pišem da napišem...

Crtica, tačka, crtica, dve tačke. Uspravno, ne horizontalno. Trenutak koji ne može da se definiše. Nisi siguran da spavaš a dobro znaš da nisi budan. Gde si? Gde se nalaziš tada? Nateraš svoje telo da posluša tvoju komandu. Naređuješ prstu da se pomeri. Proveravaš da li još uvek upravljaš svojim telom. Pomeraš prst ali opet nisi siguran da si ga pomerio. Hiljadu nevidljivih iglica ti probada ruku a ti I dalje ne znaš da li je tvoja. Osećaš samo njenu težinu...

Kad se to isto dogodi sa mislima pitaš se jesu li to zaista tvoja razmišljanja, možeš li da utičeš na njihov tok, možeš li da odlučuješ njima? Ili je neko možda prošao tvojim razmišljanjima I svoja usput ostavio tu. A ti ne možeš da upravljaš njima, osećaš kako ih probada hiljadu nevidljivih iglica I osećaš samo njihovu težinu.

Eto zašto ne znam.... Crtica, tačka, crtica, dve tačke, uspravno, ne horizontalno.

Kada prođu trnci I kada budem znala da ne sanjam, tada ću ti reći da li je to moja ljubav ili samo težina koju osećam.

Četiri cigarete kafa... dim cigarete se meša sa zracima sunca koji ulaze u sobu. Danas je lep dan. Prošetaću malo... možda će tada prestati da mi trne ruka.

Laganim pokretima, nežno, kartu po kartu ređaš, oslanjaš jednu na drugu, vodeći računa da svaka naredna prethodnim ne bude teret i ne sruši ih, već da se pod određenim uglom lagano spušta jedva je dodirujući. Ne vodiš računa o tome koja karta ide ispred koje, koja je iza koje, koji je broj, koji je znak , ideš redom, nasumično izabiraš. Moraš biti maksimalno skoncentrisan i ne smeš odustajati da bi sagradio kulu od karata. Ukoliko omaneš samo sa jenom koja će kasnije biti oslonac ostalim nadovezujućim kartama, struktura je unapred porušena osnova je nestabilna. Tu ti ne pomaže džoker ni kec u rukavu ( najodvratniji sablon koji postoji), rekli smo nije važno koji je broj, ni znak, ni slika, bitno je koliko si pažljiv i koliko ti je stalo da je sagradiš.

Uzdrmalo se nešto, jedna se karta zaljuljala, pratiš je pogledom i osećaš nesigurnost. Vrlo dobro znaš da ako je dotakneš srušićeš sve do sad sagrađeno. Šta ćeš uraditi? Čekaćeš, znam da hoćeš.

Par sekundi, karta se smirila, nevidljiva sila je postavila baš onako kako treba da stoji. Sada više nisi siguran u sebe, dogodio ti se jedan mali peh ali volja da odustaneš pokušava da nadjača volju za uspehom. Šta ćeš uraditi? Vreme... nisi ograničen vremenom ali te jede neizvesnost, hoćeš što pre da završiš sa tim. Ili da je sagradiš ili da je srušiš. Vidiš kako su te dve opcije blizu, toliko blizu da nisi ni svestan toga. Ishod je potpuno drugačiji.

Odlučuješ da nastaviš iako znaš da sa poslednjom kartom dolazi kraj. Kula će biti sagrađena. Sada te druga misao mori... Ako uspeš i sagradiš celu kulu od karata, to će biti to, i šta dalje? Ako se sruši imaćeš opet priliku da gradiš, opet i opet, i opet... dokle god se bude rušila.

A ni na kraj pameti ti ne pada da je gradiš upravo zbog toga da bi je sagradio i dokazao sebi da možeš. Da dokažeš sebi da za neke stvari nije bitno koje karte  imaš u rukama već način na koji se ophodiš sa njima, način na koji ih koristiš da bi stigao do svog cilja.

Hoćeš li ikada u životu moći da se suočiš sa samim sobom? Hoćeš li moći da prihvatiš odgovor ako si već postavio pitanje? Ili ako nećeš, hoćeš li makar prestati da postavljaš pitanja u vezi onoga o čemu treba da ćutimo. Najlakše je bežati. Sakriti se iza paravana i glumiti duha. Glumiti osobu koja ne postoji. Mogla sam te naći iza svakog paravana... gde god da si se krio moji su te osećaji pronašli a moje ruke se same pružale kao podrška, da ti dokažu da možeš, da umeš, da znaš.

Gde je zvezda? Jesi li poželeo nešto danas? Ne... bio si previše zauzet sigurno. Ili umoran za mene, od mene... svejedno je kako god izgovoriš isto zvuči. Vidiš nisam ni ja poželela ništa, ne znam ni gde mi je zvezda. I nemoj da misliš da plačem, ne plačem i nije me briga. Ovog puta zaista.

Iako smo pričali o povređivanju nisam shvatila koliko si me povredio do trenutka ćutanja. Prestala sam da govorim jer mislim da su moje reči jako vredne da bih ih poklonila nekome ko je od njih stalno umoran. Ćutim... ne plačem i dalje. Žute sam boje i divno se osećam. Volela bih da padne kiša, uzela sam zvezdu i to sam poželela. I dalje ne znam gde sam je spustila...

Obično kad pomenem neko stanje uma, duha ili tela to stanje je takvo jer se Ja osećam tako, tada, u tom trenutku za sve ljude na ovom svetu, u svim svetovima.

Najgori osećaj, najgore nešto što možeš nekome prirediti je da bez obzira na sve, bez obzira na situaciju u kojoj se nalaziš, neku drugu osobu stavljaš iznad te osobe sa kojom pričaš. Ne tera te niko da ga porediš sa nekim, ne tera te niko da mu govoriš šta ćeš posle raditi, ne tera te niko da mu govoriš za šta nisi umoran i šta moraš da odradiš kao ritual pre spavanja. Izvini,  možda te neko tera...vrlo dobro znaš da nikada nisam bila neko... taj neko nisam Ja.

Ja nisam ritual, Ja nisam modla, mene ne možeš stavljati u kalup.

Ja sam Ja samo Ja, jedna jedina ovakva Ja na ovom svetu. U svim svetovima.

Prvih par nota... to je klavir. Marama klizi od malog nožnog prsta prema članku i tu se zaustavlja. Još nekoliko nežnih zvukova klavira. Tišina. Klavir prestaje da se čuje. Udara bas. U ritmu basa savija koleno, obgrlila ga je rukama i primakla što bliže grudima, glava joj opušteno pada unazad, kosa se rasipa po purpurnim bojama svetla. Ekran televizora proizvodi tu boju. Vrat oslobođen na kratko, marama preko lica klizi niz vrat. Ostaje na grudima, ruka se lagano spušta i opušteno pada, nastavljajući da se pomera kao klatno sata. Tišina. Opet klavir. Bas. Naglim pokretom je zabacila glavu na jednu pa na drugu stranu, zatim spojila glavu i koleno... zvonki glas je pevao tu čarobnu pesmu.... Stala je, bacila maramu i sela. Pokrila je lice rukama. Znala je da nije dobra balerina. Koreografija ide sasvim drugačije. Treba joj mnogo više prostora, treba joj veće ogledalo, da može celu sebe da sagleda. Marama nije trebala biti te boje, mora biti bela, nežna, marama od kašmira... Pokušala je da odigra taj ples ali... bez uspeha. Njeno izvođenje je bilo krajnje smešno. Jedino su reči pesme i muzika ostali isti...

The moon asked the crow
For a little show
In the hazy milk of twilight
No one had to know

Naljutila se, ustala je i ponovo plesala, plesala, plesala... do iznemoglosti. Gledala je sebe u ogledalu. Hiljadu pokreta, hiljadu njenih lica... Bes, ljutnja,tuga, sreća... na kratko i ponovo bes, tuga, ljutnja.

Jedino je ritam basa nije ostavljao mirnom, kukovi su kružili a telo pravilo piruetu. Jedna ruka podignuta, nežno dodiruje vazduh i purpurno crvenu. Noga blago povijena, prsti jedva dodiruju koleno. Zastala je i tada videla svoja dva lika u ogledalu... Bila je podeljeni pajac... u kostimu balerine, sa raspuštenom kosom i purpurnom maramom na podu. Prišla je ogledalu i jasno videla tu podeljenost. Desno tužno oko i levu polovinu usana razvučenu u osmeh. Maskara se razlila ispod tužnog oka i napravila tri linije. Svaka je bila dovoljno udaljena od one druge da se ni na kraju puta nisu dodirivale.... završavale su se negde ispod vrata.

Leva polovina usana...razvučena u osmeh, smejala joj se jezivo. Jedan pokret rukom preko usana je bio sasvim dovoljan da crveni ruž razvuče u tu iritantnu liniju zvanu osmeh... jezivi osmeh.

Promenila je ploču i otišla pod tuš. Stala je ravno ispod njega a rukama poklopila lice.Opuštajuća muzika, topla voda po naježenom telu... poljubac urame. Podigla je glavu prema jakom mlazu vode i saprala tugu i osmeh sa lica. Pevala je... na glas... pevala je sebi....uporno ponavljajući tekst pesme koji je davno prošao ali je ostao urezan u njenim mislima...

We both know I'm not what you, you need....

Mokri tragovi su ostali za njom dok je iz kupatila prelazila u sobu...

Spremila se i krenula...otišla je da zaboravi na ples.

Tok misli se vratio na mesto istezanja....možda će je pozvati? Možda će doći? ... ne, ne bih volela. Možda mi napiše poruku? On ume da piše tako lepe poruke, ume da poređa slova onako kako se to meni sviđa... nikada mi ih nije dosta. Bilo bi lepo da mi piše....

Trenutak u kome shvatiš da su ti otvoreni svi putevi, da imas svu slobodu i sve mogućnosti da uradiš nešto... da možeš da uradiš nešto, da budeš sa nekim... i na kratko budeš srećan i onda shvatiš da ne zavisi sve od tebe. Da se nešto potrudilo da ne uskladi uslove i mogućnosti i da taj dan, dan susreta treba ponovo da čekaš... dvadeset dana, mesec dana, dva meseca... ko zna koliko. Na trenutak te slomi, pa te podigne, pa te opet slomi. I počneš da razmišljaš da pokušaš da nađeš bilo koji način da uspeš... i shvatiš da ne vredi da nije pravo vreme za to. Ali ipak onaj crvić koji živi tamo negde, duboko u tebi tera te da veruješ da će se desiti čudo, da će se sve sile ovog sveta sjediniti svoje snage samo da ispune tvoju želju koju tako silno želiš... da se desi... baš tada kad možeš da učestvuješ u njenom ostvarenju....

Zimska, mirna noć. Ogromni prozori teget boje... mrak u sobi. Prišla je prozoru i pogledala u zvezdano nebo, u ruci je držala narukvicu na kojoj je pisalo “ wish”... Protrljala je palcem i kažiprstom I poželela da ga vidi... na kratko, samo na jednu sekundu i da ode... da se vrati kući i nastavi da sanjari o njemu. Podigla je glavu i izabrala najsjajniju zvezdu na nebu i opet poželela isto to... ali je nekako znala da joj se neće ispuniti.

Zar postoji nemoguće?

Da. Postoji, samo onda kad ga uokviriš tim slovima i daš mu na važnosti više nego samom sebi, svojim mislima i mogućnostima, samo tada postoji u drugačijim situacijama ne postoji.

Zar postoje stvari do kojih ti je stalo a od kojih dižeš ruke?

Da. Postoje, samo onda kada si dovoljno umoran da se boriš sam sa sobom i kad misliš da si jedini koji se trudi ili misliš da je to tvoj maksimum, da se više od toga ne možeš truditi... ali ne znaš da od svakog više ima više.... samo moraš probati, pitanje je želiš li?

Da li postoji nešto što ljudski um ne može da shvati?

Da. Postoji, samo onda kada ne želi da bude dovoljno širok i da prihvati različitosti bilo koje vrste. I onda kad veruje da je dovoljno ograničen i misli da je u pravu da nije moguće da shvati.

Da li postoji ona glupa šablonska reč koja uvek drugo znači nego što se izgovori a ima 5 slova?

Da. Postoji, samo onda kada poklanjaš svaki atom svog bića ne očekujući ništa za uzvrat i kad poklanjaš zato što želiš, zato što osećaš potrebu za tim i ne očekuješ to isto od bilo koga... i da pri tom ne poklanjaš da bi bio veći u tuđim očima.... Da poklanjaš...bezuslovno, čisto, potpuno.

Postoji, sigurna sam da postoji...

Čvrst, jak nesalomiv. Ne može se zgaziti nogom, ne može se razbiti ako ga baciš, zapravo nisam sigurna da li se oklop kornjače uopšte može uništiti. Oseća sigurnost u njemu, nedodirljiva je, može da se uvuče i da izađe kad god poželi. Taj isti oklop naziva svojom kućom, ne skrovištem.

Oklop... Kiše mu ne mogu ništa, vetrovi ga ne mogu oduvati, sunce ga ne može spržiti, jež ga ne može ubosti. Ruka koja ga mazi... uzaludno to radi jer kornjača to ne oseća. Ruka samo prividno oseća tu konekciju, taj hladan osećaj kad dodirne ali nije svesna da time nije dospela do kornjače već i dalje dodiruje samo oklop. Nedodirljivo, nepobedivo, lagano korača kroz svoj život zaštićena od svih spoljnih uticaja. Bez osećaja... bez čula. Podeljena na život spolja i život unutra istovremeno. Njena je najveća mana što koliko god želela da bude slobodna, sa sobom mora nositi oklop ali čim oseti nešto novo, nešto drugačije, nešto čudno, začas se vrati u svoj svet nedostižan ostalim živim bićima. Tu se krije i beži od svega neprihvatljivog, od svega novog, od svakog približavanja, sigurna baš tu u svom malom kutku, zaštićena svojim nesalomivim oklopom.

To uopšte nije prednost, hmmm... ona to sigurno ne bi radila da bez tog istog oklopa nije samo jedan sasušeni jadni gmizavac...

Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...

Nije me strah da ću te izgubiti, toga se nikada ne plašim. Plašim se da te ne povredim, jer... ako sam ja povređena ne moram uzvraćati istom merom jer... tada ću biti gora od tebe.

Neko mi je napisao pesmu... zanimljiva je, dopada mi se, mada mislim da nije meni namenjena, to je samo kupovanje slatkorečivošću. Nemam ja ništa od tvojih slatkih reči. Ne mogu ih okusiti, zaista ne mogu... a i svakako nisu meni namenje pa zbog toga osećam samo ukus olova...

Osećam hladnoću, trne mi noga...

Prozor je bio otvoren, sklupčala je noge, savila ih u kolenima i približila grudima. Hladne pete su ježile sedalne površine koje su nežno dodirivale. Soba je bila puna dima, zato nije zatvarala prozore... da bi se otarasila odvratne zamagljene slike svega.

Zašto?

Šta?

Da li?

Dim je zamenila izoštrena slika sadašnjeg trenutka. Razbistrilo se sve... a iznad glave su letela bledo siva pitanja... Odgovor je došao sam od sebe, bez razmišljanja.

Ne, ne želim da znam, kad ne znam... slađe mi je.

Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...

Koliko košta sloboda? Ne mislim u materijalnom smislu....

Koliko godina treba da prođe da osetiš miris i ukus slobode?

Slobode svog uma da misli kako hoće, slobode tvog tela da se oseća kako hoće, slobode tvojih čula da reaguju kako hoće.

Koliko košta?

Jedna reč je dovoljna, jedna reč u pravom trenutku, da ti da podstrek, da ti podigne samopouzdanje, da budeš ono što jesi, da oživiš sve svoje slabosti i sve tvoje snage. A kada je čuješ, tu reč... ne stidi se, ne savijaj se, ne spuštaj glavu, ponesi je, ponesi je nežno i važno, ponesi je jer je želiš, jer je se bojiš, jer žudiš za njom... i ne daj joj da bude drugo nego što znači...

Koliko košta sloboda? Ne košta ništa. Ni jedan dan, ni jedan sat ni jedan minut. Sloboda ne košta ništa ako ovog momenta prihvatiš samog sebe. Ako svoje nedostatke, frustracije i komplekse poštuješ, prihvatiš i voliš isto kao i svoj ponos.

Prstohvat ili šaku vazduha smotaš u ukrasni celofan, na samom vrhu uvežeš mašnu i gotovo, to je to. Što je lepši celofan više će privlačiti pažnju, a mašna, što je veća bolje će se prodavati, jer u suštini nikada nije bilo bitno šta se nalazi unutra, bitan je izgled.

Kome???

Diviš se celofanu, diviš se mašni i celom tom smotuljku ničega, nesvestan da unutra ne postoji ništa, zapravo postoji, taj isti vazduh koji dišeš ali ti nemaš pojma o tome. Izmanipulisali su tvojim mozgom slatkorečivost trgovca, šarenilo celofana i veličina mašne. Sreća te obuzima zato što si silne pare potrošio kupujući maglu koja danas skupo košta i ne zove se više vazduh, ne zove se ništa... daju joj razna strana ili izmišljena imena. Ali to je “ in” I ti moraš biti deo toga.

Ukoliko je čudnog oblika ili se tvoje vizuelno nikada nije srelo sa sličnim smotuljkom, to je veća želja za upoznavanjem, samim tim i bolja prodaja. Eto Vam dragi moji trgovci, budite dovoljno kreativni pa počnite da prodajete maglu. Ne, ne treba Vam ama baš ništa, ne trebaju Vam nove ideje, nepostojeće stvari, koncepti priče, izmišljeni tekstovi, pare. Upamtite... BITAN JE CELOFAN I ŠTO VEĆA MAŠNA. UNUTRA NE MORA DA BUDE NIŠTA (JER TO DANAS NAJVIŠE KOŠTA).... I SIGURNO ĆETE ZARADITI BRDO LOVE.

Ovo je potpuno besplatan savet, ne trazim ni hvala od Vas, ne tražim ništa...jer kao što rekoh NAŽALOST...NIŠTA najviše vredi!!!