Jedan poljubac kroz prozor...
Krug u predelu stomaka, mislim da je tamno ljubičaste boje. Čačka, čačka, nervira, kida mi živce i tera me da brinem. A znam da će biti dobro i da će biti lepo. I put će proći dobro. Biće zanimljivo, lepše nego ovde.... svakako, ali nedostajaće mi, već mi nedostaje... posle svega.. nekoliko sati.
I što ja moram njoj da se pravdam? Zato što sam prvo pomislila da je on. Sad sam lepo sebi dokazala da nije on. Shvatila sam da... stvarno postoji, kao... i kao... Evo je, njegova poruka, nakon sat vremena. Naravno da me neće braniti... svašta. Treba li da me brani?
Wow!!! Čitaću slovo po slovo, ovo nije istina, ja haluciniram... Dobro, smirila sam se.Počeo je zbog...želje za... A ja sam počela... zbog besa, zbog Džonija...Osećaj je divan... letim. Uobrazila sam se... malo me je sramota.
Šta ću napisati sada... Ne čekaj, htela sam da kažem... Iste nas stvari povezuju... obuzimaju.
Da li sada treba da se tripujem da sam telepatski povezana sa osobom koju čak ni ne poznajem. Dobro... neka mu bude. Pa zra ti to nije neki znak? Jesi li se zapitao? Ne, sigurno nisi, ja se pitam... ali uzalud, ne dobijam odgovore. Šteta...Nije važno, zar nisam rekla da ću shvatati kako želim. Konstatujem, ne pitam... Možda se ženi? Moda udaje ćerku... ko zna...
Opet lavirint ili vrtlog. Da li lavirint mora imati uglove a vrtlog obavezno biti kružan? Gde sam ja? Da li sam uopšte, ha... ma daj. Ja sam se zaljubila. Ova ja u onog njega. Tek tako, iz čista mira, ma ne, nisam, samo mi prija. Pažnja koju nemam, ceo dan više nije moj, sada je naš. Telefon može čuvati samo 1000 poruka, to je sigurno zato što je moj telefon bolestan, ali ni to mi nije dovoljno, dnevno 200 minimum. Ne znam... mojih? Ma ne, ukupno, sigurna sam da je zbir u pitanju. Eto opet sam iz kružnih prešla u četvrtaste oblike i sigurna sam da je za to kriva matematika. Sa logičkih zadataka smo prešli na jednačine a sad... sad sviramo...ili ćutimo u zavisnosti od toga... od toga... što ni sama ne znam...
Brinula sam, nedostaje mi. Nema tog glasa danas. Ne leti po sobi, ne skakuće i viče... pogledaj ovo, pogledaj ono... suza... more suza. Mahala sam, trčala za autobusom samo da dobijem jedan poljubac kroz prozor ali...razumem, nisam ja zabavna. Evo i sad plačem...ali proći će. Lepo je tamo, ima snega, ima puno drugara, večeras je žurka... misliću cele noći i poželeti zagrljaj i poljubac... Rekla sam... kad legne da zagrli jastuk i da zna da sam ja tu...
Volim te najviše na svetu...
Prelepa prica. Mislim da su ovde opisana prava majcinska osecanja. Moram procitati i ostale.
Autor Tamara — 19 Dec 2013, 23:41
Ne grešiš Tamara, hvala ti.
Autor lombardos — 19 Dec 2013, 23:47
Lepo pises. Malo su nerazumljivi tekstovi, ali sam citala i komentare pa mislim da shvatam malo. Meni ovo vise lici na pesme u prozi nego na price. Samo nastavi ovako.
Autor Tamara — 20 Dec 2013, 21:07
Hvala Tamara.
Trudim se da budu nerazumljivi... da ih svako shvati na onaj način koji mu najviše odgovara. Ništa nije određeno a ništa nije ni isključeno.
Probala sam sa pesmama, ali ne umem, nešto ne ide. :)
Autor lombardos — 20 Dec 2013, 21:29
Zaista sjajan portret majčinske ljubavi i zaista sjajna pesma. Mislim da je Tamara u pravu. Ovo jeste pesma u prozi. Bravo.
Autor K. — 21 Dec 2013, 14:02
K,
Nije te bilo nekoliko dana, nedostajao mi je tvoj komentar ;).
Zahvaljujem...
Autor lombardos — 21 Dec 2013, 14:49
Drago mi je da znam da moji komentari nedostaju :). Zadnja dva dana sam radni sto zamenio slavskim, pa nikako da zamenim tanjir za tastaturu :). Ali ponovo sam ovde i drago mi je da me je sačekala nova priča.
Autor K. — 21 Dec 2013, 18:05
Srećna slava sa malim zakašnjenjem. ;)
Msm ako si slavio a ako nisi onda zaboravi da sam to napisala. :D
Autor lombardos — 21 Dec 2013, 18:19