Gornji sprat...
Da li je ovo treća ili peta, šesta možda? Koliko sam ih samo bacila u wc šolju dok sam sedela na podu I plakala. Ne prestajem da razmišljam o njemu I cigaretama, sve one knige samopomoći mi nisu pomogle da se otkačim I zaboravim njega, niti da ostavim njih, samo su pojačavale moju želju. Svrbele su a nisu dozvolile da se počešam. Koje je to mučenje!!! Nisam uspela da zaboravim njega, a sa pakle ipo sam prešla na dve!!! Popila sam mnogo boca bordoa, nadajući se da ću tamo na dnu neke od časa pronaći istinu, onu pravu ili onu “ In vino veritas” ili bilo koju, samo da je nađem, ali ne, svaka čaša je samo ostala prazna, na kratko I ja bih je ponovo napunila tražeći sve mudrosti u njoj. One bi me podsetile na njegov nedostatak prefinjenosti, na žestinu koju je voleo. Uopšte nije pravio razliku, jer na kraju to nije bilo bitno, žestina je sve ono što nije blago. Žestoka pića, žestoke svađe, žestoke tuče, I da, žestoko je voleo, ali ne mene. Možda je vino tu istinu govorilo, ali ne, ipak mislim da...
Istina je jedino u njemu! Ne, ne mislim na njega, mislim na “onog gore”. On mi je jedini pomagao. Svake noći pre spavanja izmolim nekoliko “ Oče nasa” I “ Bogorodice djevo” pomolim se najiskrenije, potpuno se predam molitvi, sama budem molitva, ali mislim da me ne čuje odavde. Ova soba je na nekoj čudnoj strani u odnosu na Boga. Znam, ovo suludo I smešno zvuči, sebi često zvučim kao ludača kad dopustim ovim ludostima da me vode, da me uvere da Bog bolje čuje kad sam u kupatilu. Tamo mi je koncentracija akustičnija, ne, mrtva sam ozbiljna, čujem svoje misli kako odzvanjaju, čujem osećaje kako se kreću po mom telu, osećam njihov ritam, osetim kako trepere tamo gde žele duže da ostanu. Tada zaplačem zbog uplašenosti, pa pustim pesmu koja me još više rastuži i počnem jecati. Ne pamtim da sam ikada toliko istinski plakala kao u kupatilu . Ono što je najbitnije, svaki put doživim prosvetljenje. To su jedini momenti smirenosti..
Često bih pustila tuš na najjače, da ne čujem sebe koliko plačem, da mi voda skrene misli, ali ipak u jednom trenutku refren pesme nadjača I moje jecaje, I tus I slomi me, pa jecam iz dubine bola, iz srca, iz džigerice. Ubrzo se malo smirim, dok pesma ne počne opet, jer mi je ona i hrana i glad istovremeno. Oživljava me I ubija na svim nivoima, zato samo nju slušam. Tako osakaćenih čula, nerava I razmišljanja, u sebi zamolim “onog gore” da mi da neki znak. Tada dolazi do prosvetljenja, mogu se zakleti u najsvetije I najmilije da taj znak čujem svaki put, ili lupne nešto, ili kvrcne, ili padne, zvucni znak je svaki put prisutan, nekad tisi nekad glasniji ali svaki put nepogrešivo bude od gore. Naučili su me, da kad se molim gledam prema gore, ili žmurim na gore, sa glavom uzdignutom ka gore. Taj znak koji dobijem mi ulije nadu, znam da nisam sama, znam da svoju patnju delim sa nekim, znam da me Bog čuje jer mi svaki put da znak, čujem disanje, čujem otkucaje srca I čujem prisustvo, svaki jebeni put.
Možda nikada nisam umela da volim, ili da razumem sve do ovog preobražaja u kupatilu. Možda nikoga nikada nisam više volela nego Boga, jer mi je on jedini dao znak, kada sam ga u sebi zamolila, on mi je dao znak koji osećam I razumem. Možda nas sve naše patnje spajaju sa nama samima I sa “onim gore”!
( Nastavak priče Donji sprat)