pišem da napišem...

imaginarni svet...

osecaji... — Autor lombardos @ 18:35

 

 

Usporenim pokretima je ugasila računar, poklopila ga je i podigla noge na stolicu, obgrlila ih je a zatim bradu naslonila na njih. Pustila je muziku na telefonu.

njena omiljena pesma..

Počela je da plače i poželela nešto ali ni sama nije znala šta... bojala se svojih želja a pesma je budila prejake emocije... samo nije želela da se oseća toliko neshvaćeno, želela je da je neko zagrli i poljubi u kosu zato što to oseća i želi da uradi a ne zato što je ona tužna. Trebao joj je neko... neko ko ne smara, neko kome će se radovati, ko će sa zadovoljstvom isčekivati njenu poruku i na nju znati da odgovori sa više od dva slova i neko... neko... kome samo treba da kaže nedostaješ mi, želim da te vidim i da joj taj neko kaže... da je pita... evo krenuo sam,  samo reci gde da dodjem... Bez glupih pitanja bez praznih izgovora samo da dodje i bude tu...

Osećala se toliko usamljeno u stvarnom svetu da je zbog toga poželela da se izgubi...  tamo gde su i drugi neshvaćeni ljudi koji kriju svoj identitet iza pseudonima i traže nešto... ili se samo tako prazne...

Nije mogla više da izdrži, utonula je glavom u kolena i obgrlila ih je čvršće da bi osetila potpunu samoću...

 

Nevoljno je ustala sa stolice i odteturala se do kreveta. Nije skinula šminku, nije oprala zube, nije se istuširala ni presvukla, legla je u krevet i zaspala. Otisla je u neku drugu dimenziju... opet bolju od stvarnog sveta...


Zamagljeno...

osecaji... — Autor lombardos @ 21:51

Uh, i to sam završila. Dobro je. Sada idem. Kupatilo, para. Voda se sliva u kadu, puni je. Sapunica raste. Čarape, pantalone, košulja, majica veš...! Jedna noga je u kadi. Čeka da se privikne na temperaturu vode. Koža se lagano ježi. Ima osećaj kao da je neko dodiruje po leđima. Zažmurila je... nije zamišljala samo je žmurila. Sada je celo telo bilo u kadi, bilo joj je toplo. Voda je grlila sa svih strana. Osećaj ...  joj se dopada. Voda, sapunica, cigareta i pivo, muzika u pozadini, suza, jedna, druga... jebi ga....jebi ga2. Izašla je iz kade i poželela da pleše. Ogledalo je bilo naspram nje.. mutno... zamagljeno. Obrisi njene figure su mnogo lepše izgledali tako, kad se ne vide potpuno. Gledala je sebe kako igra. Poželela je da nekome igra, a da taj neko nije njen odraz u ogledalu. Da pusti emociju koju muzika izaziva u njoj. Smešna je. Prestala je da igra.

Snovi. Sanjala je njega. Sanjala ga je... kako je posmatra dok spava. Gledao je toplo i nežno, bio joj je drag. Nije se bojala iako ga nije poznavala.

Jutro. Pet sati, alarm zvoni, čuje ga negde u daljini. Stoji na nekoj ozvučenoj površini i nervira je konstantna vibracija telefona. Navikla je na zvuk alarma, to je ne može probuditi. Ali taj zvuk... PAM! Ne čuje se više alarm. Tačno je osetila trenutak kada će telefon pasti na zemlju. Opet se nije razbio, šteta... Ustala je i rekla dobro jutro, a onda je shvatila da je sama u sobi.

Kafa, četiri cigarete... novi dan.


Nedodirljivo...

osecaji... — Autor lombardos @ 18:26

 

Zamišljala ga je. Kakav bi on bio kad bi ga ona zamislila? Nije umela te misli da spoji ni sa jednim fizičkim izgledom. Glas mu je zamišljala... pomogli su joj interpunkcijski znaci...nije znala da objasni kako samo je znala da može da ga čuje. Širokih je shvatanja to je očigledno ali je neka ograničenost u njemu zakržljala.

Nedodirljiv je... trudi se da bude...  ali... ona ga je dotakla.Sa tim mislima je utonula u san.Ustala je, istuširala se i pohitala na posao. Čekanje...autobus uvek mora kasniti... jedna cigareta... cela, nekad je pušila samo do pola i autobus naiđe

 Nije se naljutio? Bila sam ubeđena da će mi nešto prebaciti, zar nije bio nabeđen?... Ceo svet je njegov!  I kako ja mogu odgovarati umesto njega?...hmmm dragi moj...kako da kažem, mislim gugl je odradio svoje ja sam samo copy- paste... Misli da se kao razumem u to ali kad bi znao da mi gugl u svemu pomaže... ne bih mu se dopala. Odakle ti ideja da mu se dopadaš sada?... draga si mu samo GLUPAČO !!! Vreme je da nešto napišem... kakvo vreme? Šta ja to pričam? Da li brojim? Merim vreme kad se nešto treba desiti? Ne, ja sve radim po osećajima. Neki pisac kaže... neka knjiga, koju sam skoro čitala... kaže: “ Tuđe mišljenje o meni ne može promeniti moje mišljenje o meni.” Tako je! Ja sam ja i ponasaću se u skladu sa osećajima i bojama... Danas je četvrtak... zeleno.. !!! Želim da budem u skladu sa današnjim danom... vesela...


Naliv pero..

osecaji... — Autor lombardos @ 18:12

 Ne zanima me. Ali.. zabolelo me je malo. Izbacio me je iz života i pre nego što sam uspela da uđem. Odzvanjaće mi te reči večno. Ja nikada neću moći da osetim ... ??? Zašto je pisao u budućem vremenu? Jasno je. Indirektno ili direktno mi stavlja do znanja da je privatno nešto drugo od imaginarnog. Zašto ja želim bilo šta od njega? Zašto želim da budem... ? Da li je moguće da ti neko koga ne poznaješ tako puno znači? Kako...šta... sad da odgovorim a da ne ispadnem kompletni idiot? On zna ko sam ja... i isto tako zna da nikada neću biti ona jer ona već postoji i samo ona može doživeti ...

Dobro, ni ja ne želim!!! Ma ko je uopšte on???... Gospodar Univerzuma... ha... briga me... neću mu ni odgovarati. Telefon ćuti. Ljuta sam. Možda mu nikada više neću odgovarati a i zašto bih... izbacio me je iz života... ja sam samo.... "moj mali kutak" ...

 Škljocnulo je, velika ringla je upaljena, voda... jak mlaz, odokativna metoda merenja vode za jednu šoljicu kafe. Šušti... voda se sliva sa strane. Gasi bojler, na telefonu namešta muziku, ulazi u kadu i uživa u vodi... oprala bi kosu da ima vremena da je fenira. Osećaj je divan kad ti se voda sliva sa lica. Peškir, brisanje, mleko za telo.... veš, danas crni...VODA!!! Brzo trči do kuhinje pomera džezvu sa velike ringle, gasi je, stavlja punu kašičicu kafe, brdašce, meša, tri puta u jednu i još tri puta u drugu stranu, vraća na ringlu. Pena raste, zamiriše. Crna šolja, puni dve trećine, mlaz vode ponovo, džezva, malo vode hladne iz dževe u vrelu kafu... da je razblaži i popije odmah.

 Neće mu se dopasti, mogu da garantujem. Dobro. Zašto su me pitali ako ne žele da čuju moj odgovor? Dopada mi se ovo ali sam rešila da malo izadjem iz tog sveta, iz ove fantazije. Lepo je sve to i ne utiče toliko na mene ali opet se radujem mestu na koje mogu da pobegnem od svakodnevnice.

 Imam utisak da je na njegovom mestu neka druga osoba sve bi bilo drugacije. Taj neko bi me oterao do djavola. On nije. Zašto nije? Zašto mu je bilo bitno da su nam slična mišljenja??? Razmišljam o njemu u smislu istraživačkog rada. Nikada u životu nisam naletela na takav tip osobe. Dosta se razlikuje od ostalih ljudi koje sam sretala u životu. Možda je baš to razlog. Volela bih da ostane samo ... da li da mu dam veliko prvo početno slovo? Da...Crna slova na beloj površini.

 


Tamno plava..mleko bela...crveni ruž.

osecaji... — Autor lombardos @ 17:54

 

Da li sam je doživela? Ne. To je pisalo u njoj... retko koje da. Zasto je sve Ne? Nije moguće.... Da li sam to ikada doživela. Da. Upravo sada. Dosadile su joj knjige, sada je želela tajne, skrivene autore, čitala je samo ono što je bilo odbačeno. Videla je u glavi dešavanje.

Zašto se zaposlio baš ovde...i niko nije znao? Zašto sam tražila " Treću knjigu" pre nego što sam saznala da je on tu. Drugi grad...lep je, nisam bila nikada tamo. Kolegijum? Ne, ne, ne želim... Ne želim da mu čujem glas. Slova su lepša. Posao je posao. Kolege.

 Kako ume tako, zašto sam se osetila kao da sam i ja to doživela. Koja je to boja? Tamno plava, mleko bela i... crveni ruž. Moram još jednom pročitati, sjajna je. Ah... kako stvarno deluje.

Čitala je mnoge neobjavljene knjige ali ni jednu sa takvim žarom, ni jednu sa takvom željom.

Sviđa mi se šta je Frojd rekao:Ne uviđam zašto se mudrost koja je kristalizovano prosto životno iskustvo ne bi smela uvrstiti među tekovine nauke? “ Da li je to pokušavala da uteši sebe? Prošlo je devet minuta.

Želim da ga pohvalim, zaslužio je, možda je i njemu potrebna podrška, objektivno mišljenje. Htela sam da kažem da se senzualnost puno razlikuje od svega ostalog što ona nije. Bilo bi glupo da sam tako napisala. Dopada mi se... naravno na književan način. Lepo piše. Dobro... želim da čitam još, divno piše...

Da li ovaj čovek postoji u stvarnom svetu?  Ona sigurno postoji. I on. Čega se krije, šta ga plaši? Jasno je nisu zajedno. Zašto nisu? Zabranjeno... Šema? Nije važno...

Osmehnula se..Nije je to uvredilo. Prepotentan je. Zašto? Sad likuje? Ma ne, ona umišlja. Dobra je. Šta li će se desiti dalje. Dobro piše, i uvek tako da te natera da razmišljaš, to mi se mnogo sviđa. Obećavam da više nikada u životu ništa neću pisati. Posle ovoga me je sramota. Moje pisanje je vređanje svakog drugog dela. On je genije. Zaljubila sam se u njegovo pisanje i razmišljanje. To je divno, zaista. Imam neku čudnu potrebu da mu pružim podršku. On je nadmen ne bi to shvatio. Ali briga me želim, nekako mnogo jako to želim.


 Ha... ne verujem.. nastavili smo da ćaskamo, ali sigurno će biti uobražen, tako kao da je ceo svet njegov. Nije važno, analiziranje počinje..Uh... telefon. Užasan je, jednog dana ću ga razbiti i uživati u tome. Danas nije taj dan, sada ga samo molim da što pre učita prokletu poruku.

 

 Nisu ga pohvalili. A mogli su. Šta su čekali? Čekali su nju da stane prva na tanki led i iznese svoje mišljenje. Posle prvog puta sve bude lakše. Ako ništa drugo bar će ostati prva koja ga je primetila. Nije joj samo bilo jasno zašto ga oseća svojim? Kao da je deo nje. Užas! Zašto ga je prisvojila tako, kako je uopste mogla. Na osnovu čega? Mora da se uozbilji i da shvati.

Sad mi ništa nije jasno. Da li se ona zeza sa mnom? Sa njim? Ili sa kim god.. moram se nasmejati. Eto...znala sam...on misli da sam glupa. Pravda me da drugi isto to ne pomisle. Neću da mu objašnjavam šta sam mislila, neka slobodno misli da sam glupa. 

Prošlo je. Nema gužve, vreme je za cigaretu... nikotin zove. Obavezno je neko zaustavi na vratima i mora da se vrati i tada je uhvati telefonska gužva, sada je rešila da se neće javiti... jedanaest je sati izmišljena pauza počinje. Wc, kabina, wc šolja, kanta... seda na poklopac, pred očima su joj dve šolje.. iz jedne pije kafu a drugu ne želi da gleda. Nogom spusta, poklapa onu veću šolju... Krije se... jer u wc-u ne sme da se puši samo po kancelarijama, a ona nema kancelariju ona ima ured. Neka... odlično je ovako. Telefon... učitava...mail!

 Kuća... kafa... četiri cigarete.... Evo... dobro... šta dobro??? Ne, tu idu velika slova... eto...

Zamislila se i potpuno udubila u jednu tačku na zidu... Zamišljala je... njega.... Trgla se brzo i rešeno počela da kuca po tastaturi...

Moram pre toga da ga bocnem, da oseti ubod ali da ga ne zaboli, samo da ga bocne. Misli...misli...misli...Dakle... trebali bi biti opterećeni matematikom ili veronaukom? Svašta, nisam to očekivala od njega, baš me je iznenadilo. Da li je osetio u bilo kojoj napisanoj reči kako sam ga jako zagrlila? Ne verujem, ali ja sam osetila da me mazi po kosi... od želje... verovatno. To je lep osećaj, nisam ga skoro doživela, moja kosa nije dovoljno nežna da bi je neko mazio. Hvala mu zbog toga. Napisaću mu rebus, želim da shvati, hoću da me razume i onda kada ništa ne kažem.

Pesma joj se jako dopada, igraće, DA ... ispred ogledala ali će pogled na to prekrivati marama, držaće je iznad glave, da izgleda izazovno ali da se ne spušta, tako će biti slobodnija opuštenija. Kukovi se sami izvijaju igraju... svaki put... kad čuju tu pesmu. I dok sede i kad stoje ili leže jednostavno se pokreću, prate ritam. Izvija se i uvija...


Melodija znakova...

osecaji... — Autor lombardos @ 18:01

 

 

Kafa se više nije pušila. Četiri cigarete i zadnji gutalj. A sada obaveze. Uradiće to pa nazad na pisanje. Nije imala jogu tog dana, moći če duže da piše, moći će uveče da meditira.

Ego, muškarci i njihov ego... Užasnuta sam krajnje. Iznervirala se. Otišla je da se opusti, napunila kadu i ušla u nju... topila se smežurala i...zamalo da zaspi. Mrzim šablonske priče o muškarcima i ženama. Ja nisam takva žena. Kad hoću, kad želim odrećiću se čega god hoćeš.

Svetlost je normalna, isto kao i kada ne sanja. Neko joj primiče Frojdovu knjigu i stranicu o snovima. Pasus: Da li će se sanjani san jednom promeniti kako bi se prilagodio promenama u životu snevača? “

Trgla se iz sna. Tačno se seća da je tu rečenicu zapisala tog dana dok je čitala Frojdov Uvod u psihoanalizu. Da li mogu da se zaljubim u nekoga koga ne poznajem, u nekoga kome nisam videla oči? Da li mogu da se zaljubim u slova?

Nije hteo dalje, znao je da ne može. Možda nisam u pravu, ko će ga znati? Ali sam zato slobodna da mislim kako hoću i da sama donosim zaključke.

Na trenutak se osećala izmanipulisano, mozak nije umeo drugačije da deluje na osobu koja onako piše. Bilo je kasno, vreme da se spava ali joj nešto nije dalo mira. Spavalo joj se ali nije mogla da zaspi. Insomnija. Svo vreme su joj u glavi prolazile slike crnih slova na beloj površini... razmišljala je o knjizi. Mislila je da nkada u životu neće biti u prilici da na takav način doživi neko delo. Njena slika o piscima se puno razlikovala od ove priče. Nema veze što on nije poznat dovoljno je to da joj se dopada sve što on napiše... pa čak i stvari sa kojima se ne slaže. Mislila je da iza svake knjige iza svakog dela stoji nedodirljiva osoba...

Posao, kafe, kafe, kafe... telefon... ne mobilni...onaj iritirajući zvuk. Zašto ne mogu da ukapiraju da ako se neko ne javi posle četvrtog zvona ili ne može da se javi ili nije tu....

Zašto neko ima potrebu da bude toliko dosadan? 16 poruka na fb-u... samo čujem “ blink... blink... blink....” I tako beskonačno... Hiljadu volim te na svim jezicima i sa svim skraćenicama. Mika Antić lepo kaže: “ Ako ti hiljadu puta kažem da te volim da li je to više ljubavi ili ona jedna ista ljubav? “ Ne volim da me neko steže, da me pritiska, da svaki dan govorim o jednoj istoj temi beskonačno... ne volim i neću... smišljam izgovore, ne umem da kažem, ne želim da povredim... sad bi mi prijala cigareta, idem. Upaljač je baš zvučan... iako se krijem on me oda, pre nego dim cigarete, nanotek ne dimi toliko a i ventilacija je dobra ali upaljač je bučan... ništa ne proizvodi sličan zvuk... Učitava.... evo ga. Kako bi bilo da razgovaram sa njim? Imala bih tremu..

Da li je moguće da ga ikada upoznam? ...batali... vrati se na posao, čekaju te u kancelariji 1917...

Nećeš ni razumeti... dok ti ja ne kažem.... Eto malog trika, pa neka razmišljaju a ako se potrude...

Pročitala je još jednom i počela da kapira neke stvari. Svako napisano delo govori mnogo o piscu ako se dobro sasluša i udubi. On je toliko obična osoba, jednostavna a ceo svet oko njega je komplikovan i tako sebe predstavlja. Da li je on komplikovan? Ovde puno toga govori o njemu...Kako je divno maštati ovako... divno je zaista. Neka i ništa od ovoga nije istina meni je lepo da to tako shvatam.

Da li da otkrijem tu veliku tajnu... neću, čekaću da me on pita, ako ga zanima pitaće me. Ne... ne..ne.. ona nije glupa. Fb, igrice, prokleti kerovi... nikada neću preći ovaj nivo! To si mislila i za predhodni pa si ipak uspela... ajde ne kukaj potrudi se. Ostalo mi je još jedno srce ili sad ili nikad.... Dakle nikad neću preći!!!

 Nema potrebe da brine, ona to radi sebi a ne drugima... sebi radi dobro... uživa u životu a pri tom nikoga ne povređuje.

 Nasmejala se.. osetila leptiriće u stomaku...Momenat u kome pomisliš da neko čuje tvoje misli pa te pita ono o čemu si zadnjih nekoliko minuta razmišljao. Čitavo njeno telo se naježilo... osetila je da je neko češka po kosi, osetila je bliskost, nežnost. Zamišljala ga je... Zamišljala je da sedi sa njim i pije kafu. O čemu bi pričali? O kafi ili o knjigama, o kafiću u kome sede ili o slikama koje vise na zidu. Da li on pije kafu? Da li je pušač?

 I on želi da se sretnu... Konstatuje. Da li ona želi? Sad će sigurno da ispituje o tipu muškarca da bi bio siguran šta nas žene privlači da vidi da li pripada tom kalupu opisa. Videćemo koilko je siguran u sebe to zavisi od njegovog sledećeg pitanja. Razmišljala sam o susretu sa njim...i mislim da kakav god on bio to ne bi promenilo moju sliku o njemu, samo ne bih volela da je mačo tip, volela bih da je klasičan...Opet kažem ništa ne bi promenilo sliku o njemu. Ali iz nekog razloga ne želim da ga vidim osim slova... ne želim da znam kako izgleda, da li ima bradu, koje su mu boje oči da li nosi cipele ili patike ? ... Nije mi važno. 

I naravno ono što je čekala i prvo primetila, ali tok njenih misli je fokusiran na nepoznato... to je uvek privlačilo. Da li će tip biti manje zanimljiv ako više sazna o njemu? Ne, ukoliko zna da se igra, ako ne odustaje, ako uvek čuva nešto što će ostati tajnovito. Da li je upravo uhvatila sebe da ima fantaziju o o... njemu? Lep je, duša mu je lepa... to je dovoljno...

Zašto to radim??? Zašto insistiram? Šta želim da postignem? To da on shvati da sam ja ona, ili da shvati koliko sam glupa ... Stidim se, užasno se stidim... avaj... šta ću sad... Znam šta ću sad, nikada više ni u jednom kontekstu je spomenuti neću...Znači bocnula sam tamo gde treba... Ego. Zašto toliko napada? Da je istina ono što govori bio bi ravnodušan.

 Ne, pogrešila sam , ne doživljavamo svi isto dešavanja, ne reagujemo uvek na poruke, to se desava samo ako ti je stalo, tada reaguješ... bez obzira na sve, bez obzira na obaveze, bez obzira na to da li si u mogućnosti. Kad ti je do nečeg stalo... uvek...UVEK si u mogućnosti.

Pravdanje, objašnjavanje, hiljadu i jedno “ Da li me volis? ”  I još dvesta pedeset puta dvnevno " volim te" isto je kao dobar dan ili dovidjenja, više nema razlike. Zašto odu predaleko, zašto žele više, više od čega žele? Vlasništvo, osećaj kontrole nad nekim? Ni hladnoća nije odgovarajuća, naravno da nije, zato što uvek možeš obući svoju debelu jaknu, staviti šal i kapu ili se uvući pod ćebe. Samo misliš da ti je toplo, ali avaj izvan toga je i dalje hladno. Umereno je najbolje. Ali ne postoji... na posletku ide u krajnost i boli. Šta više boli golo telo? Mlaz vrele ilil mlaz ledene vode? Nisam sigurna, znam samo šta mi najviše odgovara.

U nastavku...osećam veliku bliskost, njegove reči klize, maze me, miluju, meni, lično meni se obraća, najsmirenijim mogućim glasom, najnežnije dodiruje tastaturu dok mi se obraća, ja čitam i drhtim, osećam svaki dodir svako slovo koje dodirne... On ne zna da telo čine suglasnici a dah samoglasnici. Kada se melodija znakova pokreće sa njom se pokreću suglasnici i samoglasnici. Svako slovo, jedan pokret, svaki pokret jedan trzaj, svaki trzaj jedan uzdah... tačka na kraju. Ahhh...


Boja dodira...

osecaji... — Autor lombardos @ 17:47

 

 

Njegova knjiga u mojim rukama. Sada je svi mogu čitati. Ali taj trenutak dok sam je samo ja čitala... pamtiću večno. Svakako da je trebaju čitati, ponosna sam na njega, ponosna na sve sto je napisao u knjizi. Ponosna sam što je podelio sa svima ono što zna. Divim se ljudima na koje drugi ljudi ne mogu uticati. Ne menja svoj stav. Ne menja svoje mišljenje. Ni pogled... oči... lepe su. 

Jako sam želela da je to on iako znam da nije. Opet dobijam odgovore na neka pitanja koja mi se vrzmaju po glavi. Njegove želje ne znam.

Telefon je pao na zemlju, koji je to put? Nije se razbio... kao mačka je, ima hiljadu života. Normalni ljudi bi se radovali takvim situacijama... da li ona nije normalna??? Ne, da li je ona normalna? To je pravo pitanje...

Šta je to?  Neka tehnologija??? Ili neke muške stvari ili auto... veze nemam stvarno?!? Neko joj je rekao da izgleda kao zaljubljena devojčica, bila je zaljubljena u život.

Morala sam kopati, sve me je zanimalo. Brži je za samo 5 minuta... sutra ću ja prva.Ovo postaje sve zanimljivije. Uživam u ovakvim igricama. Eto bar nešto što se razlikuje od svakodnevnice...

Voli da se pita... ne voli da zna, on želi sam da sazna. Volela bih da ga dodirnem da osetim boju tog dodira... Samo to me zanima.

Stigao mi je mail.. neću da ga otvaram. Želim da bude srećan, bez mene.  Likuje, raste, raduje se... bila sam uz njega dokle god je to bilo potrebno. Sada sam ga pustila da leti... neka ga, nije visoko i znam da neće pasti. Ume taj da leti... Ja ne letim, ja samo mašem krilima. Shvatiće jednom..

Da je pročitala mail, videla bi da joj se zahvalio na svemu da se divno oseća zahvaljujući njoj ali... da mora da ide.. ima poziv, žuri...

Radovala se tome što on žuri i treba da žuri... sad je pravo vreme za to. Uvek je pravo vreme, nedostaju pravi ljudi.

 On je ponovo pročitao moje misli... Ma... to mu se omaklo, sigurno... koji je ovo put...drugi?

 Možda joj je pričao? Ili možda i nije oženjen. Slikar, pisac... razume se u boje, spomenuo ih je...jednom.

Sve to je užasno glupo. Misliće da mu se nabacujem... A ti kao pokušavaš nešto drugo??? Daj... molim te! Naravno da pokušavam nešto drugo, želim da pričam sa njim... satima, danima... on je tako pametan!!! Zamislila se i potpuno udubila u jednu tačku na zidu... Zamišljala je... njega.... Trgla se Kolege ste shvati, moraš poštovati taj odnos.  Brzo i rešeno počela da kuca po tastaturi... 

Umem li ikada u životu da ne ubacujem sebe u živote drugih ljudi? Uvučem se kao moljac u orman i grickam, grickam, grickam, niko ne može da me nadje a ja sam tu i uništavam sve stvari oko sebe, jednu po jednu, nije mi to namera ali tako ispadne na kraju. Ja se samo hranim da bih preživela i tako uništavam stvari do te mere da gube svoju upotrebnu vrednost. I opet te se stvari daju popraviti ali više nisu cele, bušne su... a mene više nema tu, prešla sam na neku drugu još ne uništenu stvar. 

Svakome se može naći zamena. Možda u početku taj drugi neko neće biti toliko sjajan ali kasnije... kasnije se navikneš na nesavršenstvo i u svojoj glavi stvoriš sliku da je baš taj to nešto što ti treba, tada, u tom momentu. Sa ovim je bilo drugačije...prvi put. Prvi put sam ubeđivala sebe da on nije savršen, da nije dobar, da mi ne treba...da ga neću, da ga ne želim!

 Ništa se na ovom svetu ne radi iz potpune, prave, bezuslovne ljubavi i ništa se na ovom svetu ne voli potpuno, pravo, bezuslovno osim... Sve su samo trenutni osećaji. Ili interesi. Jedino dete mžemo voleti čistom, pravom, iskrenom ljubavlju ne tražeći ništa zauzvrat od njega.

 Naravno da sam primetila dragi moj... hvala ti što to nisam sanjala, hvala ti što mi dozvoljavaš da i ja primetim da ti primećuješ. Ovo je mnogo primećivanja... Odgovor pitanjem, znači nije bitnan njegov odgovor, bitno je da ja shvatim... da li je ili nije? Ne moram da čujem treba da osetim. Moram da znam. Znam li? Ili sanjam? Lepo mi je...

Ne doživljavamo svi isto stvari. Stvari??? To zvuči tako plastično, ili možda čak liči na gomilu garderobe razbacane po sobi. Koja je zamena za reč stvari? Kakve stvari? Ne, pogrešila sam...

 

Ne mora ona ništa što neće, ne moram ja ništa što neću ne moram i neću!!!

Emotivne ucene, najbolji način da se ogadiš nekome. Ne postižeš ništa i pretvaraš se u kocku šećera koja kada se istopi u čaju ima samo blagi ukus slatkog ali nema oblik, nema čvrstinu. A ukoliko je čaj jak nema ni ukusa...

Kad se završilo otišla je do njega. Htela je da ga vidi. Nije bilo sažaljenje. Jeste, slagala je sebe. Iz sažaljenja je otišla?! Probudila se pored njega isto iz sažaljenja. Plakao je. Zašto? Ima devojku! Živeće sa njom. Šta ću mu ja. Zašto plače? Nema stav, nema ličnost. Ceo svet oko njega je JA. Ova ja, moje ja. Neću, neće ni on, to dobro znam. Volim ga i pokazaću mu da to nije dobro, da ne vredi, da ne može tako da bude. Ne zbog mene, ali i zbog mene.

Treća kafa...četiri cigarete. Pali petu pa će ići do prodavnice.

 

 

 


Samo da ne bude sivo ...

osecaji... — Autor lombardos @ 18:05

 

 

 

Ne veruje ljudima ali je željan da se neko ko ga ne poznaje postavi prema njemu na drugačiji način, da ga prihvati bez predrasuda i stečenog mišljenja o njemu. Osećam se jadno i bedno. Kad bih mogla samo da izbrišem ovo. Nema veze, gotovo je sad...

Posao. Nekoliko sastanaka.  Nekoliko suza. Sastanci traju pola sata... tri su u isto vreme. Da li čovek može biti na tri mesta istovremeno a pri tom misliti o jednoj jedinoj osobi po ceo dan... ne verujem, ali pokušaću...

Zašto baš ogledalo??? To je nešto što je fascinira. Ali ne obično ogledalo... ono mora biti veliko, preko celog zida bez rama i drugih boja ili mesingano, sivo...srebrno...zastrašujuće lepo ogledalo. Pogled kroz ogledalo nije isti kao pogled na stvarni svet. Stalno je razmišljala o tome i uvek, kad god je bila u prilici ljude je gledala kroz ogledalo, kroz njegov odraz i njegovu prizmu, tada bi joj ljudi izgledali potpuno drugačije... Pesmu nije napisala jer nije umela. Žao joj je jer je tok misli bio fenomenalan. Ništa. Pokušaće neki drugi put...

Koja je fora više sa tom knjigom, stvarno mi nije jasno, zašto toliko potencira? Dobro... nije važno ali... RAZUMEM GA!!!

 Uostalom...ovde se ne radi o knjizi ovde se radi o njemu. Kako??? Ne!!! Ne postoji način.

 Komuniciraćemo, znam da hoćemo. Ne znam zašto mi deluje da hoće da odustane, da se polako pozdravlja sa nama, sa mnom? Da. Sigurno su obaveze. Ko je on? Šta je on?

 Kako ? Zašto? Naravno da hoće, ne osporavam to ni jednog momenta, samo se pitam šta treba da se desi čoveku da bi bio toliko... Volela bih to da čujem od njega ali to je glupo da ga pitam.

 Ne!!! Sve to je užasno glupo. Ja sam se vezala za njega. Biće mi žao, ali preživeću... hoću li?

Eto, reagujem impulsivno. Zašto? Da li sam mu ovim rekla ako odeš sada ne vraćaj se? Nisam to mislila. Imam jako veliki problem kad hoću nešto da kažem. Uvek zvuči drugačije nego što želim. Sa bojama je drugačije, kažeš koja je to boja i svi te razumeju. Jeste, ne postoje dvoje ljudi na ovom svetu koji pomisle na istu boju kada kažeš purpurno crveno ali tu su samo nijanse u pitanju. Nekad su nijanse i najbitnije. To bi on rekao. Znam da jesu. Meni su boje pojmovi ali ne umem da ih objasnim, šteta je što sam ovog puta samo ja znala šta znače. Sivo...sivo...sivo. Nekad je bilo zeleno. On kaže da sivo nije tako loše. Ne laže me, znam da nije dobro. Laže sebe. Osećam da gubim se... u svojim razmišljanjima i osećajima, po prvi put u životu ne znam šta neću niti šta hoću. Dangubim, kradem bogu dane. Nemam jasno iscrtan niti zamišljen cilj pred sobom. Pogrešila sam.

 Prošlo je dva sata i dvadeset minuta...

 Znam da ga nešto muči, razumem da se našao u svetu u kome je sve isto, svaka osoba liči sa nekom drugom a on, on je unikat i nema nikoga sličnog njemu.

 Legla je da spava. Mrak, leži u krevetu, sanja nešto čudno. Jecaj jedan jedva čujno, strugajući dah njegov. Smirila se, savila je noge, gurnula ih izmedju njegovih, da ih ugreje. Tabani više nisu hladni. Toplota njegovog tela se širi po njoj. Nožni prsti, palac i prst do njega, oseća toplotu, osećaj se prožima po čitavom telu a zaustavlja malo iznad stomaka... Još jedan nalet toplote na nožnim prstima. U tihoj sobi čuje otkucaje njegovog srca.

Ovog puta se razbio. Osmeh se rasuo po njenom licu. Pokupila je delove telefona I kao dete uredno I lepo sastavila. Miris kafe je mamio da uživa u njemu... infina naravno, od njih nema jutarnjeg kašlja, ne krklja. Ruke joj se tresu, šta je sinoć sanjala? Da li je to bio on?

Njoj je žuta bila nešto sasvim drugo od ljubomore. Ljubomoru je mogla da uporedi sa osećajem u ustima nakon okusa ljute papričice, vrlo sličan osećaj. A žuto je uvek bilo veselo. Pametan i povučen. Ili samo intelligentan i čudan.

Volela bih da znam objašnjenje. Objašnjenje čega?

 Bojala sam se da ne ode a da ne vidi da sam ga čekala. Jesam li pogrešila? Da li sam se zaljubila?

Neću da mislim... ubija me to... Volela bih da mu se dopadaju moja slova, njihovo mesto i kretanje, način na koji ih pušta pred njega. Svaka reč je imala svoje mesto samo za njega, sa drugim ljudima se drugačije komunicira i slova se tako ne pišu ili je red reči u rečenici drugačiji. Sa njim rečenice odišu nekim drugim osećajima, pune su boja i iščekivanja. Pisala je...

Uopšte nema potrebe da čitam, neću moći da zaspim od osećaja... ne znam... možda od osećaja stida. Otišla je... Tuš....para. Oprala je sve negativne osećaje sa sebe. Namazala kremu na lice i telo, nije plesala, nije se gledala. Legla je da spava.

 Četiri cigarete, kafa. Osećaj griže savesti  (tamno ljubičasta)  se nalazio u predelu vrata, nervirao je, gušio...

 


Osećaj dopadanja..

osecaji... — Autor lombardos @ 19:39

 

Fejsbuk me zove, mislim da ću sada završiti ovaj nivo. Koncentracija kao na jogi. Disanje. Stomak, pluća, vrhovi pluća...izdah dva puta duži. Koncentracija je potpuna, samo još dva kera.. još jedan... i... hmm.. gotovo. Prešla je nivo. Upalila je cigaru. Nanotek, slaba cigara. Ne dimi previše, prefinjena je, skraćena, siva sa tamnosivim prugama. Uživa u njima. Prva tri dima se ne osete kao ni zadnja tri. Sigurna je da su vrlo slične elektronskoj 0.1 nikotina, šta je to...sitnica.

Ona ne odustaje, na momente mi se čini da mi se nabacuje. Svašta, kakva luđakinja. Nezamislivo. To se neće dogoditi.

Tako je očigledno da su njih dvoje vezani...njih dvoje, ne ja.... ne, nego povezani. Posao... naporan dan. Stala je na sekund, napravila pauzu i pitala se... koliko li kafa popiju svi ovi ljudi ovde?...Užas. Koliko ja kafa popijem???

Konačno, kraj još jedne smene. Sat vremena vožnje do kuće. Strah od velikih žutih auobusa. Zašto??? Čega se bojim, pa šta ako mi pozli. Ne. Eno ga, još jedna žuta karta. Minibus. Kuća, kafa, cigarete. 

Frojd kaže da nikada ne pišemo slučajno brojeve, svaki broj koji slučajno napišemo ili izgovorimo ima veze sa nama. Hmmm.. 

Ko je uopšte rekao da dopadljivost i interesovanje za neku osobu mora krenuti od fizičkog izgleda? Možda osobama kojima je potreban trofej za razgovor, za bilo koju vrstu veze... komunikacije... interesovanje...

...to sam radila iskreno sa puno osećanja potpuno sam se posvetila, celo svoje biće poklonila i deo njega pustila vani. Uživam dok ga gledam, uživam dok posmatram taj fenomen osećam se sjajno i budi u meni osećaje koje niko nikada neće jer samo ta pojava, samo to saznanje može da te učini potpunim, može da te učini srećnim. I nikada ne možeš biti potpuno ljut, nikada ne možeš reći ja ne volim, nikada ne možeš reći to nije moje, nikada ne možeš napustiti...

Šta god radio, svakom čoveku prija pažnja.

I dalje se čuje blink,blink,blink... ne gleda, ne odgovara.

Prestalo je, tišina telefona je čini srećnom. Treba da ide. Kupatilo, para, već je pripremila šta će obući, muzika dopire iz kupatila, pali cigaru. Pivo. Laganim pokretima savija čarapu, leva noga, vuče i uvlači malo iznad kolena, butina. Zaustavlja se i prelazi na desnu, isti postupak. Čarape ostaju tu, uzima cigaretu, povlači dim, gutljaj piva. Hvadno pivo klizi niz grlo, dim izbacuje na dole. Hvata čarape sa obe strane i povlaci ih iznad kukova, podiže levu pa desnu stranu, ne u isto vreme, naizmenično to radi. Dim cigarete, pivo, dva koraka do ogledala. Bilo bi divno da dođe. Okreće se, gleda. Košulja klizi sa stolice, njena ruka je povlači, boja cigle, osećaj dopadanja. Petak. Zakopčava zadnje dugme, steze joj vrat, blago, izdržljivo. Tup-taf...Dve trake sa kragne vezuje u mašnu. Duboki struk, bež suknja. Izvlači košulju da se blago presavije oko nje. Trake mašne padaju do ruba suknje. Staviće ogrlicu... braon perle su se isprepletale sa mašnom. Puder. Pali još jednu cigaretu... malo piva, još malo. Tup-taf. Rumenilo, uvukla je obraze... sad naglašava čelo, nos i bradu... blago, jedva primetno. Ajlajner... uvek je govorila lajner. Jedan potez, još jedan. Oči izgledaju veće. Maskara... povuci još malo na gore...žmuri...ne to oko. Tako. Crveni ruž. Parfem. Tup-taf. Izlazi iz kuće.

 


Kapi kiše u borovoj šumi...

osecaji... — Autor lombardos @ 19:12

 

 

 

Zvono telefona je trglo iz razmišljanja. Upisala je i počela da se sprema.... vratila se. Bilo je vreme da nešto odgovori... Nije ovaj petak! Sivo.

Sviđa mu se kako razmišljam?! Privlači ga misteriozno, neotkriveno.

Ahhh svaka žena bi želela kraj sebe...Evo ja ga nisam želela...možda zato što sam kontraš, možda zato što sam se tada prvi put srela sa takvom...

Ništa, nije ni važno i ovo mi je dovoljno. Srećna sam ( narandzasto), postoje pametni ljudi na ovom svetu, postoje ovako pametni i zanimljivi ljudi. Čitam...To znači da sam bila u pravu. Ne razumem? Zašto mi dopušta da toliko saznam? Pitala sam se i mozgala, dugo razmišljala o njemu i na kraju dobijem odgovore za ono što mi je nerazjašnjeno. Da li sam želela odgovore? Zašto sam postavljala pitanja? Prijatan je, sigurno ima i takav glas.

Dakle ponudio mi je tri stvari.. Dopada mi se iako ne volim da biram.

Prošao je ceo dan, ništa nije odgovorio, nije razumeo ili nije želeo da razume? Možda je sada zaista otišao? Pa šta, ja ne idem nikuda, ostajem ovde, doći će neko drugi, ma nije on jedini na svetu. Sivo.Mada mogao je bar nešto da odgovori... sivo, sivo...zao mi je. Sivo, sivo sivo.

Odlična je, ozbiljna, vidi se da je načitan, učen, da ima širok spektar interesovanja.Oh... tako silno želim da znam.

Šta drugo da napišem? Šta da ga pitam. Taj deo... jasno se sećam knjige... Ne mora da znači ili mora... ma daj. Pusti.

Moje ime... 

Moraš biti jako kreativan i maštovit pa da dozvoliš sebi tu širnu. I na kraju, deo koji nije izostavio... Nasmejala se.Napisala sam.

 Videće, a videću i ja kako izgleda. Ustala je sa stolice... malo se zaljuljala, nije mogla da veruje da je pivo već uhvatilo, popila je svega jednu čašu. Bilo joj je lepo, dopadala joj se prepiska..

 Uporno je čekala da joj da neki znak, ne nebo nego on! Da joj se lično obrati na ovaj ili onaj način. Šta bi bio ovaj a šta onaj način, ni sama nije znala. Bila je ubeđena da će nešto preduzeti. Osećalo se u vazduhu... On je morao da oseti tu njenu naklonost, on je sigurno osetio... osetio je i čuo šta se dešava u njoj dok komuniciraju. Da li je to možda samo zahvalnost?

Počela je... i.... nije joj bilo dobro. Ne! Sad sam preterala, pivo je napislao... Osećam se kao zaljubljena tinejdžerka... Koliko će se samo smejati a ja ću se kajati. Joj... šta sam uradila... Kako sam samo toliko brzopleta. Jezik brži od pameti i prsti. Stidim se. Likujem?!?  Neće mu biti ni simpatično ni smešno, reći će koja... Sada moram napisati još nešto brzo... brzo...brzo!!! Ili ću se skroz zakopati ili ću se izvući, ne znam to ću videti sutra bez uticaja piva. Pisala je...

Uspavala se... telefon je tri puta zvonio do kraja... pa je propustila kombić. Sačekaću je, želim da pričam sa njom, treba mi savet. Pročitala je i rekla... pa dobro... samo mislim da ovo drugo nisi trebala da pišeš. Je.... te boja!!! Bilo joj je još gore. Napravila se luda i trudila se da iskulira, nije želela da oseća tu neprijatnost, tu sramotu. Otišla je korak dalje. Pivo je pričalo iz nje, ona hvatala beleške... zapisivala i eto... poslala mu je.

Posao... ne može ni dve stranice knjige da pročita a da neko ne počne da je smara. Užas... osuđena je da ih sluša. Svi njihovi problemi su veći od njenih, svakako, ona ih nema uopšte. Da li se možda neodgovorno ponaša prema njima ili nema dobar pristup... nije važno, savršeno funkcioniše. Sklona je preterivanju, jeste, zaista ali tako da... da ne zna da stane. Šteta... bila je potencijal, mogla je da uspe, nije uspela ali se osećala uspešno.

Kako bi bilo pričati sa njim, da li bi slova isto ovako...? Da li bi stavio svaku tačku, svake tri tačke, zarez i zagradu. Da i bi bilo smajlića? Moram ga nešto pitati. Želim da saznam nešto više o njemu. Divna je osoba. Osećam to. Volela bih da budemo drugari, zapravo samo da razgovaram sa njim. Da li je to moguće? Ne znam, probaću ovako...

Dopada mi se što je objasnio pitanje i upotrebio svaku reč koja mu je bila potrebna da bi bilo detaljno. Ne mogu da čekam ni da mislim, odmah ću mu odgovoriti... 

Naravno da mu nisam sve rekla, mora da zasluži odgovor ali isto tako je zaslužio obrazloženje prvog dela prethodnog pitanja.

Ugasila je svetla, prostorija je bila mala i skučena. Mrak, trenutak kada prikuplja energiju da izađe na svež zrak nakon osam sati uzaludne žudnje za svežim vazduhom ili vazduhom uopšte. U početku, kad je počinjala da radi bilo je jako teško. Kada bi izašla napolje, kada bi se spustila na zemlju, prvih par minuta je ispred sebe gledala more slika koje prolaze pored nje kao fleš... zatim bi mirno stojeći imala utisak da se vrti u krug. Sada je sve drugačije, navikla je... mada to ne valja, kao ni bilo koja druga navika.

Vidi se samo žar cigarete. Čuje se disanje. On broji. Ona žmuri. Taksi. Nežno dodiruje uvo. 1. Kafa je na stolu a ispod stola...Otisak. Prsti se prepliću, gasi cigaru. Autobus, tašna u krilu. Prosulo se vino. Ne sme da ga pije, ali joj prija. Telefon se razbio, maska nije. Može je zgaziti, lako je i primamljivo. Neće, popraviće ga, sve se da popraviti. Vremeplov. 2.  Kapi kiše u šumi, u borovoj šumi. Hladno je... podilazi je jeza, grč u nozi... druga noga trne. Svetlo ljubičasta. Još malo i videće... koja je to boja? Mislila sam... Molim te....Prestani! Ne, nastavi. I dalje broji. Sada njeno lice obasjava bela iskričava, obnavljajuća svetlost. .. a tamo iza.. dok žmuri vidi crnu sa šlokicama.. 3.

 

 

 

 


Powered by blog.rs