pišem da napišem...

Decak od sedamnaest godina jedva je cekao da se vrati sa raspusta kuci, proveo je mesec dana kod babe I dede na selu. Nije mogao docekati mamu da joj isprica neko neprocenjivo iskustvo koje je doziveo. Mama je sa paznjom I pomalo brizljivo posmatrala svog mladunca podizuci I spustajuci obrve s vremena na vreme. Odusevljen decak joj je govorio o sedamsto osamdeset pet stranica knjige koju je procitao. Jedva gutajuci vazduh, dolazeci ponekad do daha pricao je o savrsenom svetskom knjizevnom delu I o tome kako nijedna knjiga nikada nece uspeti da bude dovoljno dobra I vredna divljenja kao ova koju je upravo procitao. Govorio je da kada bi citao neki drugi prevod te iste knjige to ne bi nikada bilo to. Nijedna knjiga nikada nece biti na istoj razini kao to savrsenstvo od knjizevnog dela. Knjiga “ Uliks”. Majka ga je potapsala po ramenu, negde duboko u sebi srecna sto je njen malisan zavrsio dosadnu pricu o nekom tamo romanu. Sacekala je malo, taman toliko koliko je bilo potrebno da se decak vrati sadasnjem trenutku. Pogledala ga je I rekla da je on jos uvek mali, da jos uvek nije zgazio u svet, da nema pojma sta su knjige I koliko ce ih u zivotu procitati, da bi puno bolje za njega bilo da radi nesto korisnije od citanja knjiga. Podsetila ga je da su knjige izmisljene I da nista od toga nije istina. Zatim ga je pogledala I cekala njegov odgovor, cekala njegovu reakciju da bi bila sto posto sigurna da je njen sin shvatio da su knjige izmisljene. 
Videla je verno klimanje glavom I osmeh u obliku crte. Pomilovala ga je I rekla mu da je dobar decak. Majka nikada nece shvatiti to klimanje glave, nikada nece videti prazninu u njegovom pogledu, videce uvek samo crtu na licu, misleci da je to osmeh. Ali ce svejedno biti srecna sto je dobila to poslusno klimanje glavom. 


Gradski autobus, prljav I hladan. Grupica tinejdzera stoji oslonjena na prozor. Zadivljeno slusaju monolog prelepe crnokose devojke. Opcinjeni, omamljeni glasom, tonalitetom I svakom mimikom nimfe, bez ijednog treptaja gledali su je I upijali. Verovatno je pricala nesto jako vazno. Govori brzo I grubo svojim neznim glasom, ubacuje uobicajene fraze I doskocice svaki put ispracene podignutom savrseno iscrtanom obrvom, desnom, verujem da je bila desna obrva. Prica o knjigama. Levom rukom je pridrzavala kuk, kao da ga je zelela odgurnuti od sebe, ili u stranu, ili joj je ogledalo reklo da tako izgleda ubedljivije dok nesto vazno govori. Usne su napucene svaki put kad reci zastanu, svaki put kad ispusti I ponovo udahne vazduh. Pricala je ponosno uzdizuci glavu o tome kako nije procitala nijednu knjigu ikada. Nakon kratke stanke dobija aplauz tinejdzera koji su rukavima brisali bale nakon sto su shvatili da je predstava zavrsena. Polovina nije uopste slusala sta govori samo je nemo posmatrala ninfu, dozvoljavajuci svom mozgu da se poigra fantazijama. Druga polovina je verovatno pazljivo slusala svaku njenu rec potajno zavidela I divila se istovremeno. 


Na jednom sasvim drugom kraju sveta cetrdesetogodisnja zena sedi udobno ususkana u fotelji I cita. Nalazi se u fikciji I nema pojma sta se oko nje desava, iskljucena potpuno iz stvarnog sveta. Zvono telefona razbija taj svet I na trenutak je vraca u svoju sobu I shvata da je njen zivot nesto sasvim drugo. Javlja se na telefon I pocinje pricu sa svojim najboljim prijateljem. Usledjuju klasicna pitanja na koja daje sablonske odgovore. Ceka savrsen trenutak, ceka da se pitanja zavrse da bi mogla spomenuti knjigu koju cita I preporucuje je sagovorniku. Nakon nekog vremena je on nalazi na netu I odgovara joj da je on puno vise od tinejdzera I da je knjiga “ Dom gospodjice Peregrin za cudnovatu decu” mozda pre dvadeset godina I bila odlican izbor. Tema se automatski menja I prica se o velikim delima koja su dobila svetska priznanja. Knjiga biva zatvorena I vracena medju ostale procitane knjige. Crvenilo sa lica polako bledi I zamenjuje ga osmeh pracen rupicama u obrazima. Magnetni stoper je ostao na sto cetrdeset osmoj strani pricvrscen I zaboravljen. Ostatale strane knjige su tog trenutka umrle do necijeg ponovnog citanja. 


Covek u ranim tridesetim stoji ispred ogledala I pita se sta nije u redu sa njim. Posmatra svoj crni vuneni kaput I siguran je da je on crne boje I da ga niko nikada ne moze ubediti da je neke druge boje. On ga vidi, u njegovim ocima je crn. Zasto je onda primerak knjige koju je toliko dugo zeleo da procita obmotan masnim papirom u boji, da se ne bi videlo o kojoj knjizi je rec kada je otvori u gradskom prevozu, da bi je gutao dok ne stigne na posao? Dopada mu se? Uziva u njoj? Plasi se da o tome govori. Govori ogledalu da neko od njih dvoje mora trpeti. Okrece se I odlazi, on je taj koji ne mora da stoji zakucan za zid. Otvara internet stranicu. Iskace mu prozorcic na kome pise “ Ostaviti komentar”. Pocinje da pise: 

“ Klasican pedofil I kretencina koji moze da se zaljubi u mladu devojcicu, ova knjiga je velika sramota” 

Ustaje sa stolice I uzima knjigu umotanu masnim papirom I gubi se izmedju njenih redova. 

“Lolita, svetlo mog života, oganj mojih prepona. Lo-li-ta: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.” 


Farovi automobila su ugaseni. Ceka. Ceka da dodje sebi. Uzima telefon u ruke I jos jednom gleda sliku punijeg mladog coveka. Unutrasnji glas joj govori da to nije njen tip muskarca dok joj mozak govori da taj tip muskarca ima mozak kakav njoj treba. Izlazi iz automobila, u nepoznatom je gradu, na tacnoj adresi , ne zna zasto je tu ali zna da tu treba biti. Na trenutak je zbunjuje sms koji je dobila od prijateljice. 


“ Kristijan Grej je lik iz knjige, a neki nepoznati lik sa internet ne moze ispuniti tvoje fantazije samo zato sto ste oboje procitali istu knjigu. Ne moze, moras to shvatiti I moras se vratiti kuci jer obe znamo da deset godina zajednickog zivota nije puko deljenje prostora I racuna. Znas da te volim I znas da ti mogu pruziti fantazije vece od nekog tipa sa interneta koji je zeljan da istuce zenu metalnim krajem kaisa. Molim te, vrati se kuci” Nije ni trepnula, primakla je prst interfonu, vrata su se otvorila I usla je u hodnik nove zgrade. 

Nedaleko u danima kada je jos bio umrezen sa tobom telefon je znao da me obavesti. Uredno me je obavestavao o tebi. Cinjenice, emocije, dnevni raspored, knjiga I strana na kojoj se nalazis. Neki svet koji postoji u nekom svetu. Odjednom je umrlo sve. Otrovao se telefon I citav svet u svetu svih svetova. Tisina mi je zatvorila oci I navodi me kojim putem da hodam. Na tim putevima ima svetova ali nijedan svet nema svet svetova kao sto je imao onaj u telefonu.  Gde si? Reci mi na kojoj si knjizi da se makar tamo nadjemo. Podeli jos jedan svet sa mnom prezivecu ga I kad umrem.

Najveci problem zapravo nastaje kada dozvolis da budes iskoriscen za bilo koje umetnicko delo. Vrlo je bolno kada vidis sebe u slovima koja te opisuju, kada gledas sliku na zidu sa sopstvenim likom. Iscedjena tvoja sustina na parcetu papira. Ti si muza, junak kome se citaoci dive, savrsen model u koji ce netremice gledati I diviti mu se. Sve je to lepo iz te perspective koja nije ona druga.

Kada postanes junak neke knjige I citas svaku stranu, unapred znas sta ce se dogoditi ali si pristrasan jer se ovde radi o tebi, neko te je napisao, svojim predrasudama, svojim znanjem I osecajima. Moras biti savrsen, moras biti neko zbog koga se zivi, dise I umire.

Nikada nije dovoljno dobro I svaka sledeca stranica vise boli. Bole oci, prsti , boli dok dises citajuci. Nije bitno vreme koje ce proci od nastanka tog dela zato sto je ono postalo stvar. Knjiga na polici, oslonjena na neke druge knjige koje su napisali ljudi koji ne postoje u tvom stvarnom svetu. Ovu je napisao covek! Covek sa kojim si delio isti vazduh. Ovo su pisale oci koje su te gledale I iz tog pogleda izvukle inspiraciju. Iz osecaja se pretvaras u sredstvo I  citavo tvoje bice postaje sujeta. Smanjujes se I iz neceg neopipljivog, licnog, prefinjenog postajes prah. Postajes nesto po cemu neko gazi opisujuci te najlepsim mogucim recima. Stvara fikciju koja na kraju nakon toliko godina postaje stvarna, toliko stvarna da je zivis. Sujeta! Grozna I ohola koja ne razmislja, koja ne postoji, koja je iluzija jedne stvarnosti pretvorene u vecnost. Boli te svaki pogled na knjigu u kojoj zarobljeno stojis I nemas mogucnost izbora, u rukama si stvaraoca koji te je toliko voleo da te je morao ostaviti na papiru da vecito trunes tamo. Da te dodiruju drugi I prolaze kroz ono kroz sta si prolazio ti, putem koji je stvaraoc stvorio za tebe. Odusevljenje traje vrlo kratko. Prvih par dana, meseci ili sati a onda shvatis da si zarobljen u proslosti koju nisi doziveo I koja ce zauvek ostati takva bez tvog pristanka. Neko je ucinio tvoj zivot takvim, neko ko savrsenao zna da pise, neko ko te je video bolje od svih ostalih ljudi na ovom svetu.

Jesam! Bila sam upitana da li cu imati ista protiv da se upotrebi moj lik u bezazlenoj prici, ali nikada nisam znala da ce otici toliko daleko, do knjige I stvoriti svet u kome cu biti zauvek zarobljena cak I onda kad prestanem da postojim. A prestala sam da postojim u stvarnom svetu stvaraoca, ali ne I u njegovom izmisljenom svetu!

Placem. Prave suze.One suze od krvi i mesa koje su igrom slucaja postale suze, nisu nigde nasle pravo mesto na kome ce se iskazati i zaiskriti. Bezanja su bila konstantna, potpuno prirodna i nisu se suprotstavljala realnosti, nisu je cak ni gledala. Plovila su sama za sebe i gubila se isto tako sama sa sobom. Bezanje koje se izgubi nije bajka, niti fikcija, mora mu se naci ime dostojno svakog prelaza iz sebe u nesto drugo ili u novog sebe. Evo me, stojim na autobuskoj stanici, upravo je stigao autobus. Pobegla sam od zivota sa njim i srecna sam, neverovatan osecaj slican slobodi koji moze da joj bude i otac i majka koliko je veliki i iskusan naspram nje.Uhvatila sam senku ispod ruke i krenuli smo. Senka i ja u juce i sutra istog trenutka. Mozes li to da zamislis da budes u dva vremena u jednoj sekundi i u svakom jednako prisutan, veliki i jak. Ne mozes, znam. Sada nemam ni juce ni sutra ni danas. Kako se zove trenutak u kome se nalazi, ovaj dan koji odmice i zavrsava se pre nego sto je i zeleo da pocne? Jadni dani, umiru svakog dana i zovu se isto, svake nedelje ali nikada nisu isti, i oni su kopije svih dana ikada, jako lose kopije. Sklopila sam oci i pozvala te da svratis ispod kapaka, tu nam niko ne moze nista. Predugo sam cekala, cak se i voda u bojleru potrosila, uzivala sam u hladnoj vodi cekajuci te i smrzla se, a ti nisi dosao. Nemoj mi govoriti kako je vreme da... ne postoji vreme, njega su izmislili oni koje je mrzelo da broje. Ja sam u ovom trenutku i tamo i ovde i sad i posle i pre i zato te molim da mi ne govoris o vremenu, samo dodji, kroz svetlost, kroz sliku ili pesmu, sviraj me mislima, navij mehanizam jer ako ne navijas muzicku kutiju balerina nikada nece plesati.

Dvoje mladih. Stidljivo su stajali jedno naspram drugog, svako gledajuci u svoj svet, na ekranu, nebu nekom punom zvezda. Gledali su sebe kroz to nebo, zvezde nisu primecivali. Jednog dana se na tom ekranu, nebu, pojavila pesma. Zanimljiva igracka sa kojom su pokusali da se poigraju. Opet su mislili na sebe i osecaje koje pesma izaziva u njima, nisu videli nebo, postojao je samo ritam i reci pesme, pokreti. Poigrali su se pesmom nesvesni toga da se pesma igra sa njima. I dok su smisljali pokrete, dotakli su se u svojoj nespretnosti. Stajali su jedno naspram drugog i opet videli sebe u onom drugom. Plesali su i nadigravali jedno drugo, menjali pokrete,izazivali bes i srecu...prazninu,potpunost, zeleli su da se poigraju sa pesmom, da joj dokazu koliko ne bi bila bitna bez njih, tada se pesma poigrala sa nima i ponovo ih priblizila. Poceli su da vide pokrete onog drugog u sebi, uhvatili su nekoga pod sopstvenom kozom kako plete njihove misli. Utisali su muziku ali je ona uporno odzvanjala u usima, mislima, snovima. Vise nisu mogli da pronadju sebe u sebi niti u onom drugom. Opet su pustili pesmu. Pesma je pokrenula telo na neki potpuno stran nacin, umesto pokreta izazvala je emocije. Poceli su da placu svako ispred svog ekrana, neba. Nisu viideli nebo, ekran, zvezde, nisu videli sebe niti onog drugog ni u sebi niti u tom drugom. Jedino sto su videli bila je pesma. Svakim pokretom, emocijom i pogledom se pesma poigrala sa dvoje mladih koji nisu imali predstavu ko su zapravo oni, sta vide dok gledaju niti sta cuju dok slusaju. Njihove duse jos uvek plesu uz ovu pesmu zajedno cak i onda kada je ne cuju. To dvoje mladih jos uvek zive bez dusa, traze ih u ekranu, nebu, zvezdama u nekim drugim ljudima. Interesantno je koliko paznje posvecuju svemu onome sto nekada nisu umeli da vide zato sad placaju neku drugu cenu, ne zele da pogledaju ono sto misle da se ne vidi, zato i jesu ostali bez duse.

Razvodnjene reci, bez ukusa, punoce, bez gustine. Zao ti je i ne mozes slusati nekoga ko ih sa velikom mukom valja po ustima, preko jezika da bi na kraju izasle u glas, potpuno prazne. Mozak ti je uvredjen jer mu nije uskraceno da te reci pretvori u sliku i ubiju misao koja je pocela da pupi, tamo duboko u njegovom lavirintu. Uvredjen je cinjenicom da je neko kao on spreman i zdrav da rodi toliko novih misli koje ce kasnije zakacene za reci stvoriti recenicu, punu smisla, bogatu, dvosmislenu, metaforicku ili figurativnu, mora slusati nesto tako bezukusno, bezbojno, prazno. "Kupiti sampon"! Uporno odzvanja u glavi i pretvara citavu sinfoniju u tisinu. Ustuknuo je i zacutao pred tako nebitnom recenicom koja je odjednom nadjacala citav hor glasova koji se roje, glasni, strasni, sigurni, oni koji nikada ne prestaju da pevaju, govore, zubore. Tako su smesne a uporne i vazne te nebitne reci koje zele da budu u centru paznje, da budu primecene, radice sve, pokusavace na sve moguce nacine da izadju van, da ne budu zarobljene u slici, slovima, u smislu. Lagane su, naucene da lete i pre nego su postale svesne svog postojanja. I tako svakog dana te neke tudje reci uniste citavu armaturu minutima gradjenu u unutrasnjosti necega sto je zelelo da postane jedan svet. Zastanes i zagledas se u uzas tog krvoprolica, reci, misli i svih njihovih klica koje krvare do smrti a ti iz postovanja prema osobi cije razvodnjene reci moras slusati mirno stojis svestan da si dozvolio jednoj prici da zauvek nestane, da se rasprsti u hiljadu slova i da ostane belina papira ili tacka. Svim pricama nikada ne napisanim grob je usamljen i prazan i nemaju sanse da se ponovo rode, jer su pobacene nemarnoscu i krivicom onoga ko je silno zeleo da postanu nesto vise od onoga za koga sebe smatra da jeste. I sta ti vredi da se kajes? Sta ti vredi da izmislis nove reci koje nikada nece imati miris tog osecaja koji nije stigao da te izmisli, da ti pokaze koliko si malen i slab, koliko pojma nemas o osecajima. Mislis da si osetio bol, patnju, ljubav? Srecu! Slobodu? Nemas ti pojma sta je sloboda jer ne znas reci da obojis u sivo a da znace vise nego ljubav. Ne znas da niodcega stvoris nesto koje se skriva iza maske nicega toliko prepuno sebe sto je nesto, nekome. A svi ga vide kao nista, njemu to nikada nece smetati jer je nekome nesto i to nesto je vece od svakog nicega ikada! Koliko besa u sebi imas da njime pokazes svu ljubav koja te steze i urlice u tebi, koja vapi da dodirne, da dotakne ono cega nema, na najnezniji moguci nacin, neznije od vazduha, tananije od vrha pera jedva oslonjenog na nadrazenu kozu, mokrijeg od kapljice vode koja prati prsljen po prsljen kicmenog stuba hrleci ka uvali? Umes li da kazes Zbogom a da zvuci kao disem te? Umes li da mrzis svu ljubav koja je od tebe stvorila coveka koji se stidi samog sebe i ponosan je na svoju intelekt? Umes li da volis sve one tvoje stavove koji su od tebe napravili onog lika u ogledalu? Umes li da poljubis mislima tako da osoba koju ljubis dozivi orgazam? Umes li da cutis tisinom, bez ijedne reci, misli, osecaja a da ona znaci univerzum?Umes li da ne kazes ni rec a da su usi onoga o kome cutis prepune tvojih glasova? Ako umes pokazi, ja sam zaboravila, odoh da kupim sampon.

 https://www.youtube.com/watch?v=DuDhiHSksaA

Reci koje naviru su previse tanane da bi bile prikazane u bilo kojoj formi osim u pisanoj. Ne mogu ih okovati zvucnim , vlaznim lupkanjem o gornja nepca, niti saplitanjem o zube. Izgubile bi svoju strukturu i nikada ne bi znacile isto, bas onako kako zelim. Pisem ih i spustam pred tebe, nebitni citaoce jer znam da ce postojati samo onda kada budu procitane. Onome kome su namenjene ostace neme i nevidljive, bolno nevidljive i otrovne. Umanjuje ih potreba da budu prikazane ali njihova upornost je izasla kroz prste jer su predugo cutale u umu i stvarale snove, one ne toliko lepe vise teske, opore, ustajale. Steta je izgubiti nit u trenucima u kojima zelis da nit spoji sve rastavljeno. Pratim ih i ne shvatam ih ozbiljno ali su jace od mene, toliko da ih ne mogu zaustaviti.

Nikada mi dela nisu bila bitnija od reci. Dela prodju, dotaknu te, uspavaju se u secanju i…zaborave. Pisane reci su tu, zauvek ostaju i onda kada ih zaboravis, samo im se vratis i desavaju se svaki put kada ih ponovo citas. Citam te… citala sam te svih ovih gluvih meseci, godina. Decenije su predaleko od sutra ali kada postanu juce bice mi zao sto sam dozvolila vremenu da mu verujem da postoji. Pred tvojim recima i dalje klecim dok me one ubijaju svojim pogledom punim nedostiznosti, milujuci me po kosi i govoreci…stalno govoreci: Nikada neces uspeti da se uzdignes klececi!

Da li je moja najveca greska to sto sam im verovaa ili sto im nisam verovala dovoljno? Trebam li da znam odgovor ili se trebam vrteti u krugu beskrajno? Kakve veze ima kraj sa bilo cim ako uvek iznova mogu procitati pocetak, bas svaki jebeni put!

Pisana rec je ono sto mi je zauvek ostalo, jace, vece, trajnije, stvarnije od bilo kog dela ikada napravljenog ili izgovorenog. Pisana rec je svaku moju misao pretvorila povest  zbog koje znam ko sam i zasto sam to sto jesam!

Napisi se jer drugacije ne mogu da te vidim…