pišem da napišem...

I šta to bude sa nama... sa nama koji ne znamo šta hoćemo? Jesmo li prevelike kukavice ili previše hrabri? Da li nas plaši mogućnost izbora?
Kad god izaberemo nešto... Svako da znači neko ne. Izborom smo nekadašnjem, potencijalnom da rekli ne i to velikim slovima sa znakom uzvika...

I zato neću da biram, hoću da preda mnom budu sve mgućnosti i opcije, hoću da kad god krenem mogu da se zaustavim ili vratim a možda i da nastavim dalje. Neću da moja osećanja ograničim rečima koje uvek drugo znače nego što želim da kažem, hoću da budu boje... da imaaju nijanse, koje se prilagođavaju vremenskim uslovima, svetlosti, kontrastu sa drugom bojom kojoj su blizu. I neću da znam za neka pravila koje je neko izmislio u momentu kada mu je to odgovaralo. Odakle znaš da je tvoje ispravno zaista ispravno? Odakle znaš da je globalno ispravno zaista ispravno? Ja ne znam... ne znam da li je ispravno ali težiću ka tome dokle god ne povređujem druge i dokle god mi prija...

Moji snovi, moje težnje, moje želje, moja ljubav...ostaju moje i kada ih podelim sa nekim. To je nešto što se ne može potrošiti zato što se podelilo... može se umnožiti ali ja ipak ne volim preterivanja.

Mogu li molim te... mogu li da ne tražim ništa od tebe i da shvatiš da je to moja priroda i da te isto tako zamolim da mi ne vraćaš ono što sam ti poklonila...

Možeš li biti... veća kukavica, veća od mene?... pa da mi saspeš taj šamar reči u lice... samo da shvatim da te ne volim... onda kada mi budeš rekao to što ćutiš. Znam da ću otići i ti ćeš poći za mnom... To želimo oboje ali imamo mogućnost izbora. A ja... Ja ću birati da idem bez tebe. Ne zato što si pošao za mnom, ne zato što te ne volim.

Poći ću sama zato što me voliš.