime. Sela je do same ivice i ruku spustila na naslon. Pomilovala ga je nekoliko puta kao da je njegova ruka. Čulo se par nerazumnih reči.... Klupa ... jednom ... sediš.... baš ovde! Dodirnućeš me!

Duboki udah i skok iz mesta. Okret na peti i blagi naklon zgradi koja joj je do malopre gladala ledja. Uputila se ka kapeli, želela je što pre da pređe trg, da se uopšte ne zadržava i onda je čula...

Zvuk vibracije žica je počeo da joj štipa čitavo telo, da golica do granice bola. Njena unutrašnjost je počela da vibrira dok je telo nepomično stajalo, ukopano u mestu. Violina i gitara. Telo joj se grčilo dok je stampedo svih mogućih emocija gazio od nožnih prstiju do glave, ostavljajući za sobom reke suza čiji su tok skrivale ogromne tamne sunčanice, samo bi ukoliko se neko zagleda mogao videti njihova ušća obojena maskarom. Melodija, grad i vazduh koji on diše potpuno su je obuzeli i više nije imala komande nad svojim telom. Nepomično je stajala i slušala dvojicu nasmejanih muškaraca kako sviraju neku melodiju koja je govorila njegovo ime, koja je mirisala na njega i koja joj je rekla da ga ni danas neće videti. Nije znala da li bi lakše bilo da se sruši odmah tu ili da pokuša da korača možda bi ipak...

Sela je na klupu. To je bila ona ista klupa na kojoj je nekada sedela sa njim. Sećala se da ga je čekala baš na tom mestu. I kada bi se okrenula mogla je da se vrati u prošlost i da ga vidi, njegove odlučne korake i osmeh preko celog lica. Ali... bila je sama. Znala je kuda će dalje ići... U tom gradu hodaće samo strančevim koracima...