pišem da napišem...

Otvara oči i ustaje iz kreveta.

Zna da je kraj računara čeka šoljica vruće kafe iako je sigurna da je ona nije skuvala.

Upalila je cigaretu i kao fleš se setila sna. Brzo je uzela pismo i prsten.

Pre nego ga je otvorila setila se njega, setila se sa kojom je žestinom i željom pokušavao da joj objasni nešto. Spustila je pismo na sto.

Setila se da je samo čula slovo S.

Sreća, Susret, Strast. Sunce...ulazi u sobu kroz jedva primetni prostor između zavesa i greje joj stopalo, golica je, meškolji se ali ipak prihvata toplotu sunca.

Povlači poslednji dim i tad shvata. Brzo uzima pismo i bulji u njega i tek tada kapira da su prva dva početna slova dveju reči ista slova kao ona sa mašine i prstena.

Konačno je ukapirala nešto i sada kada ih sa pažnjom pročita sve joj je jasno.

Ali... opet je zbunjuje. Hvata je panika, prožima je strah. Ne, ne želi o tome da razmišlja. Pomislila je da bi on možda...

• Dobro jutro. Kako si spavala? Nadam se da uživaš u Ssssss

• Dobro jutro. Sanjala sam tebe.

Došao je tek tako, poljubio je za dobro jutro i sklonio zavese, pustio je celo sunce u njenu sobu. Uzela je prsten i pismo i krenula ka njemu ali, nije ga više bilo.

Postala je konfuzna od kad je ugledala pismo i prsten i ta prokleta slova... i što je više razmišljala o načinima kako da ih rastumači to bi više tonula. Išla sve dublje i dublje u lavirint.

Sedela je na stolici i posmatrala svoje nokte.

Sada joj je bilo žao što je bacila prsten ali nije želela da ide po njega, iskomplikovaće situaciju i opet će se zbuniti. Možda mu je ipak bolje napolju, možda on stvarno tamo pripada, svemu samo ne njoj. Jer kada je na njenoj ruci ona ga ne želi ali kada je van domašaja tada ga želi samo za sebe. Zašto mora biti tako komplikovano?

Otvorila je vrata i izašla.

Otišla je iza kuće i uzela prsten.

Ušla je u sobu i našla staklenu providnu kutijicu u kojoj će ga držati.

Spustila ga je unutra. Pismo je preklopila nekoliko puta, pa ga stavila u fioku.

Dvoumila se između prve i zadnje ali se ipak odlučila za treću. Upalila je još jednu cigaretu. Savest, Smisao, Sssssloboda.

Uplašeno je pogledala prsten koji je stajao u staklenoj providnoj kutijici i nije bio nimalo lep. Sunčeva svetlost koja je ulazila u sobu se odbijala od stakla providne kutije i prsten nije mogao da blista svim svojim bojama i da privlači pažnju.

Više nije znala šta da radi.

Imala je dve solucije ili da ga drži u staklenoj providnoj kutijici ili na prstu. U staklenoj kutijici nikada ne bi mogao da pokaže sve svoje potencijale bio bi ugušen.

A na ruci, na ruci bi gušio nju. Zašto su postojale dve opcije?

Da li zato što je druga rečenica u pismu imala samo dve reči i baš druga reč je bila reč na slovo S i.... Ne, nema smisla.

Stavila je tačku. Izvadila je prsten iz staklene kutijice i spustila ga je na sto.

Vratila se svojoj kafi i polako nalazila izlaz iz lavirinta.

Setila se kako on divno priča, setila se njegovih očiju... sve je nestalo a on se opet pojavio. Poljubio je za dobro jutro i šapnuo joj je nešto na uvo.

Samo je čula...Sssss.

Sedeli su jedno naspram drugog.

Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.

Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.

Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.

Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede...

Kikiriki. Pogodila je.

Sada je red na njega.

On mora žmuriti a ona će naći nešto što je nemoguće čulom ukusa i dodirom jezika pogoditi.

Sa osmehom na licu je otvorila oči ali on više nije bio tu, ni ona nije bila tu.

Videla je sebe kako izlazi i zatvara vrata za sobom.

Opet glupavi san, poverovala je da se bar ovo stvarno dešava.

Sela je kraj računara i uzela knjigu na kojoj je pisalo “ Vilijam Fokner”.

Često je čitala tu knjigu ali joj je sada izgledala drugačije nego ranije.

Otvorila je prvu stranu i počela da čita:

“ Sedeli su jedno naspram drugog. Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.

Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.

Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.

Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede... Kikiriki....”

Sa nevericom je gledala prvu stranicu knjige I shvatila da nešto debelo nije u redu ,

verovatno je pomešala sa nekom sasvim drugom knjigom.

Okrenula je koricu knjige i shvatila da uopšte više

ne drži knjigu koja je prvobitno bila u njenim rukama.

Ova knjiga nije imala ime, nije na njoj pisalo ime pisca.

Zbunila se ali... svakako je nije ispuštala iz ruke.

Ako je na prvoj strani pročitala početak njenog dana

na zadnjoj će sigurno pročitati kako će se sve završiti.

Hitro je okrenula zadnju stranicu knjige i počela da čita...

“ Međutim, sada je, izgleda, bio istinski probuđen i zreo da se uputi na dugi put.

Potrajaće nekoliko godina da taj mladi čovek nauči makar samo pravilan stav i način disanja. Jedino tim pogledom, u kojem je bilo tračka blagonaklonog saosećanja i nagoveštaja novonastalog odnosa između majstora i učenika

— jedino tim pogledom je jogi obavio prijemučenika.

Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave učenika,

njime je bio primljen na vaspitanje i službu.

Nema više šta da se priča o Dazinom životu,

sve ostalo odigralo se s one strane slika i priča. On više nije napustio šumu”

Svakako da kraj nije imao nikakve veze sa njom jer.. nije ni morala da gleda.

Knjiga u njenim rukama više nije bila bezimena već je to bila knjiga

“ Igra staklenih perli” H.H.

Poklopila je knjigu i držala je tako u krilu neko vreme.

Prsten je stajao na stolu, više ga nije pomerala ni dodirivala, divila mu se iz daleka.

Pismo je ostalo u trećoj fioci ili je samo mislila da je tamo jer više ni sama nije znala šta je istina a šta san.

Da li će se iz jednog sna probuditi i biti u nekom sasvim drugom snu?

Danima nije znala šta je u stvari java. Ako su to uopšte i bili dani?!?

Zaboravila je ukuse, mirise, sve.... ili ih se možda najintenzivnije sada sećala,

ni to nije znala. Odustala je od razmišljanja opustila se i potpuno klonula.

Spustila je pogled na dole.

Nezainteresovani pogled je prelazio preko knjige.

Konstatovala je da se sada u njenoj ruci nalazi bezimena knjiga.

Laganim pokretima je otvorila zadnju stranu i počela da čita.

Zamutilo joj se pred očima, nije mogla da pročita šta piše na zadnjoj stranici knjige,

počelo je da joj se vrti u glavi i onesvestila se...

Osetila je dodir na obrazu, njegovi prsti su joj nežno mazili pospanu kožu. Nasmejala se ali nije otvarala oči samo je čula dobro poznati glas:

• Dobro jutro...

   

Otvorila je oči i prizor koji je videla bio je neprocenjiv. Njegov pogled i nasmejane usne. Topila se od zadovoljstva. Ustao je izkreveta i krenuo ka kuhinji da skuva kafu. Pratila ga je pogledom i radovala se što može biti sa osobom koja je tako divna. Pogledala je na sat i shvatila da nema još puno vremena, uskoro će otići. Ali to je nije rastužilo, uživaće u svakom trenutku provedenom sanjim. Doneo joj je kafu u krevet, sklonio zavese i otvorio prozor. Našao je njene cigarete i pepeljaru ali upaljača nigde nije bilo. Gledao je oko računara, tržio ga na noćnom stočiću ali ga ni tamo nije bilo. Na radnom stolu je primetio prsten, bio je jako lep i privukao mu je pažnju. Uzeo ga je u ruke i setio se koliko puta nije bio fer prema divnoj devojci koja je ležala u krevetu i čekala ga. Zagledao se malo duže u prsten i video da su na njemu urezana dva slova. Slova nisu ni njeni ni njegovi inicijali, pitao se šta li znače ta slova. Spustio je prsten u dlan i stegao jako. Reči uglavi su odzvanjale. Tigar, Trougao,Terapeut, Taksi, Truba,Trrrrenutak. Malo mu je vremena ostalo, nije želeo da ide od nje alije morao. Nije želeo ni da troši minute na razmišljanje o bilo čemu osim o njoj. Vratio se traženju upaljača. Pogled se zaustavio na fiokama. Prva je bila puna njenih fotografija. Uzeo je onu sa vrha i nasmejao se devojci sa slike.Razmišljao je o tome koliko je ona srećna, o tome koliko ga čini srećnim. Vratio je fotografiju i zatvorio fioku. Otvorio je drugu ivideo u njoj brdo papira i jednu sliku na samom vrhu, koja je verovatno iz prve fioke pala u drugu. Sliku neke stare kuće. Pomislio je kako bi bilo lepo da njih dvoje odu u neku ili baš u tu staru kuću, da budu sami, da budu odvojeni od sveta. Zastao je na sekund i učinilo mu se da se ponaša kao zaljubljeni tinejdžer, to mu se nije dopalo. Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta. Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost,odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara. Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz nje. Otvorioje pismo, video je sliku sa hiljadu slika u njoj.

Probudila se.

Knjiga je i dalje stajala u njenom krilu. Pogledala je i videla da je stigla do šezdeset treće strane. Stavila je stoper, zatvorila knjigu i otišla da skuva čaj.

Šoljica čaja je stajala na radnom stolu. Uzela je knjigu i tražila stranicu do koje je stala. Nekim čudom stoper nije bio u knjizi već na radnom stolu. Setila se, stigla je do šezdeset treće strane. Podigla je noge na stolicu naspram njene. Na trenutak je skrenula pažnju na stopala. Volela je stopala više nego ijednu drugu stvar na njeom telu. Njena lepa stopala su izgledala nekako natečeno , osećala je njihovu težinu a i umor u celom telu, bila je iscrpljena. Malim nožnim prstom je ovlaš dodirivala treću fioku radnog stola koja je dozivala da je otvori i još jednom pročita pismo. Spustila je noge dole, stavila stoper u knjigu i tiho u sebi ponovila... šezdeset treća strana.... u slučaju da stoper opet nestane. Ustala je sa stolice i otvorila fioku. Bila je iznenadjena, fioka je bila potpuno prazna, ne baš potpuno ipak... u njoj je bio crni zipo upaljac sa veselim zutim slovima, ali... pisma nije bilo. Uhvatila je panika zato što je zavolela to pismo i uživala otkrivajući sve slike skrivene u slici, čak je uživala i gledajući dve glupave rečenice ali... nije ga bilo tu. Ustala je, okrenula se oko svoje ose i kad se vratila na mesto sa kog se počela okretati nalazila se u travnjaku a ispred nje se nalazilo pismo čije su ivice bile vlažne od trave. Nakon jednog treptaja nalazila se na krevetu i čitala je pismo, sa svakim novim treptajem ona se nalazila na sasvim drugom mestu ali je pismo uvek bilo u njenim rukama ili u njenoj blizini. Okrenuala se još jednom oko svoje ose i pogledala radni sto i mesto gde je zadnji put ostavila prsten. Ni njega više nije bilo. Poklopila je lice rukama, protrljala ga nekoliko puta i sela pored računara. Upalila je cigaretu, popila gutljaj čaja i ponovo uzela bezimenu knjigu. Stoper je spustila na radni sto. Otvorila je šezdeset treću stranu i nastavila da čita:

“ Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta. Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost, odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara. Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz ruke. Otvorio je pismo, video je sliku sa hiljadu slika u njoj.

Pažljivo je pogledao sliku i prvo što je video bio je lik neke devojke prekriven maskom, bio je fasciniran njenom lepotom i tajnovitošču. Zatim je video ogledalo i devojku na uglu slike. Bila je lepa. Video je stariju ženu kraj ogledala, ličila je na njegovu majku. I ona je bila lepa. Video je most i čamce. Ne, to nije bio most to je bila duga. Video je pisaću mašinu koja nije imala sve tipke. Nedostajale su joj dve. U drugom redu peta, i u trećem druga. Nije mogao da se seti koje je slovo gde stajalo na njegovoj pisaćoj mašini ali ipak mu je nešto palo na pamet. Setio se da je u školi učio slepo kucanje. Zažmurio je i zamislio da mašina stoji ispred njega. Namestio je prste tako da dodiruju imaginarnu pisaću mašinu i počeo da kuca slovo po slovo. Q, W, E, R, i otvorio je oči... prvo slovo koje nedostaje je slovo T. Spustio je prste na treći red i nastavio sa kucanjem A, S. Slovo S. T i S. To su slova sa prstena. Ispružio je mokri dlan i zagledao se u slova urezana na prstenu. Ista slova koja nedostaju mašini. Misli su mu pobegle do nje. Zamišljao je kako mu pleše, kako se igra sa maramom tako da sakriva svaki deo tela. Kako prati ritam muzike i ubrzava mu puls, kako uživa u svim stvarima koje radi sa njom. Setio se doručka i njenog smeha, nikada se tako nije smejala kao tog jutra, jutra posle njenog rođendana dok je jela pitu sa piletinom plešući i smejući se... Udahnuo je duboko shvatio da je zaljublen i brzo pobegao od misli kojih se najviše plašio. Vratio se razmišljanju o slovima. Prsten je vrteo između kažiprsta i palca a pogled lagano spuštao ka pismu. Tada je video dve rečenice koje do tada nije primećivao.

          “Odvešću te tamo gde želiš da budeš, ti biraš destinaciju i dužinu putovanja.

                                                     Tok svesti.”

                                                          Kraj.

Zatvorila je zadnju stranicu knjige I zaspala.

Kad god bi se nesto što mu se ne svidja dogodilo, on bi tražio protivnika, protivnika dovoljno jakog sa kim se može pošteno boriti. I naravno pobediti ga svojim najoštrijim oružjem. A odmah zatim likovati, pumpati svoj ego, srozavati protivnika na najbolniji i najjadniji način tako da u njemu probudi i emocije koje ne poseduje. Želeo je da izazove nešto, da sebe predstavi nedodirljivim, nepobedivim, najboljim, najpametnijim, najlepšim, najrečitijim.... da uništi sve nežno, sve tanano što ga je dotaklo jer on je... on je ono što on kaže da je, ne ono što će neko o njemu pomisliti. Voleo je sebe, vežbao je tu ljubav godinama, borio se sa mnogim frustracijama i kompleksima, i izborio se. Sad je postao tako snažan, tako jak čovek, sila živi u njemu. Ta sila, ta sila je njegova najveća tragedija. Tako je žalosno, tako je žalosno ne osećati kada se predje granica, kada je trenutak da se prestane sa ponižavanjem, kada je momenat da se prestane sa svim.

Sada mi je potpuno jasno zasto će ipak na kraju ostati sam.... zato što nikada nije niti će pokušati da voli druge kao što voli sebe. Ha, znam... reći će on nije sposoban da to oseća... a ja ću mu reći, nekada nisi voleo ni sebe eto... ipak si uspeo iako si mislio da je nemoguće.

 Jutro pet sati. Na prvi zvuk alarma je već bila na nogama, protegla se kao mačka I uputila ka kuhinji. Voda šušti, puni polovinu džezve I odlazi u kupatilo gasi bojler I uzima telefon. Mota plejlistu I zaustavlja se na pesmi.. Valerie... sa prvim zvukom pesme melodija obuzima njen telo I pokreće ga... seća se joge I opuštanja....Tuš....vrela voda, izmiče se I namešta mlaku, tako je bolje, Amy I dalje peva a ona ipak samo otvara usta a tuš joj služi kao mikrofon....

Izlazi iz kade I obmotava se peškirom. Dokuvala je kafu I odlazi u sunčanu sobu. Oblači belu košulju I crne pantalone. Pali cigaretu I sada iz kupatila dopiru zvuci pesme Fresh...

Cigarete!!! Obećala mu je samo tri, ovo je prva. A ne, ne, ne, tri cigarete na poslu... uh... odahnula je I rešila da ne razmišlja više o tome. Da li je on stvarno pomislio da ću na poslu upaliti samo tri cigarete? Da li sam I ja to pomislila? Ma daj... nema šanse. Reći ću mu da sam ga poslušala ali u stvari ja to ne moram da uradim. Ne! To nije laž to je samo ugađanje. On samo glumi neku veličinu, hmmm, zašto ne bih ugodila njegovom egu, ja ništa ne gubim on verovatno puno dobija. Da! Odlučila sam biće kako on kaže, mislim, reći ću mu tako a uvek će biti kako ja hoću.

Posao, dosadan posao I hiljadu ljudi... danas sam psihoterapeut. Prva seansa počinje... a ne, to nije seansa on mi je ipak najbolji drug, volim njegove priče. Volim kad mi govori o svom životu.

Šomi mu se nije javio. Nije siguran šta želi. Nekad je previše hladan a nekad je previše gej. Kaže da će poludeti sa njim, ne može više da izdrži a opet ne može ništa da preduzme. Razumem ga I savetujem ga najbolje što znam. Kao I uvek odlazi od mene sa ogromnim osmehom I savršeno đuska I peva pesmu koju ne podnosim... “ Be my husband man I be your wife “... Govorim glasno u sebi “ Ah kako mrzim ovu pesmu” ali mu se ipak smejem jer on je bolje peva od Nine Simon.

Zatim dolazi žena koja ne veruje da se njen parfem oseća toliko kako se oseća i govori o tome kako svi ljudi nju lažu i kako nije dovoljno crna jer solarijumi nisu kao što su bili i podstiču rast dlaka na njenim rukama. Moj mozak je šokiran glupostima koje ta žena izgovara ali uz osmeh joj govorim da je preosetljiva i da će joj sutra sve to izgledati sasvim u redu. Dok zamišljena stoji na vratima savetujem je da bi mogla promeniti solarijum ukoliko nije sigurna da je dobar. Ona vrišti od sreće kao da sam izmislila neki novi svet i govori mi.... Meni tako nešto nikada ne bi palo na pamet. Ostajem nema i iznenadjena, prestaću zauvek da govorim, mislim u sebi. Za njom dolazi čovek koji godinama pokušava da ostavi cigarete i nikad mu ne uspeva. Žali mi se, govori kako juče nije zapalio ni jednu, kako sada gori od želje da zapali. Nudim ga mojom cigaretom, on je uzima bez razmišljanja i sa osmehom odlazi. Na vratima ga zaustavljam rečima: “ Nešo, ti u stvari ne želiš da prestaneš da pušiš, zašto jednostavno ne prihvatiš to.” Zastaje na sekund, gleda belo u mene i vraća mi cigaretu, govori mi da sam u pravu i odlazi do trafike da kupi cigarete. Reč cigareta mi odzvanja u glavi. Uzimam cigaretu koju mi je Neša vratio i odlazim u salon keramike da je zapalim jer je u mom uredu pušenje dozvoljeno tek posle tri. Palim cigaretu i otvaram mail...

Hoću da zaboravim sve. Samo da čujem ono PUF!!! I onda kao prelepi mehur od sapunice da nestane u par kapi i... te kapi se osuše ili ih popije žedna zemlja ili umru na betonu, svejedno, samo želim da čujem PUF!!! Smejem se i vesela sam. Čekala, čeznula, plakala, molila, volela, patila... sve sam a sad, sad se samo smejem, smejem se sebi jer ličim na osobu koju kritikujem da radi nešto što nije dobro, nešto što izaziva prinudne reakcije a ne prirodne.

Neću ništa usiljeno, neću ništa nemoguće, ne... hoću nemoguće ali ono nemoguće koje ja zovem nemogućim, ono tvoje nemoguće je... totalno druge boje i ne miriše više...

Vetar pomera zavese, prozori širom otvoreni, kao da nije februar, kao da je kraj aprila. Ne volim proleće u februaru... možda zato što sam ljuta na situaciju. Možda zato što sam osećala da je prirodno a ne prilagođavanje. Počela sam da mrzim tu reč...

Topli vetar je postao baš jak osećam kako mi zavesa dodiruje nadlanicu... golica me i smejem se.

Ne dozvoljava mi da pišem, moraću da ustanem i zatvorim prozor. Zašto golicanje smeta ako izaziva smeh? Ne znam, mislim da to ima veze sa živcima... možda ipak sa prinudnim i prirodnim... ili sa tobom.

Volela bih da padne kiša, kad pada kiša ja zamišljam onaj ples... sećaš se kako sam plesala bosa? Ne, ne pokušavam ništa, izvini... pahulje su pahulje razlikuju se po obliku ali... na gomili one ipak čine sneg.

Pomeram put pred sobom i pokušavam da vidim, da shvatim kad pogrešno vidim, kad ne vidim, da li uopšte ikada vidim sliku onako kakva zaista jeste? Šta sam krivo shvatila? Reci mi ti? Da li sam krivo shvatila napisane ili ne napisane reči. Izgovorene ili prećutane misli. Slike pred očima ili one koje još nisam stigla videti. Tebe ili tog u tebi koji se krije i pokvaren je, uvek se trudi da pokvari sve.

Ja sam ona ista uvek i spolja i iz bilo kog ugla, i ova unutra ja, svaka sam, svaka meni pripada i svaka je ista. I svaka te ne razume. Šta ti u stvari nećeš? Da li išta nećeš ili ništa hoćeš... isto je to samo daj reci više...

Znaš da sam tu, i znaš da ću biti tu uvek, neću da me tetošeš samo da bih ostala u tvom vazduhu, da možeš da me dišeš... neću da budem tu jer si navikao na mene, neću da budem tu a da ne znam gde je to tu... neću da odem iako mi kažeš iako mi ne kažeš. Zašto mi onda ne bi rekao?

Ja ne znam ko si ti i šta si ti ali znam gde ti je mesto i to mi je najbitnije. Ti vrlo dobro znaš gde je to tvoje mesto sediš u njemu ušuškan, prespavaš i nestaneš kako i noć nestaje... ali ne znam zašto si i dalje tu ako si već nestao? To te ipak ne mogu pitati, ne znaš odgovor a ne znam ga ni ja, ali bar znam da si tu, i bar znam da nisi tu da bi mi godio. Nije sve satisfakcija u životu. O ne, nije, meni je mnogo draže da si tu i da mi ne prijaš uvek, lako je kad je sve potaman, ovo je ipak lepše. Neću, neću te idealizovati, pun si mana ali to si ti. Taj ti kome sam izabrala mesto, bez zasluge bez ičega i ništa ne tražim, ne tražim čak ni to da budeš tu jer znam.... i kad odeš ti si tu...

Bila je oduševljena plesom i celom pričom, način na koji je neko opisao svaki njen pokret, svaku njenu reakciju na to savršenstvo. Zamišljala je sebe tamo, na licu mesta. Osetila je svaku kapljicu kiše i svako njeno slivanje niz telo. Ježila se sve vreme i osećala mokru ulepljenu kosu na licu a usnama je vapila za kapima kiše. Plesala bi baš tako da je bila tamo i ne bi je bilo briga što bi ljudi gledali u nju. Plesala bi sa kišom dozvolila joj da slepi haljinu uz telo a ruke bi podigla u vazduh i pokušavala da dohvati svaku kap. A ona kapljica koja bi pala izmedju kažiprsta i srednjeg prsta, nju bi primakla usnama i nežno je pokupila odatle. Baletanke bi skinula i šljapkala bosa po vodi tako da raspršti sve barice oko nje. Kiša bi joj ljubila tabane i stopala i nožne prste. U glavi bi joj zvonila divna muzika i ništa je ne bi moglo zaustaviti. Trnci bi joj sve vreme prolazili telom i to bi bio taj kontrast, taj kontrast za kojim čezne. Bila je zaljubljena u kišu i u tom plesu je vodila ljubav sa njom...

Neću se ponašati onako kako očekuješ i neću reći ono što misliš da treba ta odgovorim jer, na takvo pitanje svaka bi žena odgovorila isto. Iznenađen si mojim odgovorom i umesto da se naljutiš vidim smeh na tvom licu, sad sam ja zbunjena iako sam očekivala takvu reakciju. Zanimljivo ti je što ne reagujem na tebe, na tvoje reči, to te privlači meni i ne odolevaš... ne možeš da ćutiš a situacija je takva, ne postoje prikladna pitanja. Nalaziš način da me odbraniš od hijena ali ne znaš ili znaš da meni to nije bitno, njihovo važno meni nije bitno. Meni su važnije one druge stvari, znaš...ono što se ne meri, ono što nema težinu a nije ni lako, ali ipak te ponese.

Gde god da se popneš, sila zemljine teže će te vući na dole, zato ako si se već popeo drži se čvrsto i pažljivo hodaj, jer ne možeš da hodaš bez tla pod nogama a ne možeš ni da letiš bez krila. Visine su lepe i zastrašujuće u isto vreme, pitanje je samo koji će osećaj prevagnuti a to ne zavisi od tebe, zavisi od pogleda koji se pruža. Znaš, sa visine je pogled drugačiji, sve sitno iščezava vide se samo krupne stvari, male se ne raspoznaju, one postaju samo sitne tačkice, samo veliko ne gubi svoj oblik i sa visine znaš tačno šta je to, kao i onda kada je više od tebe...