pišem da napišem...

Samouverena osoba sa stavom i istačanim razmišljanjem. Onaj koji analizira i manipuliše. Znala sam da je poseban. On je Bog... a drugi je svevideće zlo, negativac, dok je...  osoba koja izvlači iz problema, apsolutna savest svačija...tako da ga doživljavamo kao nas same ali sa one druge strane...svesti.

Ništa mi njie jasno, ništa ne razumem u isto vreme me i zbunjuje. Ah...da napravim pauzu?Hvala ti što me čuješ...u smislu da nije imao potrebe da zbunjuje, apsolutno je jasno da su isti bez obzira na podvojena stanja svesti. Zbunjujuće svakako, za nekoga ko ne prati kao i za one koji prate. Savršeno.

Ovo je jedna celina, jedna rečenica u kojoj sam ja i rađanje svake...Osećaj je divan... letim. Uobrazila sam se... malo me je sramota. Zahvalnost. Pišem... brzo, neću da razmišljam.

 Nakon četiri dana više nije mogla izdržati, bila je navučena na njega, trebao joj je... vapila je za njim i rešila je da mu napiše...

Zabolelo me je, pogodilo... joj, nešto mi se dešava u stomaku, u onom, emotivnom smislu, ne znam koliko je pametno da nastavim...

Evo me vratila sam se...Pobegla sam od stvarnosti jer nije tako lepa, pobegla sam i od knjiga jer neke znaju biti toliko depresivne, gde sam to pobegla??? Pobegla sam kod... u njegov svet. Tamo gde je sve nepoznato ali obećava... i nije me strah i ne plašim se, idem za njim, pa gde stignem. Suza... otkotrljala se, napravila je fleku na helankama. Veliki mokri krug, a delovala je tako malo, bila je teška i sjurila se iz oka, ubola je nogu... tako mala suza.

Ne postoji osuda za... koja god bila, šta god uradila ne postoji. Oni daju sebi za pravo da opisuju jednu ženu, na načine na koje ih oni vide ili na načine koji su izmislili, svejedno bilo koji način da uzmemo u obzir nije tačan, nije potpuno tačan jer pisali su muškaraci koji možda imaju decu i koji možda jako dobro poznaju žene, ali nisu bili trudni i nisu žene.

Uvek možeš napraviti novi imaginarni svet čim se prethodni sruši, to je bar lako... i ne, ni jednog momenta nisam rekla da je to zdravo, ali sam sigurna da je korisno.

 Imala sam jaku želju da mu pošaljem... I mogla sam samo da je nešto napisao... bilo šta, ali nije, možda je tako I bolje. Možda bih se pokajala, ma ne... ne lupaj iza njega se može kriti samo savršenstvo. Ali seti se... ti ne voliš savršenstvo!!! Ah... da li ću ikada znati šta želim ili ću večito samoj sebi postavljati pitanja I na ta ista pitanja odgovarati pitanjima... Gde se sad nalazim? U mračnom tunelu, ušla sam u njega I ispred mene je mrak, ako se okrenem videću to svetlo na kraju tunela, ali to nije kraj nego početak. Mada... za mene jeste početak ali za nekoga ko ide sa druge strane je taj početak kraj. Eto, zato mrzim šablone. Kraj je tamo gde ti odlučiš da se nešto završava a početak... opet nešto što odlučiš da počinje. Možeš im zameniti uloge u zavisnosti od pogleda na situaciju, u zavisnosti od osećanja... u zavisnosti od vremena... ali ti si taj koji određuje, samo ti.

Poslala sam, još par minuta I... videće. A šta ako se javi? Ne. A šta ako se ne javi? Dlanovi su se preznojili, bili su potpuno mokri, bacila je pogled u gornji levi ugao i videla da je čeka novi mail...

Bila je uzbuđena, srećna i radoznala... Dala je sebi malo vremena. Ai ne... odmah je otišla do maila i počela da čita...

Ukoliko postoji nešto što želiš reći... U svakom slučaju, na bilo koji način, lepo je pričati sa tobom.

Uh... čitam ponovo i ponovo i ponovo...LEPO JE PRIČATI SA MNOM... i kako očekuje da mu odgovorim posle ovoga a da se pre toga ne istopim i postanem kaša... Sabrala sam se, ne smem sad pokazati slabosti.

Pre svega ću te zamoliti da prevedeš ono što sam napisala,kad taj zadatak bude ispunjen....Možda sam bila prestroga... moram još nešto napisati...Da li je to ok ?

 Dobra ideja...

Kad tad će prestati... dobro... Zašto mora odmah da se oprašta od mene i da mi stavlja zagradu? Ja vrlo dobro znam da sve što ima početak ima i svoj kraj... Ali ovako, ovo, previše je...rastužio me je na samom početku, da bih još više vapila za njim...Uvek je najzanimljivije ono što se ne zna ali je neprocenjiv osećaj naći ono što je skriveno..Ćaskanje sa tobom je uvek zanimljivo i jako mi prija. ;)

 Hvala! Da znaš da me još drži dobro raspoloženje od juče zbog toga..

Mi smo u odnosu, nekom? Mi? Ti i ja, ti mi?Zbunio me je... totalno.

Ako ne želiš da pričaš o tome, nećemo pričati,

 Primetila je da su reči postale mekše, bliskije, nežnije, ličnije. Osećala je kao da ga dugo poznaje. Ni jednog momenta nije pogledala na sat, nije joj bilo važno vreme, nije je zanimalo mesto, bila je tamo u ekranu, bila je slova i on je bio slova. Istim pismom su pisali, samo su se boje razlikovale. 

Ako obećaš da ćeš pored svih svojih borbi, inaćenja i ideala naći vremena da stvoriš svoj svet koji ćeš gledati mirno i sa uživanjem. To je mooja sloboda :).

Opet to radi, toliko sam ti glasno u sebi rekla da me ne podsećaš na moje pisanje da mi je više muka... neću da ti kažem i tačka, nemoj više to... I čekaj sad... sve više me podseća na...

Osetila se dovoljno slobodno da to napiše, pa zar do malopre nisu pisali o slobodi, a ovo je bila njena. Osetila je njen miris, ukus... boju. Bila je srećna. Otišla je pod tuš pa na spavanje, jedva je čekala da dođe sutra... Radovala se novom danu.

Sunčano jutro, nekada joj je to smetalo, danas joj je bilo svejedno. Kafa je mamila mirisom. Četiri cigarete, sunce, svežina vazduha. I danas će mi pisati... jedva čekam danas, još uvek je jutro. Posao... kafa u mraku. Čitaće knjigu dok ne prođe vreme kad treba da počne. Muzika... opet ta pesma. Miracle of love... zašto me podseća na njega? Ne znam. Reflektori, ne, svetla, ali u odnosu na mrak od pre par sekundi bili su reflektori. Nije joj smetalo. Bila je radosna, ljudi su dolazili i odazili, svi su primetili promenu na njoj. I ona je primetila. Pauza.... otišla je do kabine, kabine u wc-u. Telefon. Učitava....

 Šta me je odalo? A i mislio sam da si bezbednija ako me ne poznaješ :) 

Ne konstatuje me, moje insistiranje da ne želim da mu smetam. Znači li to da mu ne smetam? Znači li to da mu prijam? Da želi da komunicira sa mnom? Zašto se onda nije prvi javio? Joj... neću da se gubim u svojim razmišljanjima, želim samo da mi bude lepo i želim... da komuniciram sa njim koliko god bude želeo...

Evo me. Jos 2 receniice i gotova sam. Dobro... čekam. Nemoj se smejati. Hm... verovaćeš mi na reč da neću ?Neeeeeeeeeeeee, ja se smejem.

Klasičan primer žene zaljubljene u egoistu. Situacija u kojoj se muška osoba pred ogledalom, u sebi obraća ženi koja stoji pored njega.

Čekaj da razmislim...Čekam. Pa opet ne mogu da te zamislim ali to mi je draže... lepo je kad fizički ne požnaješ nekog... I pored svega toga je taj neko pametan ;) Jako pametan. Sad mi laskaš. Želiš li još nešto da pitaš, kada završiš onda sam ja na redu i...

Oni su ga doveli... dakle desilo se nešto protiv njegove volje što naziva svojom slobodom. Slobodom koju ne želi, sloboda koje se plaši.

A što uopšte moram da znam kako izgledaš kad te ja zamišljam u svojoj glavi kako ja hoću i kako neću i kako kažeš bilo koju reč slika se menja ali nije ni važno ili možda jeste? Da me ubiješ ne znam...  Smiri se, polako,  to si htela, izgled nije bitan za to.... 

Žali za nečim što će izgubiti ili za nečim što je izgubio time što je našao nešto drugo, nešto novo.

Unutrašnja borba, borba ega i osećanja. Ponos i suočavanje sa istinom. Koja je njegova tajna? Šta se to krije u njemu, iza čega se on krije...?

Imaš li ... u svojoj sobi? Samo na knjizi. Ne mislim na crtež, mislim na predmet... Nemam. Kada si poslednji put plakala? Plakala sam u petak uveče. Trudiš se da kada plačeš budeš sama? Obavezno. Koja je boja tvojih očiju? Braon, svetlo braon...

 Ipak osećanja nisu ubijena zato što ih ego drži zatvorenim. Ali opet ukoliko ego sazna, osećanja će ga ubiti. Jako mi se dopada ovo poređenje ova borba. Opet, sve to ne mora da bude istina ali ja imam  sva prava ovog sveta da... shvatim samo i jedino onako kako ja hoću. Zar ne???

Išli smo, skupa. Lep prizor...sunce i njegova toplota. Smrzla sam se. Poljubila sam mu lakat, to se desilo sinoć. Nije mi pomilovao lice... Da je bio tu uradio bi to sigurno, i ne samo to, gledao bi me pogledom... onim pogledom...kao kad me ljubi, kad mi ovlaš ljubi usne... Ali nije, nisam mu videla oči. Nisam ni njega videla..nije bio tu. Nedostaje mi.. 

Slagala sam ga, bojala sam se da ne pomisli da sam...

Vratio sam se. Da li bi promenila kraj filma? Ne bih ništa u filmu menjala :) Da li si ti gledao film vikend u Oviedu? Ne... ljubavni film? Pa... recimo. A ti imaš problem sa ljubavnim filmovima? Sa većinom... Uglavnom imam problem sa krajem, živeli su srećno do kraja života.

Patetika, koračao je za njom, nikada dovoljno blizu ali želi je, mada neće da prizna sebi. Nedostaje... da li da rasčlanim tu reč na tri kraće i da iza prve stavim zarez da bi bilo zvučnije? Hoću li shvatiti poentu? Još jedan važan dan... ispred nas je a sutra ću reći opet nam se nije dalo... Dalo nam je se, samo nismo znali da uzmemo, ti zbog tvog straha ja zbog nedostatka ludosti. Bićemo i tad skupa. On i ja. On line. Sa telefonima u rukama... Sjajno. Ma prelepo..  

Javi kada je objaviš. Neću :). Hoćeš :) . Ma ne. Da. Neću je objaviti. Nije za javnost? Jeste ali moram biti anonimna. Misliš da ja ne znam da si to ti :) . Pitanje ili konstatacija ? Konstatacija. Nećeš znati, iako sam ti sve rekla;) ama baš sve. Hoćeš da se pomučim, da zaslužim... Ne... neću da čitaš moje priče...nije to za tvoje oči, ti ne voliš ljubiće ti voliš teška dela, ne tužna, teška...

I svaki put zaćuti, svaki put kad spomenem... ali to me neće zaustaviti jer ja nemam problem sa tim, on ima. Imam tu slobodu da kažem kako se osećam, šta volim i ne volim, šta hoću a šta neću, on nikada neće imati jer je zarobljen... svojim strahovima... 

Proveravas me? Ne. Proučavam te. Smeta li ti to? Ni malo.. Zabavno je :) Do kog si zakljucka dosao? Hm... kako na to da odgovorim sa da ili ne? Nisam rekao da je igra gotova...Jos uvek igramo? Dok ne kažem da je gotovo.Ok. Može li strah da prija? Da. Može li sloboda biti strašna? Ne. Da li treba da se voli ono sto se ima kad se nema ono sto se voli? Nisam kompetentan da savetujem o osećanjima... Da ili ne. Logičan odgovor je ne. Znaci ne. Konačan odgovor je ne.

Kako je namazan I bezobrazan. Divim mu se. Tako je... hmmm... nemam reči. Dopada mi se jako, jako, jako... Da li sam upala u paukovu mrežu? Jesam. Da li ću mu pokazati? Ne, ne i ne. Neću sigurno. Nećeš me nadmudriti ti... ti... ti...đavole jedan.

Prevalio je te reči... rekao je da će poželeti... Nasmejala se. I ona je poželela... Sada su zajedno sedeli na trećem... ispred nekih vrata. Pričali su i smejali se, poljubila ga je u obraz. Bezuslovno su se voleli i verovali jedno drugom... i da... nisu živeli srećno do kraja života... 

Dva dana, dva dana i dvadeset pet poziva. Nikad nisu tu. Dobro, lepo se provode. Doručak, ručak, večera.... zabava... Drago mi je. Jutros sam čula promukli glas, osećalo se kroz pojedine reči da joj je nos zapušen, bila je drska i neljubazna. Bila je bezobrazna. Povredila je, bez osnove, bez razmišljanja... nadam se da će preneti da sam zvala. Rastužila me je. Plakala sam, nije mi bila namera da... volela bih da sam mogla da utičem i da je sve bilo potaman. Nadam se da će bez obzira na to... na kraju reći da... da je bilo lepo.

Mislila sam da više...

Na skali od jedan do deset... da li sam omiljeni broj?  Ne, ne dan mog rođenja nego onaj drugi, zapravo treći... Dogodilo se nešto, ne mogu da shvatim... ne pogađa me ali me tera da... da, da se plašim da... da ne treba da govorim neke stvari. Lepo kaže Dostojevski... Neke stvari ne treba reći svima, neke stvari ne treba reći ni prijateljima a neke stvari ne treba reći ni samom sebi. Njemu sam rekla stvari koje nisam ni sebi rekla. Osećam se prevareno. Radim sebi nešto što ne volim da meni rade neki drugi ljudi... nešto što ne volim ja da radim drugim ljudima. Ko sam Ja? Ko je on? Ko su drugi ljudi?

U situaciji kad sam mislila da trebam brinuti o sebi i povratiti se... mislila sam o njemu. O njemu koji nije drugi ljudi. A drugi ljudi su bili kraj mene, ali nisu postojali. Ekran sa pozitivnom energijom mi je bio pred očima i dok sam žmurila. 

Nedostaje mi, nedostaje mi sve ono što sam imala a nemam više. Jesam li ja to uzela i potrošila pa ga nemam više ili je uvek tako samo.... samo na početku? Znam da ovo nije kraj, možda se nadam da nije... možda je odavno kraj? Nisam ni za početak znala da je početak. Zašto bi sada situacija bila jasnija? 

Pajac se smotao, urolao se i spakovao u kutiju. Nema ga više. Ne. Na kutiji su ostali, složena rubikova kocka i lopta. Zalupila je vratima izlazeći iz sobe. Lopta se zaljuljala i gurnula kocku, kocka je pala na pod i razbila se na 26 jednakih kockica različitih boja. Lopta više nije imalaa otpor, otkotrljala se... kutija se otvorila, ništa nije izašlo iz nje. Ni pajaca više nema... možda spava? A možda nikada nije ni bio tu...

Još samo dva dana. Brzo će proći i onda. Taj će zagrljaj zameniti sve. Brige će nestati, nebo će se smejati. Sve će postati ružičasto i lila, imaće krila i istančanu maštu. Živeće u raznim čarobnim zemljama i igraće se sa dečijim igračkama. Pevaće pesme i biti nasmejana... ali onako, pravo nasmejana od srca. 

Kada si imala zadnju puš pauzu? Evo krećem na pauzu. Zadnja je bila pre pola sata.Vrati se. Srećno ti bilo u obavljanju poslova..Neću. Vrati se :). Izdrži da ne zapališ dok ti se ponovo ne javim možeš li to? Volim cigare. Ne sumnjam. To cu možda sutra probbati. Sutra ti to neću ponuditi sačekaj, ne boj se, neću dugo.. Onda još bolje ;) Dakle? Igraćeš moje igre? ili odustaješ?

Kako on voli da... Da postavlja pravila a ne zna... ne može ni slutti da, da ja mogu prihvatiti njegovu igru, mogu se igrati ali po mojim pravilima.

Nikad ne odustajem. Javiću ti se kada se vratim, pa ćemo videti.. Ali uz kršenje po kojih pravila :) Ok, lep provod.

Otišao je, a ona je ostala zbunjena i sluđena... izgubljena i nađena u isto vreme. Cigareta je bila između kažiprsta i prsta do njega. Ovlaš usnama je obuhvatila, kresnula upaljač i zvučno povukla prvi dim cigarete. Možeš ti dečko biti, zabavan i luckast do prekosutra ali meni nećeš određivati pravila... Nikada mi ne govori nemoj to da radiš jer... veruj mi uradiću samo zato što si rekao nemoj, ne namerno, ne sa tim ciljem, prirodno skroz,potreba koju ne mogu da savladam.. izvini, nije ništa lično.

Svo vreme je razmišljala o njegovim pitanjima i shvatila je da mnogo više može saznati iz pitanja koje postavlja nego iz odgovora. Odlepila je za njim, za manipulatorom. Pitala se koliko je očigledno da je poražena, da je pobedio bez poštene borbe. Da li je zaista tako lak plen? Toliko naivna? Ma ne, samo mi se čini...

Ve' si se vratio? Da. Dakle, da li si se strpila? Stripila sam se.. Krenula si na pauzu? Ne. Nisam pu[ila od kad si oti[ao, sada je kasno, mogu i ovde da zapalim.

Dobro, slagala sam ga, pa šta. On to nikada neće saznati. Ne može, osim ako mu ja ne kažem, a zašto bih mu rekla. Dakle, zamislićemo da ja uopšte nisam išla na puš pauzu od kad je on otišao da završava svoje obaveze i nisam za to vreme ispušila tri cigarete, nisam ni slučajno.

 Da, želim da je vidim što pre. Nedostaje mi...

Da, mislim zbog toga. Ona nema telefon? Ili mail? Ona ima obaveza a ti bleiš ceo dan??? Zato ti nedostaje? I posle toga ono što ti je preko potrebno. Hoćeš da ti potvrdim ono što želiš da čuješ od mene. Nema problema isfrustrirani nesrećni čoveče, ja hoću da ti pomognem, mnogo si mi drag, želim da se lepo osećaš dok se kuckaš sa mnom jer... ja zaista imam lepo mišljenje o tebi.

Dobro rekla si da ti postavljaš granice u svojim igrama? Sebi ne drugima ali ne namerno.. A ti postavljaš i pravila? Ne namerno. Tako se desi. A sada, kada ja postavljam pravila, da li ti i dalje postavljaš granice? Da. Jesi stavila kafu? Jesam. Zapalila ili čekaš kafu? Da.

Pravila postavlja uvek onaj ko manje voli. Nema pravila sa tobom. Ona ne postoje, ceo život, zajednički stvarni život je igra, igra u kojoj neko mora pobediti. Ali ja sa tobom ne želim da se igram ja želim da budem igra, da budem ples...

Pokušavale su da isplivaju, da budu šarene ali... monotonija ih je ubila. Kad se dogodi čudo... čudiš se... prvih par trenutaka ne možeš da veruješ da se baš to tebi dešava. Prvih tri dana misliš da sanjaš i lepo ti je ali ii dalje nisi svestan svega. Kad se privikneš da to čudo postoji da je to čudo... tvoje privatno čudo, odbaciš ga kao i sve stare iznošene stvari... I čudo stoji tamo... Iako je drugačije od svega ostalog, iako je samo ono čudo... shvatilo je da pripada gomili beskorisnih stvari... Ono blista i ističe se ali ti više ne vidiš...ostvarenu želju ne želiš ponovo. Dođe i prođe kao i sve, kao i uvek... Ništa novo, ništa drugačije... verovatno su i ostale stvari nekada bile čudo... Tada je čudo rešilo da se utopi u masu da bude sasvim obična stvar i stajalo je tako, čekalo, čekalo, čekalo... I jednog lepog dana preturajući po tvojim stvarima neko je primetio čudo, dopalo  mu se jako i uzeo ga je. Nisi ni primetio da ga nema, nisi primetio da ti nedostaje... bilo je malo čudno što je to mesto prazno ali... ostale stvari su popunjavale tu prazninu.  

Sada čudo ponovo postoji u svom svetu mašte, hrani se željama drugih koji zaista žele čudo, pruža im čudesne trenutke i čudi se tome da je zaista divno biti čudo i nečiji svet činiti čudesnim... 

Krug... kakva je to igra? Kuda me vodi? Samo tamo gde želim da odem, neću da izađem, lepo mi je... Sada se okrenuo za onoliko stepeni koliko mi odgovara. Taktika. Sreća. Priznanje... Znala sam... Volim kad unapred znam... sa njim se ne dešava.

Krug... koji je mesec? Onaj koji zajedno gledamo svako iz svog kutka, boja mora biti srebrna a ogledalo će progovoriti... Kad spojiš sve reči i događaje i poređaš ih suprotno nego što treba da stoje, one ti opet govore ono što žele reći jer... tako je to sa ogledalima. Ne mislim da između mene i odraza stoji staklo. Ne. Staklo i jeste odraz. Krhko, svakako, pesnicom ga možeš slomiti ali opet... Ko osim njega ima toliku snagu da sunce odbije od sebe i da istovremeno suncu vrati jednaku toplotu koju od njega dobija? ...Niko!!! To i jeste njegova čarolija... Ono je ono ispred, kao i ono iza. Ono je više nego što oko može da vidi. Ono je jače nego što pesnica može da slomi... može da se slomi ali može i da ubode!

Krug... koji je to sat? Ovaj sada ili onaj posle? U svakom momentu, kad god pročitaš to je sad, a kad si već pročitao tada je onda. Može biti svako vreme, može biti svaki trenutak i može se opet doživeti a može i opet proći. I sutra kad ga pogledaš u isto vreme to je taj isti sat, isti čas. Šta se promenilo? Ovo sad ili ono posle? Možda je ipak ono pre...

Krug... Ti si taj koji bira. Sve tačke kruga su podjednako udaljene od centra kruga.  

Opet se javio... Palo joj je na pamet da je on u stvari... Od jednom, iz čista mira je počela da razmišlja o tome. Još od prethodnog dana joj se to vrzma po glavi. Nije hteo da je uvredi kao... Ali nije mogla da shvati da se svet ne vrti oko nje... Mislio je da ne razume poentu i onda, onda je našao način koji će je usmeriti da razmišlja onako kako on misli da treba. Pojavi se samo da začačka... pa posle da rešava stvari.

 Čekam odobrenje :) Naravno da možeš :)

Ne boj se, saznaću ja sve što me zanima. 

Mozda Apdajkov Brazil...Namerno sam napisao svaku reč u prošlom mejlu da vidim tvoju reakciju. Da li misliš ta sam nepravedan ili upravu? Ne mogu da mislim o tome da li si u pravu ili ne. Svako ima svoje mišljenje.Čovek je slobodan samo onda kada je spreman da sve izgubi, a to je velika cena.  Želim ti prijatan dan ;)

 Objašnjava mi, oseća potrebu za tim... Ne želi da se osetim odbačenom ili ignorisanom, hoće da mi kaže da će mi uvek... čita mi misli i ponaša se onako kao... kako sam želela da se bilo koji muškarac na ovom svetu ponaša prema meni.

Legla je da spava, misleći o njemu. Ajde, ajde... ne razmišljaj nego spavaj. Jutro. Pet sati... novi dan. Kafa... četiri cigarete. Posao. Ne, ne mogu da izdržim iako znam da je suviše rano, prsti me ne slušaju, sami pišu...

Dobro jutro! Dobro jutro.Otkrices mi tajnu? Znaš li zašto razgovaraš sa mnom? Proveravas me?

Uuuu, čoveče, ovo je čarobno. Naravno da znam zašto komuniciram sa tobom... toliko si poseban...

Vrati se. Necu. Vrati se...

 Poklopila je lice rukama i bilo joj je muka... zbunila se. Nije očekivala... ništa slično ovome. Mislila je da su ta .... nekog... ili nešto slično tome... Ali, ovo više nije bilo ni malo naivno.

Zašto tako burno reaguješ? Nisam te uvredio...da na trenutak promenimo temu? Što ti se ne sviđa tema?Ja nemam ništa protiv da nastavimo. Osmehnuo sam se par puta. Da li sam prošao test ili me još uvek testiraš? Ja auvek testiram ;).

Čega se plašis? Mene? Ove mene ovde??? Da te možda neću prihvatiti ili da ću te osuđivati... ne shvatam zašto je toliko kontradiktoran.To je bilo veliko razočarenje. Prvi put me je stvarno povredio. Ne njegov postupak niti njegova iskrenost, nego samo saznanje da sam jedino ja to želela, mislila sam da je bar ovo, da je ovo zaista obostrano. Srozala sam se... potonula... potonula sam skroz. Raspolozenje je palo na minimum.... lepo je rekao. Šta sam želela da budem? Nešto više? Možda. A šta je to više? Ne znam, ali znam da nije trebalo da se ovako osećam...

Da li te zavodim? Da. Želiš li da se zaljubim u tebe? Ne. Nismo se tako dogovorili.. Nismo se nikako dogovorili ja ne znam da izaberem. Onda ništa. Kukavice. Već sam ti rekao, ništa me ne može isprovocirati... Svejedno i dalje mislim da si kukavica. Ne misliš... Jak na recima. Mislim. Uživo si manji od makovog zrna. Hoćeš još dugo ovako? Ne, zato što se ne daš isprovocirati ;)

Legla je da spava, nije imala vremena da razmišlja, čim je legla zaspala je. Kafa... osmeh na licu, umivanje uz muziku... tuš... raspevana melodija je odzvanjala iz kupatila. Haljina je kliznula niz telo, cipelice... satenska traka... naravno vezana u mašnu. Šminka, dva poteza. Kafa i dalje čeka. Pali računar i dočekala je njegova... psihoanaliza. Uzbuđenje je raslo, nije mogla da dočeka momenat kada će početi da čita...Wow... ostala sam bez teksta... ovo se zaista ne dešava. Na trenutak se uplašila, pa se nasmejala i tada su je prošli trnci... Pogledala je na sat, zgrabila tašnu i u pokretu naprskala Moschino love love...

Smejala se, nije joj ništa bilo važno, ništa nije čula, osećala je samo.... Moschino love love...

Ti! Da, baš ti. Samo tebi ovo pišem a ti ćeš znati da je za tebe. Koliko vremena treba da prođe, da shvatiš da vreme zaustaviti ne možeš i da će se zrna  u peščanom satu uvek istom brzinom spuštati na dno a da ti nemožeš uticati na njihov tok. Možeš ako ga slomiš ali to onda neće više biti peščani sat, zapravo neće biti ništa. Zašto me ne voliš? Zašto uopšte razmišljaš o meni, šta te briga... Ne treba da te bude briga za mene. Mene je briga za tebe. Nije mi dobro kad znam da pitaš... Jer ti i ja ne pitamo isto. Ja pitam jer mi je drago da znam da si i ti dobro, ti pitaš iz skroz drugih razloga... Zašto? Ja ne postojim, izmislila su me slova i nikada neću postojati, gumica će me izbrisati. Ti si sad tu i to si ti i bićeš i sutra kao što si i juče... Samo Ti. Bez mojih slova bez mojih reči bez moje pojave. Bez ičega i ikoga ko utiče na tvoj svet, sa svima i svačim što utiču na tvoj svet ti moraš biti ti i samo Ti. I ove moje reči i ova moja slova, ne možeš izbrisati i ne pročitati jer znam da ih čitaš... da vidiš da li sam ja? I jesam li?

I šta će se to desiti ako jesam i ako ne pišem o tebi i ako te ni jednog momenta ne spomenem niti razmišljam o tebi? Neću više biti zanimljiva? Dobro. Ja u stvari i ne želim da budem zanimljiva. Ne tebi. Tebi želim da budem neko... nešto što... na primmer nemaš, a ime... ha, ha.... pa zar se nismo dogovorili, da mene ne može ograničiti jedno ime, ja sam sva imena ovog sveta a i bezimena... sećaš se:

" Ti nemaš prava da mi daš neko ime...Mi ne pripadamo jedno drugom... Jednog dana smo se samo sreli... Ja ne posedujem ništa dok ne rešim gde ja i stvari idemo zajedno. Nisam sigurna gde je to ali znam kako izgleda... kao kod... Tifanija"

Nečujnim korakom se udaljila od njega... tri koraka, okret, rekla je samo: " Lafffrrrr" 

Boja bakra...prefinjenost materijala. Osećaj pod rukom. Kad dodirneš hladno je, što ti je bliže više te greje. Svila... hladna, nežna svila. Privlači te, dopada se oku ali vrlo dobro znaš da je kliše. Mačka na krovu. Boja bakra. Stara džezva za kafu. Boja bakra... glina, vajanje. Izvajane obline. Telo jedne žene. Izvija se, pravi most. Ako pređeš prstom, svilom ili bilo kojim drugim materijalom srušićeš ga. Srušićeš most. Položaj fetusa. Ako dodirneš, pomaziš, približiš se dobiće oblik, porašće. Osećaj topline. Jedna reč, ona tvoja čuvena. Druga je usta ne umeju tako izgovoriti. To znaš samo ti. Kupanje u toploj vodi. Amam. Parno kupatilo I beli peškir. Gde je tu ta boja. Otisak vode na pločicama, namazani nokti na nogama. Boja bakra...

Hladan pogled, podignute obrve. Uzdah... Disanje je zaustavljeno... boja bakra struji u vazduhu... Dodir kolena. Poljubac... resica uha. Minđuše boje bakra. Skupljena kolena, obgrljena. Obraz naslonjen na stranu, tužan pogled I čekanje... Boja bakra na ekranu.

Kalendar na stolu, ispisana slova, pogrešan rukopis, pogrešan datum na pravom kalendaru, ne smeju biti tu, ne mogu da nestanu. Dan boje bakra...

Cigareta, jedna, pet. Tebi ne stoje tanke cigarete, pališ ih samo zato što sam ja tu, daješ mi peškir boje bakra. Nepročitana poruka, autobus kasni, nekoliko poljubaca... slušalice. Žeton za peron... boje bakra.

Slika Dorijana Greja, divan poklon... omot je boje bakra. Telefonski poziv, obaveze, ja nemam vremena, ne ljuti se. Juče sam... danas... a sutra ću... nije do tebe zaista je tako. Osećaj... boje bakra.

Kada pokloniš nekome svoje vreme u koje uključuješ sve svoje obaveze, potrebe dešavanja I svaki mogući trenutak, ti ga u stvari nisi poklonio, podelio si ga. Shvataš ga I prihvataš isto kao I bilo koju svakodnevnu potrebu. Kada si sam, bez obaveza, kada bi gluvario ceo dan, nađeš zanimaciju I lepo ti je. Tada si vreme druge osobe iskoristio radi ličnog interesa. Kada uspeš da u najključnijim momentima svog života uključiš nekoga do koga ti je stalo znaćeš da je to.... boja bakra.