pišem da napišem...

Prvih par nota.... Dobro poznata pesma u pozadini. Kao klatno sata misli poskakuju sa jedne na drugu stranu, čekaju pravi momenat I pravo vreme. Vreme brzo prolazi, reči gube značenje i jačinu. Kako ta jedna reč ima sasvim drugo značenje kada se ne izgovori u pravo vreme. Ipak...sve zavisi od osobe koja je izgovara i osobe kojoj je namenjena. Pogled gore, premotava film u glavi... da li se tom filmu može staviti pauza? Suviše je lep prizor da bi nestao...

Upija svaki njen pokret, vreba iz prikrajka... ona je plesala njemu... Bila je Boginja... taj ples ne postoji, niko ga nikada nije izveo. Ona se usudila da ga izmisli, da ukrade ovom svetu tajnu koja ne postoji, da je otkrije samo njemu. Niko više ne sme da zna za nju, jer tajna nije tajna ako za nju zna više od dve osobe. Belo, crno, tri puta belo i jedna crna opet... Dirke klavira su stvarale taj zvuk... zastrašujuće i umirujuće u isto vreme... Kako ćeš shvatti kompoziciju zavisi od tebe. Od prisutnih osećaja u određenom trenutku kao i u moru osećaja koji će se roditi kada zvuk dopre do tebe...

Klatno sata se zaustavlja umesto tik- tak čuje se tup-taf... negde se nešto zaglavilo pomislićeš... ali ne znaš... taj zvuk ne proizvodi sat već maestro. Svojim veštim prstima barata sa klavirom onako kako nikada nećeš shvatiti ukoliko ne oslušneš svim svojim čulima... Dodir vazduha, miris poljupca, osećaj melodije i zvuk strepnje... Ta melodija se ne zove ljubav... suviše je ograničena običnim slovima koje su u vremenu i prostoru izgubile značenje. To nije ono vreme koje očekuješ, to je trenutak između dve sekunde znaš da ne postoji a ipak si doživeo. To nije zvuk klavira, kada tvoji prsti dotaknu dirke ne zvuči isto... to se dogodi bez tvog uticaja, osećaj nije opipljiv kao vazduh, znaš da postoji ali ga nikada nisi video, neke stvari ne treba ni da vidiš potrebno je da ih dišeš...