pišem da napišem...

But I'm still alive ... Koračajući podignute glave, sa laganim mislima koje nisu uništene odbacivanjem i patnjom...preživela sam. 
Bila sam živa i onda u pepelu, možda tada i najživlja. Dok sam ranjena ležala u ognjištu ljubavi koje sam sama napravila. Iako nije bilo vatre, žar je i dalje tinjao, pržio kožu, pržio osećaje. Ali vatra koju ne održavaš ugasi se... jednom se ugasi sama od sebe. Kopajući po pepelu svet ti postaje siv, ti si siv sve je sivo dok kiša ne spere to sa tebe. Onda budeš sivo-blatnjavo-vlažan dok se ne osušiš i tada se sve skori i samo od sebe otpadne. I okreneš se iza sebe pa pogledaš koliko su te ružnim napravili vatra i pepeo. Nešto što je uticalo na tebe da toplotu osećaš kao bol, nešto sto te nije izvuklo iz tog bola nego te je gurnulo u samo središte ognja odakle sva toplota potiče i nije se ugasilo jer je osećalo potrebu da žari nešto da se širi po tebi da te boli, zato je živelo. Ti ne vidiš ti osećaš. Toplotu. Na krivi način okrenutu ka tebi. Previše blizu, previše slabu za jačinu kojom je osećaš, kojom ti ostavlja opekotine na koži. I vreme koje se suprotstavlja tvom htenju da potpiruješ vatru sopstvenim bolom. Ono te umije da bi se ti tako mokar valjao po pepelu tržeći još sasvim malo toplote tamo gde je nema. I svu svoju lepotu, vedrinu i živost pokrivaš tim sivilom misleći da ćeš biti lepši ukoliko upiješ i prihvatiš nedostatke i mane onoga što vatra odbacuje od sebe. Nerealnost uvek nadvlada jasna situacija koja ti saspe hladan tuš po telu, i prisili te da vidiš da te ružnim čini sve ono čega sebično ne želiš da se odrekneš. 
But I'm still alive ... U raskošnom šarenilu svog mamurluka hvataš se za ruku koja ti se pruža. Lepa je. Nežno te dodiruje...tako snažna ruka. Neodoljivo te privlači misao koje se bojiš... i ne prilaziš vatri. Ali je želiš, želiš da znaš da postoji iako možda nikada više nećeš prići, trebaš je. Treba ti saznanje da vatra ipak negde gori. Moraš proceniti jacinu vatre da bi znao koja cepanica je neće ugasiti. Da li manja ili veća? Ne gori jače ono što je veće, to veće vrlo često zna da uguši vatru a manje zna brzo da sagori. Možda nije stvar u veličini, pogrešna percepcija... možda to što u vatru bacaš treba da bude čvrsto, da gori a da pri tom plamen širi svuda oko sebe i time održava vatru, sasvim malo menjajući njen intenzitet... 
Možda... 
Ali vatre uvek ima... But I'm still alive . 

Kako su samo muškarci zli. Nikada nam ne pružaju sve ono što tražimo. Zar je toliko teško kupiti tako skupe cipele? Svašta, pa zašto uopšte i rade kada svojoj voljenoj i nacickanoj, uvek doteranoj devojci ne mogu da priušte tu sitnicu, koja košta koliko i njegova plata. Ona mora njemu biti najbitnija, čak ni hrana, stan, struja i svi računi ne smeju se stavljati ispred nje. Jer... pomisliće da nije najvažnija na svetu. Ah... kako samo mogu da pomisle ti muškarci da se smeju ponašati tako prema devojkama kojima nikada nije teško da lepo izgledaju samo za njih i za sve ostale. Kako ne primete da su upravo promenile boju laka za nokte, eto, to je znak da ih više ne vole, sutra neće primetiti senku na očima, ili drugu boju ruža na usnama. Oni moraju funkcionisati i primetiti sve novo i sve što valja a nikada ne kritikovati mane i nedostatke. 

I kako to ti muškarci misle da ne uplate gala novogodišnje veče u najskupljem restoranu svojoj voljenoj princezi nego planiraju da ih vode po kafanama? Zar samo toliko vrede? Zar su zato provele čitavu godinu sa njima da bi ih na kraju odveli u tu neku kafanu umesto u restoran u kome je cena dočeka u iznosu dva para njenih cipela koje joj takodje nije kupio zato što je ne voli dovoljno. Muškarci uopšte nisu pažljivi prema ženama i to je zaista nepodnošljivo, nečuveno, nekulturno. Za ortake, automobile, motore, klubove i pijančenje sa pajtosima uvek imaju para a za neku sitnicu, neki mali znak pažnje uvek kukaju kako su ostali bez dinara u dzepu. Kupe ponekad jednu ružu poprskanu lakom za kosu i šljokicama kada ih pogodi starogradska pesma ili najnoviji hit turbo-folk industrije u kome se obavezno pominje neka droga, vožnja u pijanom stanju ili neka još gora nebuloza. A one su ostale samo sa jednom šljokičavom ružom. Zašto nisu dobile tri kao dama za susednim stolom ili buket kao niko drugi. Eto... još jedan dokaz da nisu voljene i da vrede koliko jedan cvet. 

Muka mi je pri samoj pomisli ili sećanju na prošlu godinu i ovo vreme. Gadi mi se. I vreme koje tek treba doći. A koje je prošlo. Hvala Bogu prošlo. Sigurna sam da se sledeće godine neću ni sećati ovoga. Stvarno mi se smučilo a nisam verovala da će se to ikada dogoditi. Jednako je nebulozno kao i ovih par pasusa iznad o sponzorušama ili već devojkama nekim koje mislim da su izmišljene i da ne postoje stvarno. I onda shvatim da ih ima i da zaista tako razmišljaju i zgrozim se... i tada poželim da nisam žensko, poželim da se ne svrstavam u kategoriju žene uopšte. A poželim da isto tako izbrišem prošlu godinu i sve priče koje nemaju veze sa sponzorušama ali su isto toliko plitke i beznačajne. Pa se setim koliki sam debil ispala u očima debila. I kažem nema veze, bar sam sad svesna svega onoga čega nisam bila svesna pre. Pa se zamislim i pogledam, pa razmislim i pitam se opet... što sam bila toliko nekulturno skromna i dozvolila sebi da se neko tako ponaša prema meni? I nema odgovora. A i bolje da ga nema. Jer tada nailazi onaj momenat kada ti se kiselina skuplja u grlu pri pomisli na sve te stvari. Pa pogledaš sebe pa pogledaš tog nekog drugog i kažeš...Šta je meni ovo trebalo? I tako, bude ti krivo tek kad se ohladiš potpuno i pogledaš tu neku neupotebljivu masu ničega naspram tebe, pravog tebe bez lažne skromnosti tebe. I onda prestaneš da razmišljaš iz poštovanja prema sebi. 

Otišla je do mog malog kutka i videla dobro poznati nick, pročitala naslov i nije želela da otvara priču. Nema potrebe, tačno zna da je priča o njoj i da je u toj priči glavni lik, da je obavezno jadna i patetična naspram, muškarca savršenog izgleda, razmišljanja, nadprosečne inteligencije koji zato što je jako dobar sabotira sve one koje smatra manje vrednim od njega. Vau...strava, savršena fikcija inspirisana davno prošlim događajima i vremenom. Super. Genijalno. Fantastično. Bravo za tebe, a sad palim. Čekaju me stvarni život i stvarni ljudi. 

Jamais- jedina konačna i nepopravljiva reč. 

Kada si pisac ili kada prosto voliš da pišeš potrebna ti je samo jedna reč na koju se nadoveže čitava priča. Reči izlaze iz tebe i stvaraju celinu, zaokruže je i uokvire. Svašta možeš sa njima ukoliko si vešt. Prati komunikaciju, posveti joj se i videćeš kuda je krenula. Njen pravac i krajnja destinacija su na samom početku sasvim neizvesni. Prepliću se i teku, okreću se baš na onu stranu na koju želiš da ih okreneš. Tada shvatiš kolika je moć tvojih reči, kuda sve one mogu odvući nekoga. Tako su moćne onda kada se upotrebe na pravi način te iste reči svima dostupne. Mnogo veći efekat imaju kada se ne očekuju ili kada izazovu nenadane reakcije. Te iste reči neko drugi može upotrebiti na sasvim drugačiji način ali one ne mogu zvučati isto, ni slično, ne mogu probuditi te unutrašnje treptaje, nemaju tu tananost, mekoću... nemaju suštinu, bitnost. Samo su rasute... bez ikakvog značenja, bez reakcija. Kada pišeš ili komuniciraš sa nekim poenta je da se nešto dešava. Da prodireš u nečiju svest da izazivaš reakcije, da podstakneš tuđe razmišljanje, da ne budeš sam već da još neko učestvuje, da odgovara ili razmišlja o onome što pročita, da to oseća ili potpuno doživi. Ako si vešt sa rečima možeš osvojiti čitav svet. Pišeš o bilo čemu i najbitnije u celoj priči je da se ne menja njihov ton, njihova punoća i stil. Po tome se vidi kako se vodiš sa njima, vidi se da li one vode tebe ili ih usiljeno pišeš samo da bi nešto pisao. One su kao ples. Svaki ples je divan ukoliko osoba zna da pleše. Daj joj muziku, melodiju, lako će se je poneti ukoliko zna da je oseti. To prosto ili znaš ili ne znaš. Striptiz je ples koji najviše uzbuđuje ali je velika zabluda da on uzbuđuje zato što prikazuje golo telo. Ne. On pokazuje senzualnost, lakoću nečijeg tela da se giba i uvija prateći melodiju, potpuno prirodno. Oslobađa svoju energiju odbacivanjem odeće sa sebe. Najiskreniji ples, najenergičniji, najteži. 
Najviše privlači ono što je prikriveno, ono mesto do koga mašta pokušava da dopre. Kao i u pisanju, čitanju, najzanimljiviji je onaj deo pre otkrivanja. Neizvesnost, osećaj kada misliš da ćeš na sledećoj strani pročitati sve ono o čemu sada razmišljaš da se mora dogoditi, ali opet nisi siguran. Kada prestane da bude neizvesno i iznesu se sve činjenice knjiga se završava, sam kraj nam otkriva sve ono o čemu smo razmišljali dok smo je čitali i nema dalje, to je kraj. Tako je i sa plesom... Lepota je u pokretima u slovima, u sledećem pokretu sedećoj reči, u sopstvenoj reakciji na pisanje na ples. Senzualnost, osećaji, energija zbog koje se sve to dešava. Možeš napisati savršenu erotsku priču bez upotrebe ijedne vulgarne reči kao što možeš izvesti striptiz bez prikazivanja intimnih delova tela. I tu nije bitno imati. Svi imamo i telo i reči, bitno je znati ih koristiti na pravi način. 

“ Kako je zivot cudan! Zurimo da se otarasimo istih onih sudbina koje smo hteli da ostvarimo” 

Koliko god da sam se trudila shvatila sam da ne posedujem u sebi tu defektnost. Prosto...ne umem da mrzim. Taj osecaj je nesto potpuno strano mojim culima, potpuno nepristupacno mojim mislima. Ne borim se i ne pitam se treba li da bude ovako ili onako. Nema dvoumljenja, samo nije tako i ne moze nikada da bude jer sam se rodila sa anomalijom koja ne ume da proizvede mrznju prema bilo cemu na ovom svetu. Ne zelim da zvuci pateticno i siguna sam da tako ne zvuci ali ponekad sam mnogo vise uzivala u tuzi nego u radosti. Ona je na pravi nacin umela da izvuce najjace osecaje iz mene, jer cini mi se da nikada nisam osetila pravi intenzitet srece. Sreca uvek sa sobom vuce nesto.Trazi vise, hoce jos. Nikada nije potpuna nikada dovoljna i nikada sa njom nismo potpuni, nikada potpuno srecni. 
Tuga te pokosi i to je to, njen intenzitet nije bitan da bi te oborio na kolena i izvukla najjaci vrisak unutrasnjosti koja zivi samo zato da bi dotakla taj tanani osecaj onoga sto joj je oduzeto. Ta ista tuga isisa poslednju kap uzasa iz tebe... eh, ti toliko bespomocno stvorenje, nisi u mogucnosti da uradis bilo sta da joj se suprotstavis jer je nemoguce, sa svakim pokusajem vracas se ponovo na prvi trnutak suocavanja sa njom. 
Ali uprkos svemu, ta tuga nikada nije probudila u meni nijedan drugi osecaj osim ljubavi. Nisam mogla da mrzim ma koliko da sam pokusavala jer ja.... zaista, zaista volim... ljubav je jaca od ponosa. Podignute glave stojim na vrhu osecaja koji su se rodili u meni, koji su me sacinili ovakvom kakva jesam i ne zelim da obelezavam teritoriju, da je oznacvam ili zaokruzujem. Ona je tu, vidi,se, postoji, nije vazno kome pripada i koliko kome pripada, bitno je da sam sastavni deo toga kome god pripadala. 


“ ... Svetlost mog zivota, oganj mojih prepona. Moj greh, moja dusa. ... Vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trecem, kucnuo u zube. “ 

Svaka sekunda čekanja otkucava u glavi u srcu, nije mi potreban sat da bih znala još koliko mi vremena nedostaje, koliko dosta je. Čekala sam i razmišljala o vremenu koje je prošlo i o onome koje će proći. Nisam verovala da se stvarno dešava. Da će sa samom melodijom telefona taj isti zvuk doneti njega. Samo par koraka ispred, čeka me i vodi u neki drugi svet...tamo gde postoji ljubav. Opipljiva je, diše, govori i miriše. Moja je. 
Praznična melodija zvona telefona me je vratila u stvarnost koja maratonskim koracima juri u anatomiju budućnosti tolikom brzinom da ce od sadašnjosti preko budućnosti za samo par sati postati priča na papiru. Priča koja se nije morala nikada ni desiti, koja se možda nije ni desila a opet postoji tu, na papiru. 

Otisak čizama u snegu kao dokaz da sam krenula, da ću stići i otići... možda sam ipak trebala obuti štikle da što dublje probodu sneg pod nogama i prave jamice, ulegnuća... unište savršenstvo leda koji se kukavički skriva ispod bele površine napadalog snega. Štikle... tako bi savršeno pristajale podvezicama i čipki na čarapama kojima sasvim malo stezanja treba da budu pocepane, željom, strašću ljubavlju... Nekoliko strmoglavih koraka i papirna kesa u ruci. Crveno i teget...bordo. Da se lepo slaže uz njegove od vetra ispucale usne koje će za par otkucaja srca nalaziti izmešu mojih zuba. Ne pamtim da sam ikada imala potrebu da tako silno poljubim... baš njega jednog jedinog koji postoji, tako nestvarno postoji... To je taj trenutak praćen otkucajima u kome smo oboje bili tačno tu, baš na tom mestu mereći čije će srce požuriti onom drugom. Kaput i šal i neodoljivi osmeh sa ukusom mentola. Te usne ne možeš gledati a ne poželeti ih, stvorene su da se ljube, stvorene da dodiruju vrat i tako nežno ljube uzdrhtalu ruku...Guilty... nota parfema grizla je vrhove nozdrva i terala ih da se šire i udišu ga osećajući se krivim za sve ono što će i neće učititi. 

Nekoliko stepenika, tišina, plastčna kesa, a u kesi... kesa na prozoru i jedan usijani naranžasti grejač koji privlači da ga grejemo, da nas greje. Hladna ruka, topla bedra, elasticna traka preko njih, ivica suviše oštrih za nežnu kožu koju dodiruje. Zato su se prsti pronašli tu da zaštite, ugreju i da se poigraju. Vazduh iz tela kao dim cigarete, a spajanje, penušavo, sladunjavo lepo kao otvaranje šampanjca koji se preliva niz bezbroj čaša da bi na kraju ipak bio popijen. Previše brzih pokreta, savršeni ples koji mogu izvesti samo dve osobe potpuno sinhronizovane. Koje bi mogle disati jedan isti vazduh beskonačno dugo oslanjajući usne na usne i uzimajući ono malo zraka tacno u trenutku izdaha tako da obnovi unutrašnjost pluća i ponovo ga vrati odkle je uzeto. Ples u kome oboje vode jedno drugo, uzajamno obostrano, bez reči sa par poljubaca i možda ponekim ugrizom koji ostaje kada odu... On ostaje tu da podseti da se dogodilo, da ostavi trag, da bi se nekada ljubeći negativ tudjih zuba užitak ponovo osetio šireći toplotu od nožnih prstiju na gore sve do mesta ugriza. A onda kao tuš hiljadu ledenih paukova jeze silaze niz kičmu hladeći sve ono što je do malopre bilo ugrejano...kada nas potpuno otrezni, prebacujući realnu činjenicu da sopstvenim usnama ljubimo nečije tragove u nama, vešto izrezbarene po tananoj koži dovoljno prilagodljivoj za sve oblike i reljefe, prostoj, nežnoj, tananoj stvorenoj da prihvata i daje. Dodirom kože o sopstvenu kožu, stvarnost se naruga najperverznijom realnošću da zabluda sećanja traje kratko i dočarava nam svoju moć besplatno pružajući oprečne osećaje... 

Ubrzano disanje i par reči... Ne mogu... Ne znam... Ne sada... I... Sada. Tišina, topli zagrljaj i sve jači stisak. Ljubav je izašla kroz poslednji izdah i lebdi iznad glava, pokazuje se i spaja, likujući jer je moguće videti, dodirnuti i osetiti. Tako je živa i troma, pritiska svom jačinom, tako da joj se ne možeš izmigoljiti, ne možeš je ne osetiti. Ne možeš joj umaći. Onda kada... Osećaj... kada... tvoje i drugo telo koje je nečije pripada tebi. Osećaš šta mu prija i šta ga boli, možeš da osetiš mesto koje svrbi i da češanjem ublažiš širenje te nekontrolisane neprijatnosti po svim delovima tvog i tog drugog takođe tvog tela. I reči... Imena... Jedno je sasvim dovoljno. Osmeh. Sreća. Razumevanje. 

Idila savršeno napisane bajke traje i kada se završi jer ostavlja crne tragove hitro uzimajući svu čednost belog papira... Ti simboli koji su otisnuti na njoj svaki put kada budu pročitani dokazaće postojanje tog trenutka u bilo kom vremenu iz vremena koje pripada svim vremenima. Fikcija je čudo... koje se rađa u mozgu. A sve ono što postoji u mozgu nekada se zaista dogodilo... pa makar i fiktivno. 

Zašto zanemarujemo najosetljivije čulo koje imamo? Svim ostalim čulima dajemo mnogo više važnosti . Koliko nam treba da razmislimo o kom čulu je reč sada? Raširenih nozdrva pokušavamo da nanjušimo o čemu je reč. Da li treba da otvorimo oči širom i čitamo slovo po slovo ovog besmislenog teksta dok nam kapci umorno i pomalo bolno dodiruju beonjače ili nam uho ovlaš dodiruje slušalica dok slušamo pesmu u pozadini da bismo shvatili o čemu se radi u savršenom preplitanju glasa i muzike. Gutamo pljuvačku da ustanovimo njen ukus i pitamo se da li se menja u odnosu na situaciju ili osećaje dok smo jezikom oslonjeni na nepca ili zube. Možda sada prelazimo vrhom jezika po mestu gde nam se usta dodiruju i pojma nemamo... Ne znamo ništa. Nismo uključeni potpuno iako smo usredsređeni na tekst i muziku. To je ono što se pred nama dešava. Da li budi nešto u nama? Da li nam podstiče misli... razmišljanja i čega smo sve svesni baš sada u ovom trenutku? I pitamo se opet šta smo zanemarili dok nam se čelo mršti. Dok obraz oslanjamo na ruku ili smo iskrivili glavu na stranu i ivicom uha dodirujemo rame. Mozda su nam prsti na stolu ili tastaturi, mozda vrte uvojak naše ili nečije kose zamišljeno... A sve vreme dok slušamo, gledamo, kušamo... mi dodirujemo a da dodira nismo svesni... da je on potpuno zanemaren. 
“ Čudno je što čulo dodira, čoveku beskrajno manje dragoceno od vida, u kritičnim trenucima postaje naš glavni ako ne i jedini spoj sa stvarnošću.” 

Nikakvo čudo nije što postoje kružni oblici. A odakle počinje baš tamo, baš tamo se i završava krug. Fenomenalan oblik. Tako je zbunjujuće biti u njemu, nikada ne znaš da li si na početku ili na kraju, gde si? I zašto si tu gde jesi. Zavrti ti se u glavi pa pokušavaš da promeniš smer kretanja, tada se i misli u tvojoj glavi okreću, idu unazad, kao premotavanje filma dok i od toga ne počne da ti se vrti, pa se okreneš i nastaviš pravo do određene tače i opet se vraćaš.... Ima li kraja? Ne. Nema. Kao što nema ni početka ali ipak... Možeš stati , možeš se zaustaviti i stajati malo. I dalje si u krugu ali ako si na samoj sredini imaćeš puno više prostora nego u bilo kom drugom delu kruga. I to će ti dosaditi pa ćeš opet početi ili nastaviti da se vrtiš po krugu. Nikada ne možeš izaći iz njega i zato se zadovolji činjenicom da jedno vreme ipak, uprkos svemu možeš biti samo središte kruga dokle god te ne vuku prošlost i budućnost, napred i nazad. Biti sredina znači mnogo više nego što možeš da zamisliš. Jer prošlost i budućnost se dodiruju u jednoj jedinoj tački koja je njihova sredina i zove se sadašnjost. 

I tako se desi... 
Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i koji više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren... prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije ili bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha... ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu. 

I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi... pih... zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno... svejedno samo da trajemo. 

I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas.... Don't (fuck with my love) 


" Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja." 

Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve? 
Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići... Samo da nije... samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto? 
Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent. 

U _ _ _ _ _  prošle  _ _ _ _ _ e  _ _ _ t _  zadnji  _ u _  v_ _ _ _ , zadnji _ _ t a da  _ i  i _ g_ _ _ _ _ onako kako te pamtim. Nije uop_ _ _  t _ _ _ _  razumes prvu recenicu. Ponekad mi ovako izgleda bilo koji razgovor. Moras da naslucijes slova, reci, raspored reci u recenici da bi shvatio poentu. Takvi su ljudi, takav si ti. Znas, mili moj _ _ _ _ _ nisam _ _ _ _ _ _ _ _ da _ _ š b  _ _ _ _ _ _ _ _o  _ _ _ _ e . Da li je to mozda prejak rec, ne znam ali znam da je tako. Imas _ _ _ _ _ _ _o o _ _ _ _ a da _ _ _ u _ _e _ o _ _ _ t _ _ _ _. _ o _ _ _ _ sam  _ _ _ _ _ _ _ _ k _ s_ _ _ _. I sta mi to sad vredi kad se _ _ _ _ _ _ _ _t  _ _ _ _ _ _ u _ _ _ _ _ t. P _ _ _ _ _ _ j _ _ t i  _ i  _ _ _ _ j _ _ _ _. Valjda. 
 

“ - Tajna poruka. Poruka koju svako moze da vidi ali niko ne zna sta znaci , osim ako nema kljuc. 
- Po cemu se to razlikuje od govora? 
- Od govora....? 
- Kad ljudi govore jedan drugom... nikad ne govore sta misle. Govore nesto drugo, od tebe se ocekuje da znas sta to znaci . Samo ja nikada ne uspem. Onda... u cemu je razlika?"