pišem da napišem...

 

Odupreti se. Zaustaviti misli, zaustaviti osećaje onda kada znaš da nešto nije u redu. Ne dozvoliti trenutku da nadvlada večnost I pitati se da li su se trenutak I večnost stopili u jedno? Rastaviti ih napraviti odvojene celine. Može li se pobeći od nečega za čim ti celo biće žudi? Pobeći od toga samo fizički, a u mislima ostati naistom mestu sa istim osećajima. Da li se tadapobeglo ili se još višepribližilo onome od čegase beži? Postoje dogadjaji koji se nikada nisutrebali desiti, ali zašto su se onda desili akonisu trebali? Postoje reči koje su se rekle Iostale urezane u sećanju, koliko bole toliko Iprijaju, privlače I teraju te da proverišnjihovu tačnost... Svaka rečima više značenja, nikadanisi potpuno siguran kom značenju pripada .Možeš se truditi, možešpokušavati, ali ne možešdokučiti... jer ako se pojede jedno slovo tareč vise ne znači isto...

Bežati odstvarnosti u svet iluzije I mašte. Da li jetamo lepše? Tamo možešbiti šta želiš, raditiono što ti se radi, voleti ono štoti se voli I osećati ono štoosećaš... Bez straha, bez razmišljanja,bez imalo muke pustiti sve ono što se u tebinalazi, osloboditi se...

Pobeći iz svetailuzija I mašte u stvarnisvet. Bez potpunih osećaja, sa punoraznmišljanja I sa svesnošćuda tu ne može biti sve bašonako kako želiš...Boriti se, razmišljanjem, boriti se osećajima,boriti se sa puno muke da sve ono što se u tebinalazi pokaže svoju pravu jačinuiako je skriveno ili ne zna da se pokaže...

Da li smo pogrešiliako smo težili ka nečemučije smo nedostižnostisvesni? Jesmo li imali prava da poželimo neštonemoguće? Jesmo li imali prava da se borimo zato?

Odupreti se. Zaustaviti misli,zaustaviti osećaje onda kada znašda nešto nije u redu. Jesmo li tada pravi miili smo nešto što trebada budemo? Ako postanemo nešto štotreba da budemo... da li prestajemo da budemo ono štosmo bili? Da li to smanjuje činjenicu da smo tozaista mi?

 

I eto me, na samom početku kraja. Vreme više nije važno, ni mesto, ni datum, ni ja.

Rubikova kocka. Moj najveći neprijatelj i najmiliji drug. Zagonetka svih zagonetki. Igračka života i smrti. Prevrćem je, vrtim po rukama i ne mogu da je sklopim. Možda ne znam. Možda sam samo mislila da znam. Iznerviram se pa pomešam sve boje i opet idem ispočetka. Uporno kocku vrtim u krug. Kada je osloniš na ivicu i zavrtiš ona postaje kružnog oblika, možda i ne postaje ali vizuelna moć u to veruje. Nemam taktiku, ne znam rešenje, svaki put je možeš složiti drugačije, ovog puta je zaista teško. Možda sam se umorila. Mozda mi nedostaje koncentracije. Možda sam previše uporna. Možda ne krećem od prave boje... Možda bih trebala odustati.

Ne, ja to ne umem, to je isto kao i sa knjigom, ako sam pročitala prvu stranu moram pročitati svaku narednu. Nikada ne pročitam poslednju stranu pre nego što dođe na red. Ako sam uzela kocku to znaci da je neću ostaviti dok ne složim sve boje. Neću tražiti pomoć, sama ću je rešiti.

Početak je uvek najteži.

Kontakt prstiju i kocke, privikavanje na boje i oblik, logika povezivanja, suprotnosti... veličina kocke u odnosu na veličinu sposobnosti. Mada... ni kraj nije ništa lakši, treba odvići prste od slaganja boja, ostaviti kocku koja je rešena. Koju si ti rešio. Ako si je rešio to ne znači da ti pripada, to samo znači da je rešena, ona će uvek pripadati sebi.

Najlepši deo u toj igri je iščekivanje. Sama sredina, polovina rešavanja problema. Osećaj da znaš, osećaj da umeš da je sklopiš i želja da se to desi što pre.

Pri samom kraju dolazi do oprečnih osećaja.

Jos jedno poredjenje sa knjigom. Stigao si do samog kraja jedne savršene knjige koju si godinama želeo da čitas i ne želiš da završiš sa čitanjem, lepo ti je jer se radnja odvija suprotno od tvojih očekivanja, golica ti maštu i podstiče misli, dopada ti se osećaj koji budi u tebi. Žalis zato što se bliži kraj izvanrednog dela, pomisliš da nijedna neće biti dovoljno dobra kao ta. Pri toj pomisli postaješ tužan. Čezneš za konačnim ishodom ali ne želiš da to bude kraj. Ali to jeste kraj.

Na korak si do rešenja jedan potez, možda dva... sreća i radost te obuzimaju, adrenalin odradjuje svoj posao, uzbuđen si, samopouzdanje raste jer ti umeš da sklopiš kocku, bićeš veliki u svojim očima, uspećeš.

Trenutak u kome držiš rešenje u svojim rukama te čini posebnim, ne možeš da savladaš osećaje koji kipe iz tebe. I to traje kratko, vrlo kratko, dok te ne osvesti šamar istine. Tada shvatiš da si sa puno truda, veštine i znanja išao ka rešenju, pronašao ga i kao nagradu za to... Ti si dobio samo KRAJ!!!

Ne volim što je voda mokra I što ne umem hodati po njoj ali to ne znači da je moram mrzeti. To ustvari ne znači ni da je ne volim, samo nisam dovoljno velika da bih mogla da prihvatim njenu specifičnost I jednostavnost. Nikada se ne mogu uzdići toliko da joj pariram, ma ni da joj budem blizu ali zato mogu uživati u njoj, mogu joj se diviti jer ona sama po sebi objašnjava svoju svrhu i postojanje. Kada je vrhom prsta dotakneš taj dodir se reflektuje po čitavom telu, nezavisno od toga da li je topla ili hladna. Zamisli samo tu snagu koju ona ima.

Sve što budi u nama osećaje to I utiče na nas. Umetnost je prepoznati ih. Ono što nas iritira često nas najviše privlači a da toga nismo ni svesni. Protivljenje je najveće kada se treba prepoznati nešto novo čega se bojimo, kada se treba upustiti u to, kada treba zaplivati po hladnoj vodi. Prvi osećaj izaziva jezu po čitavom telu I strah od ogromne snage koju voda nad nama ima, od njene sposobnosti da nam uradi stvari koje nam nista drugo na ovom svetu ne može uraditi. Prvi korak je uvek najteži, kasnije ide sve lakse... Kada izadješ iz hladne reke osećaš potpuni mir I staloženost. Osećaš reku I dalje na svim delovima tela. Kapljice nežno klize niz tvoje telo, miluju te I zahvaljuju ti jer si joj dozvolio da te dodirne, da te zagrli, da te obuhvati svojim prostranstvom. Telo se postepeno greje I suši da bi ti dokazalo da to što si dotakao reku ne znači da si ti reka, ne znači da si deo nje. To samo znači da je ona toliko prostrana da te u svakom trenutku može primiti u svoje najpliće I najveće dubine, da je možes, dotaknuti I osetiti njenu struju I snagu, njenu vlažnost I nedostižnost. Šta god ti radio ne možeš uticati na njen tok, ni na njenu posojanost, ne možeš je vratiti ni zaustaviti, svaku će prepreku preći I neće te povredjivati, neće ti se svetiti, samo će pratiti svoju prirodu. Istrajace da bude ono što jeste. Onakva kakva jeste.

Probaj I ti, probaj da budeš ono što jesi jer nista na ovom svetu za tebe nije lepše od toga.

 

Ispred slike sam. Ispred velikog umetničkog dela koje se zove život. Pre mene su na ovom mestu stajali mnogi i iza mene je veliki red. I svi ćemo shvatiti suštinu slike. Svako na svoj način. Ali bar ćemo svi biti saglasni da je to slika.

Neki će je pogledati i reći da su je već negde videli, okrenuti se i otići. Drugi će se videti istaknute delove slike, obratiće pažnju na velike i privlačne oblike, proučavaće ih i u sebi misliti kako se umetnik nije dovoljno potrudio da dočara stvarnost slike. U sebi će govorit kako bi oni to mnogo lepše uradili i kako ni malo nisu očarani delom.

Neki će obraćati pažnju na boje, na njihovu usklađenost i kontrast, a ostatak slike neće ni videti.

Neki će se pitati kojom tehnikom je rađeno, koji je materijal upotrebljen. Da li je to ulje na platnu ili to uopšte nije platno? Postaviće hiljadu pitanja o nastanku slike i još hiljadu o tome šta ona predstavlja. Neki neće ni videti suštinu slike nego će od nekih sitnih delova slike stvarati svoju predstavu o njoj, tumačiti na njihov način. Sami će sebi predstavljati mistične znakove slike i njihovu dubinsku vrednost, tražiće sve skriveno u njoj i pokušavati da to oštrim okom otkriju.

I sve to ni malo neće uticati na sliku, neće menjati njen oblik, suštinu niti način i tehniku kojom je rađena. Neće menjati njen prvobitni cilj sa kojim je to i postala od ruke stvaraoca.

Slika je takva kakva jeste, na takav način urađena. Možemo je prihvatiti ili ne prihvatiti kao umetničko delo ili kao sliku uopšte. Možemo je kritikovati ili hvaliti. Možemo sa nekim polemisati o njoj i mogu nam se mišljenja potpuno razlikovati ili mogu čak biti ista. Neko nam može skrenuti pažnju na detalje koje ne vidimo na slici. Možda ih ni posle toga ne sagledamo tako. Ili nam ti detalji mogu biti sumnjivi i izazvati neko potpuno novo mišljenje o osobi sa kojom govorimo o njima. Jedna slika se može tumačiti na mnogo načina. Pogled na istu sliku se menja u zavisnosti od ugla posmatranja, od posmatrača, od trenutnih osećaja, vremena, prostora... svega.

Ispred slike sam. Ispred velikog umetničkog dela koje se zove život. Posmatram je i divim joj se jer dok u nju netremice gledam shvatam da će je svako oko, svaka duša i svako biće videti na sebi svojstven način.

Poraženo stojim pred tom umetnošću i nemam hrabrosti da bilo šta kažem, samo je puštam da me ponese....

 

Sva životna energija je zatreperila u meni, svaki nerv je plesao i želeo da izbije vani da probije kožu i oseti moć. Godinama se nisam tako osećala, nisam nešto toliko želela, godinama nisam bila pravo srećna. Tada je u sred noći sijalo sunce, obasjalo mi lice i zalepilo mu osmeh koji se nije mogao skinuti. I pre nego je počelo znala sam da se završava jer je svaki početak kraj a svaki kraj neki novi početak. Ponovo sam sebi pružila ruku. Nisam samoj sebi čestitala. Nisam joj se ni zahvalila. Upoznala sam se sa samom sobom koja se godinama krila u meni i bojala se da izađe. Bojala se svega, bojala se da kaže ko je, da kaže šta je i šta želi da je. Sada zna. I sada je sakrivena ali ne u meni sakrivena je prostranstvom. Nedostižno hrleći za njim ona se udaljavala sve više i više i tu je zastala. Tu je stala i sakrila se. Kao uplašeno dete kome srce u grlu kuca. Krije se iza drveta da je niko ne nađe. Jer, dugo nije bila vani i kada je izašla osetila je slobodu, lepotu života, zrake sunca, miris kiše.Videla odsjaj meseca...u vodi. Bila je željna svega toga i nije znala kako da priđe. Kako da dotakne mehur od sapunice a da gane probuši? Nije znala da je postojanje tako kratko. Da je to znalanikada ga ne bi dotakla. Mehur se od samo jednog dodira raspršio ustotinu sitnih kapljica. Kišu je sunce osušilo. Sunce je zašlo zaoblake. A samo jednim sasvim nežnim dodirom vode pokvarila je slkumeseca koji se ogledao u njoj. Onda je potrčala natrag a u sebisilno želela da opet vidi i oseti sve to. Da oseti život da osetiradost, a ne samo umorne otkucaje srca, srca u grlu. Kada bi barmogla da ga ispovraća, da ga iskašlje, da ga vrati, samo da ga višene oseća tu. Ne. Tu mu nije mesto.

I dalje je nepomičnostajala iza drveta tužno gledajući u nebo sećajući se svih stvarikoje je neznanjem uništila i koje možda samo njenom krivicom višene postoje. I onda joj periferni vid skrenu pažnju. Videla je boje.Videla je dugu.

Svaki početak je kraj asvaki kraj početak nečeg drugog.

Jutro me je probudilo. Sunce je ugrejalo celu unutrašnjost mog tela. Obnovilo je svaku ćeliju. Srećna sam. Ljubav je u meni. Ljubav je svuda oko mene. Mogu je osetiti i pružiti. Divan je osećaj kada te sreća obuzima i probudi sve u tebi. Kao proleće, cvetaš, rasteš...mirišeš. Kao prolećno sunce koje nije prejako ali opet greje. Greje sasvim dovoljno da pupoljak procveta, da vrabac zapeva, da se trava zeleni. Kao prolećno jutro sveže i razdragano sa naznakama toplijih intervala. A .... noću sam kao nebo puno zvezda... koje ulepšavaju indigo površinu svojim sjajem svojom lepotom i činjenicom da kada padnu ispunjavaju želje. Baš je dobar osećaj...

Dugo sam spavala, dugo sanjala... Ošamućena sam još uvek. Zbrka mi je u glavi. Neki su snovi bili previše ružni ali opet ne dovoljno da bi bili more. Neki su bili prelepi ali sam se svakako budila. Živela sam u snovima. Živela za snove. Stvarnost je nešto sasvim drugo. Stvarnost je ono što se dešava između ružnih i lepih snova. Kao proleće...

Nešto između zime i leta. Ali je stvarnost lepša i od jednog i od drugog.

Koliko sam samo verovala snovima a nisam znala da me oni samo opterećuju. Nisam verovala da je savršenstvo sve ono što se nalazi na putu, na sredini leta i pada. Onaj međuprostor, ona neizvesnost. Život. On se nalazi na sredini i on je najlepši. Sada znam.

I onda kada ništa nije kako sam zamišljala ja znam da je ipak to najbolje za mene. I kada je dobro i kada nije baš tako dobro. Jer osećaji su konstantni ali ne i uvek probuđeni, postoje i bude se postepeno. Kada se uspava jedan probudi se drugi... nekada su budni istovremeno i stvore dugu u duši. Nekada su kiša , nekada sunce, nekada sneg.... budu i grad. Budu grad onda kada su emocije prejake, kada gore kada ne mogu da se iskažu nego se skupljaju tamo negde unutra, dole. Pa se to dole puni do gore i eksplodira. I tada grmi i seva i bude nevreme. Ali opet... kad to prođe... zasija sunce.

Ali opet da bi bio stvaran, da ne živi u snovima, nadama i fantaziji čovek mora osetiti sve lepote i katastrofe u sebi.

Osećaji.... to je ono na šta ne možeš uticati. Ni vežbom ni trudom ničim. Jednostavno se dešavaju, nezavisno od tebe u zavisnosti od mnogo čega drugog. Kažu ti.... ma prestani da voliš, prestani da osećaš to... prestani!!! I ti hoćeš, zaista hoćeš ali ne možeš. Da li možeš da oteraš trnce iz ruke kada potpuno utrne? Ti zanš da ti ne prija i osećaš kao da ruka nije tvoja, teška je, troma ali je i dalje tvoja. Ne osećaš je u tom trenutku, ne možeš da upravljaš njom. Šta god poželiš da uradiš, bilo koju komandu da joj daš ona će pasti dole. A ti ćeš osetiti samo trnce, ni bol, ni toplotu, ništa, samo trnce. I oni neće proći zato što si im ti naredio da prođu. Oni će proći sami od sebe. Isto je i sa osećajima, ne prolaze zato što ne želiš više da ih osećaš, prođu jer im dođe vreme da prođu. Ali ima i neke lepote u tome. Kada si svestan toga da nešto drugo upravlja tobom. Samo oslušni, poigraj se sa tom rukom koja ne sluša i videćeš koji ćeš trud uložiti da jos se suprodstaviš samo zato što te nesluša. Da je neka druga situacija, ne bi ni obraćao pažnju na nju.

Jedina stvar lepša od slobode je biti kontrolisan, a toga nismo ni svesni...

 

Suprotnosti u njoj su se spojile.

Počinje pesma. Gitara.... španska gitara. Prekida, guši se... Zaustavlja i opet počinje...

Fado muzika. Dva andjeoska glasa. Muški i ženski.

Ona je u pozi fetusa. Prati otkucaje srca, prepušta se muzici želi da zaigra.

Tri otkucaja srca...

Muški glas je dodiruje. Govori joj šta da radi, upravlja njenim telom. On peva emocijama koje ne može da ne oseti dok sluša tu pesmu. Liči na kišu, liči na tugu, liči na nadu i topao vetar.

Sve to se nalazi u njoj.

Suprotnosti.

Oseća da se sve srušilo ali ipak ima nade... Njegov glas joj tao kaže.

Krv struji telom. Telo se pomera samo, bez njene komande. Vuku ga nevidljive niti njegovog glasa. Tačno mu govore šta da radi, kako da doživi muziku.

Zbog kiše je promenila položaj.

Lagano se uzdiže i seda.

Zbog tuge.

Desna ruka je u levoj ispred stomaka i širi ih ka nebu, pa lagano spušta na kolena.

Nada i topao vetar su se sjedinili.

Suprotnosti.

Emocije pesme, se prenose na nju... plače joj se... i igra... volela bi da zagrli muziku svojom igrom, da joj uzvrati prelepe osećaje koje budi u njoj.

Suprotnosti.

Svaka nota, svaki njegov šum struji njenim telom i upravlja njime.

Podstiče lepe misli... i tužne. Suza klizi niz obraz i spaja se sa nasmejanim usnama.

Suprotnosti.

Muzika menja prvobitni zvuk i čuje se...

Ženski glas...

Sada je marioneta kojom upravlja ženski glas.

Kiša je prestala ali još nije ogrejalo sunce. Hladno joj je. Telo se ježi.

Njen glas prodire do srži, hvata je kao grč i nemoćna je da bilo šta uradi. Pomera se kako njen glas pomera konce privezane za nju.

Rukom je obmotala nogu i podiže je. Izvija kukove na gore pa ih spušta ... Čelom nežno dodiruje koleno. Odmotava ruku, spušta je na pod i....

Puzi.

Uvija se kao mačka. Ne zavodi, umiljava se.

Savija kičmu, pravi ulegnuće u njoj a glavu podiže. Izbacuje negativne osećaje.

Tri otkucaja srca...

Sada je spremna da upije lepe misli i osećaje. Ukočenog pogleda na gore u sebi broji...još...

Tri otkucaja srca...

Dovoljno je. Spušta pogled prema stomaku, tako zatvara krug.

Suprotnosti.

Leže na pod. Okret celim telom. Jedan, drugi, treći...

Raspoređuje energiju po čitavoj unutrašnjosti.

Upija život. Živi muziku. Muzika živi u njoj.

Hvata koleno i lagano se uzdiže uz pomoć njega.

Sada joj je lice mokro od suza a osećaji trepere u njoj.

Ne briše ih... sa njima bolje oseća muziku. Bolje oseća...

Suprotnosti.

Prebacuje jednu nogu preko druge, ukršta ih. Prepliće... kao što oni prepliću glasove.

Vraća ih, pa savija kolena. Prstima dodiruje pod da bi se odgurnula i lagano uspravila.

Pršljen po pršljen kičme...

Pomera prste kao da svira. Rukama iznad glave, bere nevidljivo.

Hvata neshvatljivo.

Želi da dotakne sve što ne postoji.

Pokreće ruke iz ramena. Izgleda kao da maše nekome.

Uhvatila je vazduh pa mu dočarava muziku. Uči ga da pleše.

Kada su ruke na jednoj telo okreće na suprotnu stranu.

Oslobadja mesto svom partneru.

Da bi mogao da je obavije, da je dodirne, da oseti ritam da pleše sa njom....

Potrčala je držeći vazduh za ruku.

Kao da leti, kao da sanja. On je i dalje tu, hvata je za stuk i podiže... Okreće i....

Zaustavila se, glavu spustila ka grudima pa obgrlila butine.

Sela je na pod a čelo oslonila na svoja kolena.

Fado.... muzika se i dalje čula....

A ona je tiho plakala...

 

Zaustaviti se, na sekund probati nesto drugo od onoga što je treba da se uradi. Stati i shvatiti da nije onako kako misliš da trba da bude. Ne. Ne mogu se svi zaustaviti onda kada i vreme kaže da je kraj. Uvek je tu ono beskonačno koje vuče, koje ne zna za kraj. Čestice prašine su teže od olova kada se natalože i upropaste harmoniju savršenstva. Teže su zato što olova tu nema, oseća se samo ono što je prisutno, samo ono što se nalazi tu oko tebe, u tebi. Mada teorija o tim stvarima će uvek reći da je olovo teže ako na tas vage stavis po kilogram oba i moraš uzeti jedno uvek ces uzeti prasinu izgleda lakse... a ima je više iako se slika toga ne može ni zamisliti. Šta su sitne patnje naspram svetskih katastrofa? Ništa značajno... ali su moje, ja ih nosim, ja ih živim ja se borim sa njima. Meni su najveće. I posvetim im se, ugostim ih i primim jer znam da su i one deo mene. Nekada su najlepša umetnička dela obojena crnom. Zastrašujuća je ali je otmena i elegantna i.... crno je boja. Put preda mnom nije ništa jasniji od puta iza mene. Oba su izmišljena za trenutno stanje uma. Moraš se sećati da bi dodirnuo prošlost, moraš se prepustiti da bi kušao budućnost. Ovo sada se oseti vrhom jezika. I dodir i punoća ukusa. Zato nisu osećaji jači kada ih se sećamo ili kada zamišljamo kakvi će biti. Osećaji su ono u ustima što sada osećaš. Prepusti im se i pusti da te vode. Ukoliko su nešto probali prepoznaće i tačno znati šta kušaju znaće kad da stanu, da ne pokvare lepotu ukusa, da bi ga još želeli. Ako nisu... opet će znati, novi ukusi su specifični, mogu podsećati na ovo i ono ali su jedinstveni i novi. Nisu ni ovo ni ono...

Telo i sve u njemu zna kad je dosta. Ono upravlja svetom u tebi. Čim oseti da je kraj ono zaustavi taj deo tebe i to je kraj. Tako prestaju neki osećaji, zato što je čulo za taj oset u tebi umrlo, telo ga je zaustavilo, ne da bi te povredilo nego da bi ti dozvolilo da osetiš nešto novo. I samo zato ne možeš prestati da osećaš nešto što i dalje živi u tebi. Ono je tu, ono postoji, priznao to ili ne...

I pusti ga neka živi, osećaj ma koliko ne želeo to... jer da ne treba to da osećaš to... ono bi davno umrlo u tebi.

 

Nešto se pomerilo, za jedan milimetar je dalje ili bliže meni. Ne znam, samo znam da je promenilo mesto.

Istina. Saznanje. Neznanje.

Točak neizvesnosti se vrti u krug. Tamo gde se zaustavi, srušiće svet. Sva tri sveta su izgrađena u tebi. To su veliki svetovi u kojima ne žive ljudi. Živiš ti u milijardu stanja i izdanja. Sve ono što jesi i sve ono što nisi, sve ono što želiš i sve ono što ne želiš biti. I uvek si zaslepljen i kada si srećan i kada si besan. U oba slučaja ne vidiš ono drugo što se proizvodi u tebi nasuprot onoga što osećaš. A i to postoji...

Čuju se glasovi, čuje se neka buka tamo negde u daljini ali ti si fokusiran na muziku koja dopire do tebe, muziku koja se čuje iz slušalica lagano ulegnutih u školjku tvog uha. Ti vidiš svet, vidiš sve oko sebe ali u ovoj situaciji melodija prati njihove pokrete, njihove crte lica, čitaš kroz pesmu i zvuk, doživljavaš svet kroz muziku koju slušaš a ne čuješ stvarnost iako znaš da se iza tog zvuka krije nešto drugo što ne čuješ ili prigušeno čuješ. I tada te neko prekine, na trenutak ugasi taj svet, slušalice su ti spuštene, oslonjene na ramena. Muzika i dalje dopire do tebe, ali nema tu snagu nema taj intenzitet. Sada si fokusiran na dve stvari, pratiš situaciju koja je prekinula tvoj svet u kome se samo čuje muzika i uvukla te u svet u kome se nadmeću pesma koja se i dalje jedva čuje ali koju tvoje misli pevaju tamo negde u tebi. I čuju se još neki glasovi. Ljudi pričaju. Osoba pored tebe diše, osoba naspram tebe proizvodi zvuk tako što škrguće zubima. Čuješ zvukove... bušenja, zujenja, šuštanja, kašljanja, plakanja smeha... reči, neke reči... nečije, pomešane sa pesmom u tvojoj glavi...

Sada su oba sveta srušena. Onaj iz slušalica jedvačujno dopire do tebe ili samo osećaš takt i znaš da je ta pesma u pozadini. Možda godinama nisi menjao plejlistu, pa si siguran koja je pesma sledeća. Ali priznaješ da nije isto slušati muziku ovako i onako. Sada svet nije tako... melodičan. Ovaj drugi svet je porušen, zapravo porušena je ideja o njemu. Ništa nije sinhronizovano, prepliću se glasnije i tiše note neprijatne muzike i ne znaš gotovo nijednu pesmu napamet. I ostaje ti samo onaj jedan svet... onaj u kome milijardu tebe ispoljavaju sve svoje osećaje, stanja, želje....fantazije, stvarnosti, tragedije...

Taj svet je svet snova. Onda kada se ugase ona dva sveta počinje treći. Kada lagano prestaješ da čuješ da vidiš i da osećaš, kada potoneš u san. Tada si u tvom trećem svetu. U kome si ti svoj junak i najveći neprijatelj. A on se gasi onog momenta kada se probusiš i uploviš u jedan od ona druga dva sveta.

A točak... točak neizvesnosti se i dalje vrti u krug...