pišem da napišem...

Ma daj... 

Kako da ne. Kad slažeš sebe, taj " sebe" ne zna da si slagao. I to se onda računa drugačije... to je poverenje? Nisi ti kriv što lažeš samog sebe i ne sumnjaš u to nego je neko drugi ko bi trebao da ima poverenja u tebe za sve kriv. Kako je to super... Strava je... Divim se takvoj istini. I verujem joj jer nemam šta da izgubim. Sve što sam imala, imala sam. Prošlo vreme, zar ne? Bila bi laž kada bih rekla da imam i dalje? Ma ne, ni slučajno, ja imam i dalje samo što ne mogu da vidim i dodirnem, mogu samo da osetim. Da, ali ja želim više... zašto? Šta više? Ne, ne želim ni više ni manje, u ovom trenutku jednostavno ne želim... ništa. Ne lažem sebe ili ne znam da sam slagala sebe. To je prošlo vreme takođe. "Biće toga kad bude". Šta je to? Laž ili istina? Ne, kako sam opet pomešala... to je buduće vreme.  Ono nije prošlo niti je sada a ja treba da mu verujem, tom budućem vremenu... dobro... i ako se izjalovi, opet nije laž, nije ni istina nego... iskrslo je. Šta je to? Zar to nije prebacivanje krivice slučaju? Nekome ili nečemu na šta ne može da se utiče. Stekla sam utisak da govorimo o tome da mi snosimo odgovornost za učinjena dela ili ne dela... Glupost. Primećjem da sam postala siva... nema boja. Pogrešila sam i to je istina, vrlo dobro znam. 

Krivo mi je... jer znam da je sutra, sutra sutra, baš ono pravo sutra na koje mislim. Dan posle današnjeg dana, to sutra... nije laž nego istina koja se prećuti ali možemo je nazvati nekim drugim imenom. Meni nije važno zaista i baš zato... ne znam... ma... da, nije važno. Ne bi me ni bolelo da sam znala, baš je glupo... i ovo... zašto pišem. Eto, pitao me je neko kako izgledaju boje. Reći ću ti da ne znam... ovako izgleda kad ih nema. Ali nema ih zbog mene, ja sam ih obojila u sivo, samo ja, niko drugi!

Ne sumnjam ja VERUJEM!!! 

I šta će to biti ako kažem? Ili šta će se desiti ako ne kažem?  Imam prava na jedno koliko i na drugo. Moja su.  I taj dan je prošao i opet će doći mart... još jedan. I opet će mi horoskop reći da je jul taj mesec... i opet ću verovati... neće doći znam.

Ne mogu više... ne želim. Koliko godina je prošlo??? Sad ja brojim. Trebala bih da ga pustim, zbog sebe i zbog njega... Da zaboravm sneg i decembar, da zaboravim sve pesme...osećaje.

Otvorila sam teglu... pustila leptiriće... neka lete. Neću da me više lažu jer... nema ga!

Bacila sam sliku, danas sam je zgužvala... ona u glavi je izbledela... ostala su samo sećanja. 

Smiri se, smiri se i... prestani. Ostani tu gde jesi ni korak dalje. Ne treba ti ništa više. Ne treba ti i ne želiš to. Veruj mi da nisi nikada ni želela.

Podigla je noge na stolicu, obgrlila ih je, glavu spustila na kolena. Zašto uvek pogrešim??? I dokle više tako???

Pustila sam ga da ide. Srećan ti put... nemoj, nemoj mi sada govoriti... ništa ne želim da znam.

Gotovo je. 

Hmm... Petar ili Dragan... drago mi je da se razumemo i sviđa mi se što sa pažnjom čitaš. Osmeh se rasuo po njenom licu. Nema vremena, pa da... malo sam tužna zbog toga.

Joj... ma... znaš šta ti... napucani, leči nervozu negde drugo!!!

Sada ću mu sve lepo, detaljno objasniti, slovo po slovo, reč po reč, da razume, jer sam do sad pričala na kineskom pa nije shvatio. Užasno me je razočarao. Kakav... mislim nemam reči. Slušaj ......., to što sam ti milion puta rekla... ne daje ti za pravo da se tako ponašaš prema meni. Vređaš me, ako nisi znao... Ja sam te najfinije pitala...

Spustila je glavu i uvukla se u sebe... razvezala je jezik i pustila prste...Eto, izvoli, budi srećan. Bila je jako ljuta. Nije morao tako da joj se obraća....Vrtela je glavom, misleći da će se tako lakše osloboditi onoga o čemu ne želi da razmišlja. Ušla je u svoju sobu. Kafa je već bila skuvana, malo je hladnija nego što voli, ali neće cepidlačiti, bar joj je neko skuvao.

 Sad ja treba da pitam...Šalim se... on je u... ma nije.

 Jednog proleća princeza Atex je rekla: - Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka I viđam ih svuda, čak I na raskršćima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice.

Strah, osećaj koji se graniči sa ludilom jer je u situaciji u koju ne može da veruje zdravim razumom, a opet se dešava i opet ne sanja. 

I na kraju ono što karakteriše prokletu ljudsku prirodu. Pohlepa. Tinja u njemu, čak i u momentu kada je našao način da se oslobodi progona i da bude potpuno miran on to ne želi. Mora uzeti ono što mu ne pripada, mora videti ono što ne sme i na kraju mu ništa nije važno, dok ne ostvari svoj cilj.... On ubija samog sebe: “ Usmrćen istodobno slovima iz prošlosti i budućnosti. “ 

 Podržavala ga je i silno je želela da i on to vidi, nadala se da je do sada to skontao. Pa i ne može me razumeti... sve i da hoće, kad ja ni sama ponekad ne znam šta hoću da kažem... da se razumemo... znam šta mislim ali ne umem tim redosledom da ispričam. Je..ga... feler...šta ću i takvih nas ima.

 Ali ipak u mojoj glavi to izgleda savršeno jasno. To je isto kao sa muzikom, mislim sa pevanjem. Kad ne umeš da pevaš. Pesma u mojoj glavi se čuje  jasno i melodija. Sve dobro funkcioniše ali kad počnem da pevam ni sama ne znam o kojoj pesmi je reč. To je tako žalosno. Volela bih da umem da pevam. Makar ispod tuša... da dozvolim sebi da ne pevam na plejbek... nego glasno iz grla.

Telefon... ovog puta nije pao, vibracija je bila isključena.Pali ringlu, stavlja kafu. Kupatilo, prvi mlaz vode preko očiju... fleš...Tuš...šušti. Obgrlile su je misli... sećanja. Osećaj da je neko drži oko struka. Jak mlaz vode je klizio niz njenu levu nogu. Pratio je tu jednu jedinu liniju. Toplota... hladno telo. Vrtlog misli. Osetila je toplu vodu kao da se penje od struka na gore, zaustavlja se ispod pazuha. Sada je ispod levog uha. Stisla je drugom rukom rame. To je bio ujed. Voda je klizila niz njene grudi i spuštala se do...

Boje su išle odozgo na dole. Izvila je glavu unazad. Oslobodila vrat mlazu tople vode. Kičmeni stub je pravio slovo S. Ljubičasto, plavo, zeleno, žuto, narandžasto....fleš.... prekrila je usta šakom. Osetila je miris cigarete... crveno. KAFA!!!

Bosa je istrčala iz kade... ostali su tragovi vode za njom. Hladan mermer. Zakuvala je kafu i projurila kroz dnevni boravak do sobe, nije imala ništa na sebi, zato je jurila. Puter... maslinovo ulje... opuštajuće. Noge... butine, listovi... kako sam zaboravila. Kolena...

Četiri cigarete... kafa. Miris... zadovoljstva.

Srna, Srna, Srna... divno ime. Ne, nisam želela da mislim o tome... i dalje mi se sviđa. Bili, lik iz romana, dopalo mi se poređenje... sjajno je. 

Da li sam dala sve od sebe, da li sam time povredila, onu drugu stranu.  Ma ne, ni slučajno. Lepo birane reči je... sve što je od mene ostalo, odlika moje svesti i savesti. Malo se istine čita između redova ali... biće ti lakše kada kažem... da.. ne verujem u istine. 

Ooo da sam samo lutka koja ne razmišlja o mogućnostima... O onome sto nije a moglo je i o onome sto je trebalo a nije moglo.  Porcelanska lepa lutka u izlogu, za gledanje. Da je niko ne dotakne, da se niko ne igra sa njom. Da se boje da će je slomiti i time uništiti svu njenu lepotu... Nisam. Ja sam lopta ili još bolje pajac u kutiji, uvek spreman da priredi iznenađenje a kada se sve to završi... opet se smotam u kutiju i čekam. Nije to tako loše, ne znam kada ću kome popraviti raspoloženje... videću uvek nova lica jer samo jedom možeš iznenaditi određenu osobu na isti način..

A šta ako nije određena, gde joj je mesto, koja fioka, koj ugao ili čiji krug. Rubikova kocka ima samo jedno rešenje a hiljadu načina da se dođe do istog. Mehanička igračka, tako je!

Bela treba biti u sredini to je jedan korak bliže rešenju. Postoji osam načina... ne, neću da počinjem, ne želim. Savršeno je jasno...

Setila se filma, Fred (Pol) je govorio Holi:

Znaš li šta nije u redu sa tobom " ko god da si" . Ti si kukavica. Nemaš petlje. Bojiš se da kažeš: " U redu, život je činjenica" . Ljudi se zaljubljuju. Ljudi pripadaju jedno drugom...zato što je to jedini način da bilo ko oseti stvarnu sreću. Ti sebe zoveš slobodnim duhom, divljom stvari. Ti si uplašena da će te neko strpati u kavez, pa dušo, ti si već u tom kavezu..."

Mogla sam napisati, i ja se slažem sa...ili sa... ili da ga pitam ko će... ? Mogla sam postaviti najgluplje pitane... bilo šta. A ja... ja sam žurila. Odgovor sam dobila nakon manje od deset minuta, to se nikad nije dogodilo. Srećna sam, znam da je i on čekao mene. Nelagodnost i požuda u isto vreme, osetila se jako važno. 

Namamila sam te, znala sam da hoću. I kako mi to uvek uspe? Da promenim tuđe planove. Još uvek ispipavam, nisam sigurna, ali verujem da i on oseće da ovo nešto... nije normalno. Da li on pomisli na mene u toku dana? Na moje... na moje poruke? Na moja... na moja razmišljanja, na to da ja postojim negde? Da li se pita kako izgledam? Kako možeš da odeš toliko predaleko? On... ovaj ti si... samo...samo, osoba koja... osoba bez izgleda, bez tela. Spustila se na zemju i skinula ružičaste naočare, sada je bilo vreme da razmišlja o njemu kao čoveku koji.... i na to kako ... utiče na nju ali ne u tom smeru u kom je ona pošla. Profesionalno mu se divim... to sam shvatila.

 Tako... odlično... dve fotke. Dnevni list. Ima tanke usne... Kako li se ljubi? Opet sam otišla predaleko. Zašto sam morala da ga vidim??? Da li sam htela? Osećam da se...

Kulturan je i fin, to fotografija govori o njemu. Šta je ovo?Hmmm... simpatično. Sad znam šta ću ga pitati.

Indigo... ko to još koristi, verovatno samo ona. Sad je vreme da proverim... Lepo sam rekla, vreme... 

 Kakva samouverenost, nemam reči, oduševio me je. Svaka njegova izgovorena reč. Njegov stav, držanje, pamet. Sad ja treba da pitam... da li je on...? 

 Ah da, nisam ga pitala, zašto ne bih to učinila sada??? Deluje mi vrlo zvanično. Nema veze. Nije razumeo, misli da ga pitam da li je...? Možda večeras odluči da ostane duže, to bi bilo baš lepo... Ne mogu u napred da smišljam šta ću reći, pustila sam prste po tastaturi... neka pišu bez razmišljanja...

 Šta ja u stvari želim?

Kao magnet, ono što me privlači lepi se za mene, ako ga skroz privučem neću moći da se istaknem, mora i on biti magnet izmedju nas se nalaze stvari koje nas privlače...

To što mogu da sagledam stvari tako na taj način ne znači da meni nije stalo i da možda ja ne bih volela da sam ta osoba, ne, ne ta osoba, već da sam ova osoba i da osetim da sam ti bitna, da osetim koliko sam ti bitna.

Limun, kiša, voće... ne egzotično... jasmin. Cimet, začini, previše oštro za moj ukus. Sveže, čisto. Koji je to miris? Lep je... ne znam. Oseti se svuda, oseća se i kada neko prođe pored tebe... a i dosta posle toga, ostavlja trag, miriše na ljubičasto. Opor...? Možda sasvim malo ali opet pomešan sa nekom svežinom, nije “ noire” varijanta, podseća na neki muški ali je ženstven, izazovan, jak.

Kako se mi lepo dopunjujemo...ovo je ipak bilo neočekivano pitanje. Osmeh se rasuo po njenom licu. Ili će se iznervirati u vezi...ili će mu se dopasti zključak. Nestrpljiva sam ali neću proveravati, znam da neće odmah odgovoriti... nema veze, radiću nešto drugo. Još jedno hiljadu puta je pogledala telefon  pokušavajući da dočeka njegu poruku... ali ništa.Upalila je telefon, opet...tu je, pisamce koje se smeje. Zašto mi se tako obraća, da li sam stvarno toliko prešla granicu? Bar joj je objasnio i sada se smeje dok priča iako nema smajlića čini mi se da mu se protegao osmeh preko usana...

 Neverovatna potreba da se oslobodi... čije poreklo ne zna... za koga ni sam nije siguran da je.... njegova potreba da ga se otarasi, i nije mu važno, bira bilo koji način, dao bi sve... svo bogatstvo! I ipak posustaje, sumnja ga pojede pa želi da sazna još nešto... iiako zna da mu se neće svideti mora da kopa. Isto kao ona.

Smejaće se, znam da hoće. Evo i ja se smejem. To sam čula na nekoj reklami koja me je oduševila. 

 Mislila sam,  da je ono što je meni jako važno... da će to jednog dana možda nekome biti bar zanimljivo, pogrešila sam. U krivu sam. Nije to tema, pobegla sam od nje.

 Da li to i drugi ljudi primete pa zanemare ili vidim samo ja? Možda sam toliko vešta da nijansirano prelazim , tako da se ni ne preimeti pa se vrlo brzo zaboravi ono o čemu sam pričala. Ponekad poželim da me neko zaustavi, da me prekine i stavi u mat poziciju, da sam u mogućnosti da ne mogu da biram.

 Opet me sve zanima, opet bih ga svašta pitala ali... ostaće samo ali.

 Borba traje do kraja meča, nema meča bez borbe. Jedan mora pobediti. Ja uvek pobedim jer znam da igram... ne služim se običnim oružjem. Hod umesto držanja... ne namerno, prirodno.

Telefon joj je opet zabagovao, nije mogla da otvori poruku... Videla je sliku... zamišljala je kako podiže ruku i hvata zalet, lagano, sa visine... koliko god može da ispruži ruku, baca ga na beton, na beton ispred nje. Maska pada na jednu a telefon na drugu stranu, pada tačno na ekran i staklo se razbija. Liči na paukovu mrežu a masku neki slučajni prolaznik lomi nogom tako što staje na nju svom svojom težinom ne primećujući je. Sjajna slika u glavi ali telefon je i dalje zamrznut... šteta, nema hrabrosti da tako nešto uradi.

 Kome on pripada a kome ona? Iz koje sam ja priče? Čini mi se da vrlo često to radim. Nesigurnost me natera a ja poletna preskačem temu pričajući radosno o nekoj drugoj samo da bi se neželjena izbegla. Šta ja u stvari želim? Izgubiću ga, znam da hoću, previše sam ambiciozna a na kraju ništa ne želim.

Otići će do fejsa, da odigra neku igricu jer svakako ne veruje da će joj se on javiti. Odlučila je ipak da pročita par stranica knjige. Čitala je knjigu “ Smisao noći” koju je napisao Majkl Koks.

Nije ni dozvolila sebi da malo razmisli o tome šta će pisati. Nije htela da ode tako brzo, imala je želju da komunicira, ceo dan je to čekala, ali je odlično znala da se posle njene poruke neće javiti. Htela je da ga podrži a da u isto vreme postavi neko pitanje...Da li će odgovoriti??? Naravno da neće ali nema veze bar sam pokušala.

Čas joge. Ušla je unutra, zatvorila vrata za sobom. Klimanjem glave je pozdravila instruktora i nestašnim pogledom tražila njeno mesto. Narandžasta strunjača. Stajala je sa suprotne strane. Sela je. Skupila kolena i obgrlila ih je. Dozvolila je sebi da još par minuta razmišlja o bilo čemu. Muzika je nadjačala prigušene glasove. Počela je da struji po telu, da ga nežno mazi. Oči su zatvorene, čas počinje. Dlanovi se dodiruju pripijeni palčevima uz središnji deo grudi. Tišina, mir. Osećaj potpune opuštenosti. Disanje. Stomak, pluća, vrhovi pluća, izdah dva puta duži samo ako prija. Rotiranje na desnu pa na levu stranu. Boje prolaze sa unutrašnje strane kapaka, nema misli, iščezle su sada je sva pažnja na mestu istezanja. Nožni prsti. Stopala. Njihovo spajanje i razdvajanje. Članci, nožni članci. Bela iskričava obnavljajuća svetlost. Strugajući dah. Raskoračni stav. Srednji prst između nožnog palca i prsta do njega, izdignuta peta. Obuhvatanje laktova, glava opušteno pada. Čučanj. Ruke između stopala. Nežno se šake spuštaju na kolena ne oslanjajući se na njih. Kružni pokret kolenima šest puta u desnu i tri puta u levu stranu. Pršljen po pršljen od osnove do potiljka, glava se poslednja odiže. Kukovi. Pozdrav suncu. Boje su i dalje tu... misli se rastežu... na ključnom mestu. Miris borovine, kiša pada... miris je jači. Nema ih i dalje, zvukovi se ne čuju. Samo promukli glas instruktora. Vežbe za koncentraciju. Fokusira se na tačku na podu... ona drži čitavo telo. Stomak, pluća vrhovi pluća... Udaranje štapom o panj... Izbacivanje negativne energije. Mnogo je bolje biti sa ove strane, osećaš njihovu energiju. I možeš svoju da raširiš, tako da ih sve obgrliš. Ležeći položaj. Bela iskričava obnavljajuća svetlost... Balansiranje, priprema za obrnute položaje. Vežbe disanja i mišića na licu. Obnavljanje... Zagrljaj.

Divni osećaji... Osećaj sigurnosti i spokoja. Uvek sve moram da pokvarim, eto... samo što sam izašla iz zgrade uhvatila sam se za cigaretu, šta će mi to??? Dobre su.... prijaju.  

Ne postoje ni... mislim nisu opipljivi, nemaju telo ni figuru. Eto zbog brzine sam... sam pogrešila. Pa sam morala da se ispravljam, da se pravdam.

Ali bio je tu. Kod mene, na mom radnom mestu. Stajala sam naslonjena na zid, nisam ga videla... on mene jeste. U vazduhu se osećalo...zveckanje... misli. Pokušala sam da zaustavim, izgubila sam ravnotežu, ali sam ipak zaustavila. Spremačica je nekoliko puta prošla. Ćutala sam... išla je ona... ona lepa pesma, poželela sam da igram. Smetalo mi je brdo garderobe na meni. Pantalone su bile na podu. Obezbedjenje! Na vratima, iza, ne vide me a ja ih čujem, ali igrala sam, samo za sebe i za njega koji je danas bio tu. Pocepala mi se čarapa. Nije mi žao.

Nije znao da se radi o meni, mislio je da je ona. I ja sam na trenutak pomislila da je ona ali sam ipak bila ja. Da li sam srećna zbog toga?  Provlačila je četku kroz kosu izvukla je čitav pramen... nije se bojala znala je da joj u ovo vreme i inače opada kosa. Baterija se ispraznila nije više bilo muzike samo je čula disanje... nije bilo ujednačeno ali je bilo blizu levog uha... on je i dalje bio tu, iako ga nije videla, osećala je da joj pripada, da je deo nje, bar tada u tim momentima je i bio. 

Baš na to mesto odu svi svetski putnici... pa i ona. Pravila se da joj se dopada sto. Domaćica! Pravila se važna likovala je, bilo joj je svejedno. Dodirnuli su se kolenima i otac ga je zvao mislio je da je ona tu i pozdravio je, rekao je da će joj preneti. Zašto ona nije bila tu? Zao mi je! Volela bih da je uvek tu. Znam da bi bila srećna i on, on bi bio još srećniji.

Taksi... do sata. I tamo Fuck you ... melodija. H. zaboravio je zato što je bila u njenoj tašni... 

Kupatilo...komad po komad garderobe, voda premotava misli. Sanjala sam opet? Ma da... hoću li se jednom probuditi i znati da zaista počinje san. Da li uopšte želim da se probudim ? Sanjam li sada?

A I zato zato što je očigledno. Pre svega nisam debil, da napominjem ili da objašnjavam... kad je on apsolutno sve već o tome rekao...Nastavila je da se svađa sa njim iako je stavila tačku...Bila je dodatno iznervirana zato što nije stao na njenu stranu. Iskulirala je. Opustila se, upalila cigaru i gledala kroz televizor. Nije bila u svom stanu pa je to otežavalo situaciju da bude svoja i da izbaci svu nervozu koju je u njen mirni svet uneo...

 Eto nema ga, a ja ga branim i time zakopah sebe samu. Nije važno kao i uvek dosledna sam , sledim svoje mišljenje i vrlo jasno, bez imalo ustezanja ga iznosim. Naravno... ne mora ono biti uvek tačno i jasno, ali mislila sam... mislila sam da bar on ume, da može.... u početku je baš obećavao.

 Izaziva me, dobro, nisam ni ja mutava, odgovaram, koristiću isto oružje.

 Razmišljala je o njemu i pitala se zašto se nije javio. U jednom momentu se osetila napadnutom, kao da su svi ti ljudi, kao da su se svi urotili protiv nje, bilo joj je krivo, poželela je da više nikada ne ode tamo...

 Kupatilo... para. Kada je napunjena vodom, ulje lavande, da opusti i zamiriše. Provukla je ruku kroz vodu, bila je previše topla, naježila joj se svaka dlačica na telu. Ogledalo je gledalo u ledja. Mala nežna leđa. Kad se nadvije nad kadom svaki pršljen se ocrtava lepo, melodično, a onda kad je ispravi nastane linija, udubljenje niz koje voda lepo klizi. Ramena... nisu uska, lepa su, dopadaju joj se sa strane ogledala. Mladež je tu a na samom završetku kičmenog stuba dva ulegnuća... zavodljivo. Izvijala ih je u jednu pa u drugu stranu, njihala se, pratila melodiju... Eurythmics... dopada joj se pesma.

Voda je dostigla odgovarajuću temperaturu. Potopila se, suva je ostala samo kosa... i lice je suvo. Utrljala je sapunicu u spužvu i izdigla jednu nogu. Laganim pokretima ruku je kružila po njoj... sećala se poljupca. Pesma je i dalje pevala...

Para je obgrila ogledalo, ona je obgrlila sebe... spustila je bradu na rame I nežno,  lagano dodirujući usnama...poljubila. Svoje rame u mutnom ogledalu.

Belo! Alarm... odzvanjaju reči u glavi... neće pasti, ne danas i... zadržala ga je. Kafu je skuvala brže nego ikada pre, pomislila je da sanja. Uštinula se ali je zabolelo pre nego je dodirnula kožu. Aha... tako znači, ovo se ne dešava. Drago mi je, ali žurim na posao. Belo! Beli veš. Bela košulja. Bela... bela... Crna mašna. Ešarpa, oko vrata, krajevi su izjednačeni, prebaci... jedan preko drugog... dobro, tako treba. Sad presaviješ jedan, još malo popusti, oko njega obmotaš drugi. Razvuci te delove... i drugu stranu isto tako. Eto je. Savršena mašna. Desno rame tašna, toplo je, neću nositi jaknu... cipele, da... naravno da nemaju štikle. Visoka sam. Sunčanice i... parfem danas... Lancome...

Dve cigarete, vidim... ostalo mi je vremena. Imam još dve cigarete do kraja isteka vremena kada ću krenuti i zakasniti naravno....

Krug u predelu stomaka, mislim da je tamno ljubičaste boje. Čačka, čačka, nervira, kida mi živce i tera me da brinem. A znam da će biti dobro i da će biti lepo. I put će proći dobro. Biće zanimljivo, lepše nego ovde.... svakako, ali nedostajaće mi, već mi nedostaje... posle svega.. nekoliko sati. 

I što ja moram njoj da se pravdam? Zato što sam prvo pomislila da je on. Sad sam lepo sebi dokazala da nije on. Shvatila sam da... stvarno postoji, kao... i kao... Evo je, njegova poruka, nakon sat vremena. Naravno da me neće braniti... svašta. Treba li da me brani?

 Wow!!! Čitaću slovo po slovo, ovo nije istina, ja haluciniram... Dobro, smirila sam se.Počeo je zbog...želje za... A ja sam počela...  zbog besa, zbog Džonija...Osećaj je divan... letim. Uobrazila sam se... malo me je sramota.

Šta ću napisati sada... Ne čekaj, htela sam da kažem... Iste nas stvari povezuju... obuzimaju.

Da li sada treba da se tripujem da sam telepatski povezana sa osobom koju čak ni ne poznajem. Dobro... neka mu bude. Pa zra ti to nije neki znak? Jesi li se zapitao? Ne, sigurno nisi, ja se pitam... ali uzalud, ne dobijam odgovore. Šteta...Nije važno, zar nisam rekla da ću shvatati kako želim. Konstatujem, ne pitam... Možda se ženi? Moda udaje ćerku... ko zna...

Opet lavirint ili vrtlog. Da li lavirint mora imati uglove a vrtlog obavezno biti kružan? Gde sam ja? Da li sam uopšte, ha... ma daj. Ja sam se zaljubila. Ova ja u onog njega. Tek tako, iz čista mira, ma ne, nisam, samo mi prija. Pažnja koju nemam, ceo dan više nije moj, sada je naš. Telefon može čuvati samo 1000 poruka, to je sigurno zato što je moj telefon bolestan, ali ni to mi nije dovoljno, dnevno 200 minimum. Ne znam... mojih? Ma ne, ukupno, sigurna sam da je zbir u pitanju. Eto opet sam iz kružnih prešla u četvrtaste oblike i sigurna sam da je za to kriva matematika. Sa logičkih zadataka smo prešli na jednačine a sad... sad sviramo...ili ćutimo u zavisnosti od toga... od toga... što ni sama ne znam...

Brinula sam, nedostaje mi. Nema tog glasa danas. Ne leti po sobi, ne skakuće i viče... pogledaj ovo, pogledaj ono... suza... more suza. Mahala sam, trčala za autobusom samo da dobijem jedan poljubac kroz prozor ali...razumem, nisam ja zabavna. Evo i sad plačem...ali proći će. Lepo je tamo, ima snega, ima puno drugara, večeras je žurka... misliću cele noći i poželeti zagrljaj i poljubac... Rekla sam... kad legne da zagrli jastuk i da zna da sam ja tu... 

Volim te najviše na svetu...