pišem da napišem...

Prevazisla sam sve korake koje sam ikada napravila I kad god im se vratim osecam stid ili nedostatak snage da ih ponovo dozivim. Gusi me cinjenica da se nikada zaista ne mogu vratiti tim koracima I ispraviti ih ili im izbrisati tragove. Napraviti secanje u kome se ne secam tih trenutaka. Mogla bih tada pomisliti da sam mozda nesto slicno tome sanjala pa se slatko nasmejati jer sam budna I ne sanjam vise…

Ponekad se ispricam sa zvezdama jer znam koliko sam mala za njih, da me nikada nece ozbiljno shvatiti ali zato sam sigurna da mi se nikada nece ni rugati. Tok misli mi ne dozvoljava da se vezem I ostanem na jednoj temi. Slusajuci pesmu u pozadini osecam jak nalet tuge. Ona tuga koja treperi u grudima. Osecaj kao kada povuces dim cigarete pa ga ne mozes izbaciti nikako.  Koliko god pokusavao ne uspevas. Imas utisak da ce ti biti lakse ako vrisnes, stisnes zube ili pustis suzu ali nije, tada osecas neku iritantnu toplotu unutra koja te tera da se raspadnes od suza I da shvatis koliko si bespomocan. A jesi. Znas da moras izaci iz te situacije ali ipak bez obzira na sve ostajes u tom stanju I koprcas se u sebi. Tebe se bori da sto jace zadrzi tugu I odgurne je. Kroz suze trazis olaksanje, mrvu spokoja dok obe strane drze jednako cvrsto I nijedna ne popusta jer zna da sta god pustila izgubice I ostace bez jednog dela koji nije uspeo biti dostojan sebe. U toj borbi se osecas potpuno jak I slomljen,  brojis zidove u sobi, gledas tacke na plafonu I dajes im oblike, oblikujes ih u osecanja kojih si zeljan da dotaknes, osetis, ozivis a koje si izgubio zbog necega na sta sada ne mozes uticati nijednim delom, nijednom recju, nijednim  cutanjem. I ostanes tako skvrcen u sebi I obgrlis se pokazujuci samom sebi koliko si bitan I koliko si prazan...

 https://www.youtube.com/watch?v=1MDlMdu2gjw