pišem da napišem...

Opet mi se po glavi mota ta igra. Pitanja I odgovori... Saznaćeš mnogo više o osobi iz pitanja nego iz odgovora. Ko si dodjavola više ti? Šta hoćeš od mene? Šta ja hoću od tebe? Ko smo mi? Jesmo li mi?

Bili smo... i bićemo. Na svakoj stranici... knjiga.

Ma daj... ne, ne, ne... Menjam temu odmah.

Ne ljuti se čoveče je igra koja te samim nazivom primorava da joj teraš kontru. Kontraš??? Naravno da jesam, znaš... meni je dovoljno reći... ma, ne moram ti pričati...

Ti misliš da je lud čovek koji godinama stoji na raskrsnici i svađa se sam sa sobom. Svakog dana... bez obzira na godišnje doba ili sat... Ko si ti da to kažeš? Da li ti znaš koji se film odvija u njegovoj glavi? Da li iko zna koji se film odvija u tvojoj glavi? Ne mili... ne zna, ali te niko zbog toga ne naziva čudakom ili ludakom. Taj nick si samom sebi dodelio zato što sebe nazivaš takvim, i samo zato što veruješ da je to tako. Neka, tako je, dokle god misliš da jeste, biće tako... isto kao što će prestati da bude tako onog momenta kada odlučiš da nije tako. Sve ide iz tvoje glave...

Znaš... pre neki dan sam pričala sa jednom osobom, rekla je nešto GENIJALNO... ne, neću da podelim sa tobom, to znamo samo nas dvoje, u suštini radilo se o osobi koju voli i koliko mu je bitna ta osoba... Znaš, čitala sam nekoliko puta tu rečenicu... jako mi se dopala. I ja se tako osećam, sreća pa sam shvatila da nisam jedina na svetu koja se bori sa debilnim pitanjima, svakog dana iznova, iznova i iznova.

Ali vidi, neko bi nas nazvao ludim... ali niko ne zna koji se film odvija u našim glavama... To samo mi znamo!