pišem da napišem...

Neko mi je ukrao osećaj koji se negde duboko u meni krio. Nisam ni znala da ga imam dok nije nestao.

Strepnja, čekanje, žudnja... suze, pustila sam ih zajedno sa kišom. Htela sam da sačekam proleće ali je i ono poranilo, ukralo je zimu...

Gde je nestao taj osećaj? Ko mi ga je ukrao, pa sada vreba oko mene i tera me da mislim o stvarima koje po svojoj prilici ne treba da budu bitne...?

Zašto sam tužna? Zašto bih da plačem, kad su proleće i zima jedno....?

Negde sam sigurno pogrešila... nešto pogrešno rekla?! Izgubila sam i bitku i rat, ranjiva sam i krvarim...

Svaka je reč postala ista, nema više drugih pisama... nema čudnih reči. Ma gde sam to ja, zašta mi ovo treba? Hoću nazad moj osećaj, ne pripada ti, vrati mi ga smesta...!!! Brojim...!

9

8

7

6

5

4

3

2

1

Nećeš da mi vratiš? Dobro. Ni ne moraš eto ti, zadrži ga. Žensko sam, rodiću novi...

Opet sam osetila.... Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj pesmi se radi. Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj zvuk gitare, bilo je dovoljno. I da... dogodila se lančana reakcija. Spušta glavu, pogled na dole...pali cigaru... priliv osećaja, boje se smenjuju...crvena sam, ona iritantna boja koja hoće da se vratim u prošlost i da ispravim sve pogreške koje smatram ispravnim... i počinje onaj deo, gde more suza ispliva iz mene...

Rukama poklapa čelo i bolno posmatra ekran, mrzeći sebe što je pustila tu pesmu...

Smirla se, opet je počeo dosadan deo. Gasi cigaretu i počinje, njegovo naprezanje da otpeva onako kako treba... i opet mrzi sebe, mrzi suze, mrzi njega...jedva čeka da se pesma konačno završi da bi je pustila još jednom i još jednom i celu noć...

Otvara oči i ne vidi, soba je mutna od maskare i aj-lajnera, protrljala je oči, pesma je počela po drugi put, protrljala je još jednom oči, slika je bila kristalno čista, setila se njega i pogledala na sat.

Jedan i nula pet... neko misli na nju...

Taj osmeh, niko nema. Tako me tužno niko ne može pogledati. Toliku količinu ljubavi mi niko ne može pružiti. Tako me niko ne zove. Taj glas niko nema. Takav zagrljaj je neprocenjiv, a poljubac najlepši na svetu. Tu radost niko ne pruža, taj osmeh niko ne ume da smeje... i rupice na obrazima kad se oči potpuno spoje. Kad spava u stanju sam satima gledati, kad priča poželim da odgovorim na sva pitanja ali znam da ne mogu... jer na kraju svega opet čujem ono: “ Zašto? ”

Tako lepo niko ne priča. Tako pažljivo niko ne sluša. Tako ponosno niko ne stoji kraj mene. Tako me niko ne voli... Tako ja nikoga ne volim. I na kraju, takvu definiciju ljubavi niko ne ume da izgovori:

• Mama, Dimitrije me stvarno voli...

• Dobro, to je lepo mila, ali kako znaš da te voli?

• Pa znam.

• Jel ti je rekao?

• Ne mama, to se ne kaze.

• Nego?

• Nego me je držao za ruku ceo dan.

Daleko ... toliko si daleko da do mene ne dopire ni rastući iritantni zvuk. Sad ga želim, isto kao i pre... Ne, to ne znači da ako nešto želim to tako mora da bude. Ne umem da ti objasnim. Ali vidi, kad su deca mala mnogo su više vezana za roditelje u odnosu na odrasle ljude. Ti si vidim porastao, ne trebam ti više kao pre... Puštam te, dajem te vremenu da ti zafalim, da te savlada svaki umor i svaka dosada da me se setiš. Vidiš došla sam dotle da se sa dosadom držim za ruku... Ironija...Ironija svakog razgovora me cepa na pola. Kao papir jer znam koliko god da ti vremena dam, samo ću se udaljiti od tebe.

Taj grad... napolju je padala kiša, sitna kiša a mi smo imali zelenu i narandžastu samo za nas. Ti dani su mi trajali nekoliko godina života. Zaboravila sam da negde drugde na planeti postoji život, neki, moj, tvoj, naši zajednički životi koji nisu u sobi sa slikom na zidu, na kojoj ja vidim ženu koja se krije iza marame a ti je sve vreme realno gledaš i vidiš običan stari ranac. Svaki dan se nekoliko puta vratim slici, toj istoj slici... samo u mojoj glavi... i uporno pokušavam da vidim ranac... i to i jeste problem. Shvataš li sada? To je isto kao kad ujutru u supermarketu kažeš dobro veče, znaš da nije ali rekao si, poneo te je trenutak , ponelo te je veče. Ali dan je tu da sve razbistri, da te vrati u realnost. Mene i dalje ne vraća, možda zbog devojke, možda zbog ranca. Ne znam... ali kao da sam nestala. Nestala sam tamo... ono na slici sam ja, mislim da sam devojka koja se krije iza marame ali ja sam u stvari samo običan, stari ranac.

Žmurim I ne pomeram se. Čekam... brojim u sebi i čekam da počne muzika. Tada... znam, upaliće se svetla i moram početi. Srce mi je u grlu, udara jako i imam tremu. Moram stajati naspram tebe na pozornici. Ovu predstavu igramo zajedno i igramo je samo nas dvoje. Ti stojiš mirno, ne pomeraš se, obučen si u crno, ne gledam te, žmurim, lakše mi je kad žmurim, tad te bolje osećam. Dopiru do mene zvuci prirode, ptice...more, talasi se razbijaju o stenu, neka se melodija utapa u to i muzika počinje. Brojim do šest i treba da krenem... Nema više straha, ne bojim se, znam da mi je maska na licu, i znam da kroz nju ne prolaze ni najjači reflektori, ničiji pogledi.

Još samo par sekundi i...lagano... korak, dva, tri, njena tačka je počela, u taktu muzike mu prilazi. Rastojanjeje dovoljno da mogu da se osete ali ne i dodirnu. Belina njenog kostima bode oči, nosi beli kostim balerine, bolno je gledati... Pruža ruku pravo ka njemu. On i dalje stoji mirno oslonjen na štap. I on broji u sebi. Okreće glavu kao marioneta, uzima belu ruku medju crne rukavice,štap prebacuje u drugu ruku. Primiče ruku usnama i ovlaš ih spušta tu, trudi se da ostavi trag, da oseti puls. Hvata je oko struka i vodi ples... Jedan okret, drugi, treći...par koraka na stranu. Desnu ruku u kojoj su malopre bili njeni prsti spušta niz njenu kičmu. Vrhom prsta nežno, dodirujući svaki pršljen ponaosob. Kako prolazi prstom, tako joj savija leđa. Pravi most ne oslanjajući se rukama o pod. Podiže ruku i sada vrhom prsta prelazi preko ušne školjke od vrha do korena nežno spuštajući prst niz vrat, tu se zaustavlja. Svetla se gase... hvata priliku da joj dodirne usne. Muzika je stala, čuju se samo otkucaji njegovog srca, ona ne diše, ne pomera se. Muzika razbija trenutak, puls se ubrzava, strah ga prožima, oseća bes,oseća gnev..... spušta je dovoljno pažljivo da može da se osloni rukama o pod, ne želi da je povredi ali želi da je zaboli. Okreće se i beži, odlazi na sasvim drugi kraj. Eksplozija osećaja u njegovoj glavi. Ona u belom. Belo. Bela venčanica. Strah. Poljubac. Vrele usne. Belo. Belo ga plaši. On je crn. Ne želi belo.

Ona na vrhovima prstiju stoji i leprša, nežno prenosi muziku svojim pokretima... ruke je podigla iznad glave i nastavlja ples, igra njenu igru, ne primećujući kontrast, ne primećujući ništa. Žmurila je i dalje, pratila ritam i osetila poljubac...

Prvi se spustio na koleno, ovlaš, samo da oseti, zato što je niko tu nije poljubio. Drugi se spustio na pupak, malo duže se zadržao tu...poljubio je pupak zato što je vezan zanju...Treći se spustio na vrat završio se ugrizom, da bi osetila koliko mu pripada.

Kad je video njenu smirenost nije mogao da izdrži, nije mogao da joj ne priđe... Osetila je njegovu blizinu i napravila nagli pokret glavom, glava je bežala ali je telo ostalo nepomično. Odvezala se maska i skliznula na dole. Sada je ona osetila stah...Njegovi prsti su je preduhitrili... jer je znao koliko joj je bitna maska, da bez nje ne bi bilo poslednjeg plesa, ne bi bilo predstave. Ne bi bilo ničeg. Nežno je spustio svoje dlanove preko njenih očiju i odveo je sa pozornice u neki drugi svet...

Opet mi se po glavi mota ta igra. Pitanja I odgovori... Saznaćeš mnogo više o osobi iz pitanja nego iz odgovora. Ko si dodjavola više ti? Šta hoćeš od mene? Šta ja hoću od tebe? Ko smo mi? Jesmo li mi?

Bili smo... i bićemo. Na svakoj stranici... knjiga.

Ma daj... ne, ne, ne... Menjam temu odmah.

Ne ljuti se čoveče je igra koja te samim nazivom primorava da joj teraš kontru. Kontraš??? Naravno da jesam, znaš... meni je dovoljno reći... ma, ne moram ti pričati...

Ti misliš da je lud čovek koji godinama stoji na raskrsnici i svađa se sam sa sobom. Svakog dana... bez obzira na godišnje doba ili sat... Ko si ti da to kažeš? Da li ti znaš koji se film odvija u njegovoj glavi? Da li iko zna koji se film odvija u tvojoj glavi? Ne mili... ne zna, ali te niko zbog toga ne naziva čudakom ili ludakom. Taj nick si samom sebi dodelio zato što sebe nazivaš takvim, i samo zato što veruješ da je to tako. Neka, tako je, dokle god misliš da jeste, biće tako... isto kao što će prestati da bude tako onog momenta kada odlučiš da nije tako. Sve ide iz tvoje glave...

Znaš... pre neki dan sam pričala sa jednom osobom, rekla je nešto GENIJALNO... ne, neću da podelim sa tobom, to znamo samo nas dvoje, u suštini radilo se o osobi koju voli i koliko mu je bitna ta osoba... Znaš, čitala sam nekoliko puta tu rečenicu... jako mi se dopala. I ja se tako osećam, sreća pa sam shvatila da nisam jedina na svetu koja se bori sa debilnim pitanjima, svakog dana iznova, iznova i iznova.

Ali vidi, neko bi nas nazvao ludim... ali niko ne zna koji se film odvija u našim glavama... To samo mi znamo!

Rođen si u znaku Lava, Ovna ili Bika. Podznak je Lav ili Škorpija.Smatraš se kompletnom osobom od petnaeste godine i još tada si znao šta ćeš biti kad porasteš. Vrednuješ samo težak ( mukotrpan rad) ništa nije teško što se da završiti. Prezireš kukavice. Voliš da polemišeš ali ti nije cilj da uvek budeš u pravu već pronalaženje zlatne sredine. Voliš da vladaš ali ne da svi zavise od tebe, ne zbog odgovornosti nego zbog osećaja da i u drugima probudiš žar koji imaš. Retko ko te razume. Razlikuješ se od gomile po razmišljanju i stilu oblačenja. Um ti je jak i vladaš njime, iako si rekao da u afektu možeš da se naljutiš i izgledaš grozno, tebi je to strano. Tri puta razmisliš pre nego što nešto kažeš. Često ideš iz krajnosti u krajnost to te fascinira kod tebe. Slabići te privlače. Ne voliš da vladaš. Kada je neko vidno slabiji od tebe, u tim situacijama ih izazivaš, želiš da probudiš zver u slabićima. Uporan si i istrajan, pedantan. Sve što počinje završava se tamo odakle je počelo. Koliko ti je drag početak toliko ti je drag i kraj bilo čega. Žene te ne zanimaju previše u smislu sex simbola. Senzualnost preovladava kod tebe. Voliš da te obori sa nogu ne dekolte niti kratka suknja, pre način na koji izbacuje dim iz usta ili način na koji jede jagodu. Imaš par modela savršene žene ali bi ti od ta tri modela stvorio jednu. Kasno si stupio u ozbiljnu vezu i uvek tražiš više od žena. Ne voliš preterano lepe devojke, imaš averziju prema njima, prefinjenost je ono što ti više prija. Želiš da imaš jaku ženu kraj sebe, jaču od tebe ali nikada ne priznaješ to. Voliš da se skrivaš i da nateraš sagovornika da se potrudi da te razume, da otkrije tvoju skrivenu stranu, drago ti je kad te otkriju ali ne priznaješ. Prenemaganje izaziva gadost, ne voliš mlake ljude. I na kraju fascinira te misterija, šifre, sve što ima veze sa nečim što se mora otkriti. Voliš kružne oblike. Omiljena igračka Rubikova kocka. Istorija ti je bliska i voliš sve što ima veze sa datumima, godinama i brojevima uopšte. Slagalica ti je prevaziđena ali voliš da se poigraš sa njom. Matematika samo jednačine, maher si za njih. I eto sad me požuruješ a pisala bih još ko zna koliko.

Nisam hteo da te požurujem... ponešto si pogodila, što je pohvalno pošto me nisi nikad upoznala.

Ne verujem u horoskop i karakteristike znakova, ali kada bi to bilo istina pretpostavio bih da si Bik ili rak u horoskopu.

U mladosti si doživela nepravdu (da li je pretereano reći traumu) koja je bila kontinuirana neki vremenski period. Sama si se suočavala sa njom, bez tuđe pomoći iako si je očekivala. Nisi zadovoljna kako si se nosila sa tim problemom i to ti smeta. Sada sama sebi dokazuješ svoju snagu stajući na stranu slabijih ( ne kažem da ne smatraš to ispravnim, samo ponekad svesno preteruješ da bi dokazala da možeš da se nosiš protih svih). Impulsivna si, ali ne toliko koliko želiš da to drugi misle. Nisi religiozna. Generalno ne veruješ ljudima, nalaziš zadovoljstvo u tome da prozreš njihove laži. Zadovoljna si svojim poslom jer ti ostavlja vremena za svet iz mašte i zato što (kao i u svakoj državnoj ustanovi) možeš da vidiš nepravdu prema običnom čoveku. U intimnim odnosima ti prija kada ti imaš kontrolu, voliš da manipulišeš, ali imaš grižu savesti zbog toga (zato što postaješ jača strana, postaješ ono protiv čega se boriš, iako tebi ne smetaju jači kao kategorija, već su nužni za postojanje onih koje braniš) često isplaniranu "igru" na pola pustiš da se sama razvije do kraja i zauzimaš pasivan položaj. Uvek držiš gard pred ljudima, borba nikad ne prestaje, samo se runde smenjuju...

Reci, reci one najgore reči što ti stoje.. tamo, tamo negde duboko u tebi. Slobodno izbaci to iz sebe. Mrzi me, preziri me, pljuni me u lice. Objasni mi ponaosob šta si sve uradio zbog mene, za mene. Koliko si se puta potrudio da budeš ovkav I onakav da bih ja bila zadovoljna I da bi mi udovoljio. Ne. Ne. Ne.

Nisam nezahvalna ali ne prihvatam ništa namešteno, ne prihvatam ama baš ništa što nije poteklo iz osećanja. Ne treba mi tvoj trud da bih se ja osećala bolje, ne treba mi da bilo šta radiš da bi očekivao bilo šta od mene. Uradi, molim te uradi samo ono što želiš da radiš,ne zbog mene zbog sebe. To je poštovanje, ono drugo, to nije ljubav,to je sažaljenje. To je najljigavije sažaljenje na ovom svetu. Nisam ja u zivotu do ovde došla da bi jedan Ti radio stvari da ja budem srećna I samo zbog toga. Da mi kad uradiš nešto kažeš “ ni to ti nije dovoljno “. Naravnoda nije, nikad mi ništa nije dovoljno što nije vodjeno osećajima. Ne treba mi ništa, ama baš ništa neću,ne želim. Nameštenih momenata sam najviše doživela. Da li si čuo pesmu “ Less is more “, ne verujem da si je čuo, poslušaj je nekad, ne zato što sam ti rekla I ne sada dok ovo čitaš, nego onda kada osetiš potrebu za tim, ako se to ikada desi.

Reci mi šta god hoćeš, uradi šta ti je volja, budi šta god hoćeš...ja ću te svejedno voleti. Ne zato što si zaslužio... Ne!!! Voleću te zato što to osećam prema tebi... bez razloga, bez povoda...jednostavno...  

Pet sati. Alarm. Tuš...

Kafa... četiri cigarete. Miriše na kišu iako je to samo vetar. Svakog jutra je čeka inbox i osmeh. Hladno je ... provukla se kroz oblak Chanel Chance-a...stavljajući osmeh na lice. Radosna je. Bez razloga, bez povoda... samo radosna.

Posao, obaveze... zar svaki dan mora prolaziti kroz isto? Telefon... i dalje je neizlečivo bolestan.

Danas ću biti nežna prema njemu i zamoliću ga da mi dozvoli da uživam u muzici. Da, toje to! Promeniću izbor pesama. Nasumično je izabrala pesmu.

Strah od velikih žutih autobusa... još uvek je prisutan. Upaliće cigaretu. Hladno je, prsti trnu ali se dim ipak zadržava u plućima... užas, zašto to sebi radi? Još nekoliko žutih autobusa je kvarilo ritam savršene pesme za dobro raspoloženje... Pevala je u sebi:

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “

Osećala se divno. Ipak je muzika u njenim ušima i glavi nadjačala najstrašnije žute autobuse. Kada joj je sve bilo potaman konačno je naišao njen... mali, beli kombić. Ušla je unutra, dok je plaćala kartu videla je na licu šofera crtu nezadovoljstva, namrgođeno lice. Nasmejala mu se ali nije vredelo, nije uspela da u njemu izazove taj osećaj koji je divna muzika budila u njoj. Sva sedišta su bila zauzeta, popunjena sumornim, pospanim, zamrznutim licima, nijedne mimike, ni jednog bistrog pogleda...

Iako je ceo autobus bio potpuno smoren u odnosu na nju znala je da je problem u njima a ne u njoj.

Dok je šetala pogledom po sivilu tuđih emocija ugledala je još nešto sivo, predzadnje sedište je bilo prazno, sivo i čekalo je samo nju. Ušuškala se i ponovo pustila muziku. Vibracija telefona je privukla njenu pažnju, stigao joj je novi mail. Napisala je poruku ispunjenu smajlijima. Delila je sreću i zamolila crvene starke da se malo pokrenu, da zaigraju sa njom...

Počelaje pesma po treći put... Zažmurila je...

Ritam je poneo, prvo je počela da se njiše u ritmu muzike ali kad je shvatila da je osećaj mnogo jači od toga ustala je i počela da igra. Igrala je kao nikada u životu, nasmejana, vesela, razdragana,sa slusalicama u ušima i čarobnim osmehom na licu. Poželela je i da zapeva ali se setila onih sumornih lica i nje želela da u njima izazove još veću jezu... A ta lica su se konačno jedno po jedno, kao na traci pomerala. Prvo su to bili začuđeni pogledi, zatim izbečene oči starijih uštirkanih gospođa, nekoliko njih se prekrstilo, ali se većini na licu ipak nazirao osmeh... nekima je osmeh išao iz trbuha tako da su se presavijali od osećaja koji je njena sreća izazvala u njima. Neki  su čaki đuskali u svojim sedištima...iako nisu čuli muziku.

Jak zvuk sirene je trgnuo u momentu kada se pesma završila. Otvorila je oči i shvatila je da je to stanica na kojoj silazi. Sumorna lica su i dalje sedela i svojim zamrznutim pogledima tražila parče vedrog neba negde daleko na cesti. Pre nego je napustila autobus zahvalila se vozaču na vožnji i poželela mu je lep dan. Ništa joj nije odgovorio, samo je pogledao i uzvratio srdačnim osmehom, to joj je bilo dovoljno... jer nekome je ulepšala dan...

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “

Saberi se... upravo si dobila mail od... od njega. Uh... čitam ponovo iponovo i ponovo...

Pravda mi se, objašnjava mi u vezi... kad bi samo znao da mene savršeno boli uvo za ... hmm... Nešto što nije za druge, nešto ne vezano za... LEPO JE PRIČATI SA MNOM... i kako očekuje da mu odgovorim posle ovoga a da se pre toga ne istopim i postanem kaša... Sabrala sam se,ne smem sad pokazati slabosti. Dobila si šta si htela, ajde sadizvoli, započni svoju igru! Pišem...

Tako, dobio je prvi zadatak, videćemo kako će se snaći dalje... čekam...da li će napisati još nešto? Možda sam bila prestroga... moram još nešto napisati...

Sadsam upala u svoju mrežu, moram kritikovati savršenog pisca, urednika, ja, ova ja koja nemam pojma ni o čemu, njega moram kritikovati, a da bar znam bilo šta na šta bih mu skrenula pažnju... uh, sad ne smem pogrešiti. Misli, misli,misli... Nema ga, ne odgovara...

Nalupala sam toliko gluposti da mi nije dobro ali... morala sam da opravdam svoj postupak, ne želim da me shvati neozbiljno.

U daljem tekstu vidim da ne želi da me posluša i dalje piše “obzirom” ponosan je, briga ga, zasmetalomu je. Dobro... Zadnju rečenicu neću da komentarišem, jasno je...dvosmisleno, pa da, ja sam pod navodnicima, jer sam ne informisana da lektori postoje. Ahhh.. kolikoje nabeđen ovaj čovek...

Obzirom,obzirom, obzirom... nervira me. Dobro sad sam neko glupo derište u njegovim očima koje nikada u životu ni jednu knjigu nije pročitalo, pa mi objašnjava šta mi se sve može desiti kad budem čitala knjige, ali ne shvata i ne može da shvati šta je tu mene pogodilo igde sam se pronašla jer... jer me ne poznaje, apsolutno ništa nezna o meni. Sa pažnjom sam čitala ceo teksti da, zanimljivo je, jako zanimljivo. Ne shvatam samo... kako neko može da bude urednik a da pri tom govori i piše " obzirom” ?

Da prihvatim posao? Posao iz snova... Naravno da ćurazmisliti...

I na kraju, nešto zbog čega sam se trgla.. ono u zagradi. Naglašavaga zagradom, znam da nije ni jedno od pomenutog ali ono što je ostalo nedorečeno jeste. Šta li je to? Kako znam da je ostalo nedorečeno, tako lepo, navodi dve stvari, on je čovek koji u svakom primeru ima jedan, dva i tri... ovde samo dve stvari. Ne boj se, saznaću ja sve što me zanima.

Najbolji način da se napraviš lud i izbegneš neželjena pitanja,tako što ćeš postaviti pitanje koje će ga zbuniti i u momentu dok ga čita, razmišljaće o njemu i zaboraviti na postavljeno pitanje. Maher sam u tome...

Razmišljala sam, koje bi pitanje bilo najgluplje da mu postavim, zaista nisam mogla da se setim ni jednog pametnog. Ali u uži izbor su upala tri prilično glupa I ja sam... ja sam izabrala treće. Sve vreme mi je u glavi odzvaanjao glas mog oca i reči: “ Ne postoje glupa pitanja... postoje samo glupi odgovori”. Dobro,dobro.... tata... čekaću glup odgovor. Rekoh to naglas, pa se vratih pažnjom na sve ono što je vezano za urednika....

Kako on voli da vlada. Da postavlja pravila a ne zna... ne može ni slutti da, da ja mogu prihvatiti njegovu igru, mogu se igrati ali po mojim pravilima. Nikada mi ne govori, nemoj to da radiš jer... veruj mi uradiću samo zato što si rekao nemoj, ne namerno, ne sa tim ciljem, prirodno skroz. Potreba koju ne mogu da savladam.. izvini, nije ništa lično.

Dobro... hoćeš da se igramo, nema problema, prihvatam pravila igre, ali varas se ako misliš da su pravila tvoja!!!