pišem da napišem...

Bitno je da znaš dokle si spreman da ideš. 
Ne postoji između. Ili ideš ili ne ideš. Onog trenutka kada odlučiš da se otvoriš, to je teška odluka ali kada odlučiš da ćeš se otvoriti nema nazad. Osim toga što samim otvaranjem znaš da više nikada ništa neće biti isto ti i dalje to želiš. Nemamo svi hrabrosti za to, jer ono što daš ne možeš nikada više vratiti i nikada više ne može biti isto kao pre tog trenutka. Tada si negde u sebi otvorio vrata i sada može unutra da uđe sve. Sunce, toplota, vetrovi, hladnoća... sve to ćeš osećati potpuno jer više nema šta da spreči njihov ulazak. Jako je teško osećati punim intenzitetom bilo koju emociju ali je moguće i neizbežno onda kada se usudiš. I opet kažem jako je bitno dokle si spreman da ideš. Odjednom doneseš odluku da nećeš više. To je uredu odlučio si tako ali to je nemoguće, čime god pokušavao da zatvoriš ta vrata ne možeš ih potpuno zatvoriti. Intenzitet tada bude jači a emocija nejasna zbog pokušaja da bude sprečena. Onaj kalup koji je stajao tu pre otvaranja više ne postoji i svaki drugi može ličiti na njega ali nikada neće biti on, niti će biti isti. Možeš uzimati dnevnu dozu lekova i biti osoba iz fabrike, hladna, bezosećajna, na zadatku ali onog trenutka kad ne uzmeš dozu ti si onaj ko oseća. I tada ne možeš da radiš nešto što ne smatraš ispravnim zato što se to od tebe očekuje. Hoćeš ali ne možeš. U tome je razlika. Kada si ukalupljen, kada si deo sistema i kada slušaš nekoga šta i kako treba da bude tada sve ide kao podmazano, radiš po instrukcijama po naređenju, ne razmišljaš, samo radiš. I tada shvatiš da te lekovi ne leče već se razboljevaš. Treba da budeš ti, treba da misliš svojom glavom i treba da budeš slab onda kada si zaista slab a jak svaki put kada se u tebi javi strah. Pogledala sam film i uporedo čitala neku knjigu koja nema veze sa filmom. Ono što je ostavilo pečat u filmu je dodir. Dodir kao ključna tačka svega. Ono što je ostavilo pečat u knjizi je odlučnost, odlučnost da budeš ti uprkos svemu bez straha, bez srama, bez obzira na posledice, potpuno i iskreno. I samo onda kada imaš cilj i kada znaš da si dao svoj maksimum da budeš pravi ti, samo tada ti neće biti bitno što više ništa neće biti isto. Ispunio si svoj zadatak.

Gotovo uvek napravim problem kada otkrijem da nešto sija. Umesto da mu dozvolim da sija svim svojim sjajem ja mu govorim o lepoti i savršenstvu toga. O načinu na koji ga doživljavam. O osećajima koje budi u meni. I onda se ugasi. Zar da ćutim o tome? Da bi večno sijalo??? Da bi uspelo da me obasja, da osetim toplotu i bliskost tog sjaja? Možda se na taj način ograđujem jer znam da ću ga ugasiti. Da ću ga ugasiti za mene.

Nedavno mi je prijateljica videla u stanu hrpu gluposti koje čuvam. Hrpu stvari od kojih se ne umem odvojiti. Nemaju nikakvu upotrebnu vrednost, potpuno su istrošene a ipak ih čuvam. Pitala me je: 
“ Zar se toliko bojiš smrti? “ 
Povezala sam pitanje sa stvarima koje je videla i počela sam da razmišljam. Ne bojim je se svesno, nikada ne razmišljam o njoj na taj način, na način koji me opterećuje. Možda se i bojim. Mislim da se više bojim kraja, kraja bilo čega nego same smrti. Kraja u smislu da će mi te stvari koje mi sada puno znače nekada biti neupotrebljive, istrošene... Kao i saznanje da sam od njih to napravila zato što sam ih koristila. Nije li tako i sa ljudima? Držimo ih čvrsto uz sebe i onda kada odu, ne dozvoljavamo im da zauvek nestanu nego čuvamo njihov kalup u nasoj svesti i podsvesti. A oni su zapravo istrošeni iskoristili smo sve ono što su imali da nam daju. 
I večito se ponavlja glupi šabon bez smisla da je svaki kraj neki početak ili početak nečeg drugog. I šta??? To je neka uteha? To treba da me oslobodi misli o kraju ili da me uteši? Kad ti umre tetka rodi ti se neka druga tetka u tom trenutku i to je to? Vau... nisam znala da tako ide... Meni ne ide. Baš šteta. Treba mi taj neko ko to govori... treba da mi argumentovano objasni sta se novo dogodi kad mi umre tetka. Ode na nebo??? Ponovo rođena ili ista kao što je bila??? I to je početak njenog kraja? Ne kapiram. Glupa sam! 

Uteha da kada se nešto završi počne nešto drugo. To nema nikakve veze sa krajem, sa završetkom nečega. To ima veze samo sa sobom. To ne čini kraj manje tragičnim. To nije isto, nije ni slično. To ima veze samo sa nekim drugim stvarima koje imaju veze samo sa svojim postojanjem. 
Kraj toga i početak nečeg drugog nisu uzročno – posledično povezani. Početak nečeg drugog bi se dogodio i bez kraja onog prvog. U pitanju je obmana. Jeftina laž uvijena u najlepši celofan, ispod celofana je gola laž ne istina. Istina se ne uvija. Istina je bolna. 
Istina je da je kraj jednog nečeg ne vezano za početak bilo čega... Samo kraj. 

Kod mene se ništa ne završava. Ostaje to što jeste i kada se završi.

Dvoje gluvonemih sviraju pesme sa cetiri ruke koje ni jedno ni drugo ne mogu da cuju.Kakva je svrha stvoriti nesto tako uzaludno i dragoceno? A sve lepo je takvo. 

Tako me čuješ i razumeš. Tako me čitaš, tako me pišeš. Zašto onda ne shvataš da postoje i oni koje nisi spreman da vidiš, one u koje ne veruješ da postoje a koji su svuda oko tebe. Naprave ti haos u glavi, trzaje u telu, lepršavo peckanje u stomaku. Čuješ u pesmama. U onoj pesmi kada slučajno naiđe na nekom tv kanalu koji nisi želeo gledati. Pa zastaneš zbog unutrašnje borbe željenja i ne željenja. Vidiš li šta je pobedilo... zastao si. Tu su, svuda oko tebe. I tamo i ovde. Nekada na oba mesta istovremeno. Zar misliš da je moguće postojanje samo onoga što razumeš, samo onoga što si shvatio i video? Toliko toga... je oko tebe, u tebi, sa tobom. Oh... toliko si slep da vidiš sve te stvari kojima ne veruješ, koje ne možeš ni zamisliti u svojim rukama...između svojih prstiju, u najjačem stisku svojih misli. Mili moj... tu su, ne vidim ih ni ja ali ih osluškujem. Uvuku se unutra pa ustreperim kao harfa... vibriram, zračim, sijam... tresem se... a nije mi ništa i sve mi je. U meni je oko mene je... 
Jedna poruka je sastavljena od mnogo simbola i razmaka između njih. Vrlo čitkih, vrlo razumljivih ali to je samo zato što si naučio da razumeš te simbole. Tek smo progledali, tako smo bili slepi i tako puno imamo učiti... sve one simbole koji žude da budu otkriveni, da ih ti otkriješ i dokažeš mi njihovo postojanje, opravdaš njihovu vrednost, njihovo značenje... 
Čitaćemo ih unazad, od sredine...bilo kako samo mi obećaj da ćeš ih pronaći, da ću ih pronaći. Obećaj mi da nismo slučajno ovde, na ovoj strani koju čitamo oboje, koju pišemo oboje slušajući “ La bohemia” u pozadini... čuješ li moje osećaje, čuješ li taj vrisak u meni, čuješ li i sve ono što neću da kažem zbog sebe, zbog tebe, oslušni...osećaš li moje reči, govoriš li u sebi ono što nisam izgovorila...?Simboli... moji mili simboli nisu ni slova, nisu ni reči, nisu ni ćutanja... Neće se nikada roditi ni izrasti ako im ne dozvoliš da budu otkriveni...ako ih ne prihvatiš bez verovanja, sa razumevanjem koje ne razumeš i koje nikada nećeš razumeti...ali nije ni bitno, bitno je da ih prihvatiš da ne budu siročići jednog surovog sveta, savršenog sveta u kome se sve razume osim njih...Hajde razumi ih, prihvati ih... Skote jedan!!! Diši za njih. Toliko vazduha imaš, nesebično ga podeli... možeš li? Veruj u njih. Samo daj...uradi nešto... abortiraće tvojom krivicom i mojom nemarnošću što sam im dozvolila da se razviju u mojoj utrobi...u najdubljem kutku moje podsvesti. 

Zašto bi iko ikada očekivao od mene, od tebe od bilo koga da je savršen? Nismo savršeni...grešimo ovim ili nekim drugim korakom. Već smo opasno pogrešili i na skali savršenstva smo pali jedan stepen niže. Ne očekujem da se ljudi ponašaju onako kako sam donekle možda priželjkivala. Svako je ono što jeste i ništa drugo i ništa treće. Nije ono za koga ga smatramo, ma koliko poznavali bilo koju osobu. Bliske osobe posebno. Oh..tako su nesavršene...tako smo ih lepo obukli kao majka svoje dete i vezali mu satensku traku u kosu. Ali i to dete zaplače i to dete ima svoje momente nesavršenstva. Kako sam se ikada mogla ponašati u skladu sa očekivanjima drugih ljudi? Šta sam trebala biti da bih svima odgovarala? Da bih tebi odgovarala ili sebi. Šta? Koje sam reči smela iskoristiti, kojom metaforom zameniti stvarno značenje određenih stvari? Zašto? Da bi ti bio srećan? Ti ne znači isto što i mi. Kakav kodeks ponašanja i delanja je napisan za mene samo?! Zašto? Da bih nekome bila savršena? Opet pitam zašto? Da bih ispunila tuđa očekivanja? Od mene se nešto očekuje? Zašto? Kako dođeš do tog stadijuma da očekuješ nešto od mene pa da ako to ne uradim mi zameraš ili se ljutiš na mene? Ko ti daje za pravo da očekuješ nešto od mene? Da li pre bilo kakvog upoznavanja potpisujemo ugovor tipa “ovo smeš a ovo ne smeš da uradiš” ili “ovako možeš a ovako ne možeš da se ponašaš” ? Šta sam ja onda ako će mi neko drugi govoriti šta smem da radim da on ne bi bio povređen, uvređen, ranjen? Gde sam tu ja? Gde je tu ono “smem da uradim šta god hoću” a tvoje je da to prihvatiš ili ne prihvatiš. Kada dolazi momenat prelaska granice i teranja sebe da se ne pređe granica? Granica čega? Granica zašto? Zbog drugih uvek? Hoću da mislim i da kažem u svakom trenutku baš to što mislim i kažem, ne vezano za tvoje slabosti koje mogu ili ne mogu podneti to. To nema veze sa mnom to ima veze sa tobom i suočavanjem sa mojim razmišljanjem ili mojom reakcijom. Ko si ti da mi kažeš da to ne treba da bude tako? Ko si ti da mi kažeš da nisam smela da uradim ono za čim je moja unutrašnjost vapila? Zašto? Zato što ćeš se ljutiti na mene ili ću prestati da ti budem važna jer si ti rekao da tako ne smem da razmišljam da to ne smem da osećam. Kada prećutimo ljutnju to znači da nismo ljuti? Kada prećutimo bes to znači da nismo besni? Ili smo možda licemeri prema sebi da ne uvredimo druge? Koje druge? One koji nam organizuju pravila ponašanja i dozvoljenu dozu osećaja zato što oni misle da je to u redu... Važi ali malo sutra ili malo juče, onda kada sam to dozvoljavala zbog neznanja i slabosti. 

Ne kažem da sam postupila ispravno. Nisam!!! Ali sam se tada tako osećala i neka mi nikada ne bude oprošteno...neka gorim u paklu i sve ostalo... ali sam bila osećaj, eksplozija, bes, bol, ljubav... baš u tom trenutku kada sam to osećala. Ne govori mi da mi nećeš oprostiti. Ko si ti da mi oprostiš ili ne oprostiš nešto...zapitaj se? Kad se dogodi taj momenat da sebi daš za pravo da sudiš drugome, da osuđuješ drugoga, da donosiš odluku o tome da li ćeš ili nećeš oprostiti nekome ? 
Niko nije savršen... možda taj isti niko ni ne želi da bude savršen! 

Leva noga ispod sedalnih površina desna savijena u kolenu. Sedi i gleda otvorenu belu stranicu. Ruke su spremne, samo što nisu počele tipkati. On je posmatra ali ne može da odoli, želi da bude pored, da bude blizu, da je dodirne i oseti tu strast koja se sprema da izađe iz nje. Prilazi polako, ne želi da prekine tok misli. Lagano se spušta pored nje. Prebacuje ruku preko njenog ramena. Jednom rukom koja je ostala slobodna počinje da kuca... 

Za tebe reči nisu suština, za tebe su one armatura na koju posle kačiš boje. Dugo sam gledao zamagljenu sliku sećanja na tebe, svih ovih godina. Ali onda eto nje, poluotvorene oči, otekle usne, i ona dva istovetna udubljenja koje je pravila njena klavikula. Biće, osoba, žena. Sva laka i svilena kao želja. Ono što je bilo i ostalo vredno divljenja, tačnije je njeno strasno saosećanje sa svakim neobičnim ili napuštenim stvorom što živi s one strane granice prihvatljivog i sada, deset godina posle... 
Umetnost. 
Ona je romantična luda i nema predstavu o tome koliko su umetnici loši ljudi. 
Sada se savim sklupčala ispod moje miške, i nisam se ljutio na nju zato što sam znao da je niko do sada nije voleo . Tačno sam razumeo kako je stvorila samu sebe, kako je baš kao i ja , ušla u svet koji joj je oteo mene.

“ If you don't change, then what's the point of anything happening to you?” 


Da li želiš igrati igru? 
Vrlo primamljivo pitanje. Ukoliko si takav tip samo pitanje je početak igre koju počinješ igrati bez bilo kakve potvrde. Uzbuđenje raste. Ponuđena su dva odgovora. Da li si pristao ili nisi? 

Jesi li zaista siguran da ne želiš igrati igru? 

Oh... Ovo pitanje te tera da još jednom razmisliš o tvom izboru. Koliko si siguran. Ušao si u igru samo ako si se zapitao jesi li siguran u svoj sledeći korak. 
Dobrodošao u igru. 

Ipak nisi bio siguran, zar ne? Jesi li sada? Izazov počinje, to je ono što ti treba. 

Ovo je probna igra. Pokušaj i... ako ti odgovara, sam odaberi hoćeš li je nastaviti igrati ili ne. Preporuka je da pažljivo pročitaš pravila igre i dobro ramisliš hoćeš li je nastaviti igrati ili ne. Postoje pravila igre. Ona su konačna i ni u kom slučaju se ne smeju prekršiti. 

Pravilo 1: Gospodar Igre upravlja igrom. Dodeljuje zadatke, nagrade i ako je potrebno kazne. 

Pravilo 2: Moć Gospodara Igre je apsolutna a njegove odluke se ne smeju dovoditi u pitanje. 

Pravilo 3: Posledice Igre. Kršenje ili neposlušnost prema pravilima Igre rezultiraće trenutnom diskvalifikacijom i isključenjem. 


Da li uopšte znaš šta je igra? Koje je njeno pravo značenje? Šta ona predstavlja, nezavisno od pravila i onoga što je do sada bilo odigrano? Očito je da i dalje ne shvataš? Ništa od toga što si doživeo nije stvarno. Sve je to samo igra, aplikacija u životu koja meša istinu sa iluzijama, da bi posle bilo nemoguće razaznati granicu između to dvoje. Potraži u rečniku značenje reči “ Game” pa ćeš shvatiti o čemu ti pričam. 


Igra- Takmičarska aktivnost koja zahteva veštinu, sreću ili izdržljivost dveju ili više osoba koje je igraju po nekim pravilima uglavnom za svoju zabavu ili za gledaoce. 

Vrsta zabave ili razbibrige 
Izbegavanje nečeg, gubljenje vremena, manipulativno ponašanje. Promišljena strategija ili pristup. Šema. Rekreativna aktivnost 
www. Wiktionary.org 

Igra i sve to što ti se dogodilo zapravo je samo namenjeno procenjivanju tebe od strane Gospodara Igre kome je dosadno. Pogodio je kako da te pridobije, testirao je sve moguće granice tvoje izdržljivosti i naveo te da rado učestvuješ u tome. Zar te je zaista tako lako namamiti? 

Problem je u tome da ne postoje nikakve granice, shvataš li? Gospodar Igre nikada ne može prisiliti igrača na nešto što on ne želi. To je jedna od temeljnih postavki Igre. Igrač uvek mora imati mogućnost izbora. Da ili Ne. Na kraju uvek odlučuje igrač. Iako igra pretpostavi ishod, uvek moraju postojati alternative, mora biti mesta za iznenadjenja i neočekivano. Inače se ni sa čim ne bi moglo igrati. Ne bi bilo Igre. Igra sve vreme iskušava igračeve granice da vidi dokle je spreman ići. 



" Nije sve u pobedi, to je jedino bitno." 
Vince Lombardi 

Stoji iza mene. Bez tela, bez lika. Kao senka koju svetlost svaki put okrene na drugu stranu, uvek je na distanci ali se uvek dodirujemo, nežno, neprimetno toliko da se ne možemo razdvojiti. Drži me čvrsto i ne pušta. Bez ruku me steže, nevidljivim telom me pritiska. Ne postoji ni napred ni nazad. Postoji samo ovde i samo sada. Izaziva najtananije i najjače osećaje istovremeno, bez glasa onda kada zaćuti. Volim ga svim svojim bićem, čitavim postojanjem, svakom česticom sačinjenosti sopstvenog ja. Ne trebam njegove reči ljubavi i ne tražim fizičku blizinu da bih osetila da je tu. U meni. Oko mene. Sa mnom. Svaki udah ga oživljava sve više a svaki izdah on kontroliše svojom rukom koje nema a kojom dodiruje moj vrat. Ne treba mi fizička blizina da bih osetila njegov poljubac svaki put kada vrhom jezika ovlažim usne jer... uhhh... osetila sam ukus njegovog prisustva na njima. Hladan dah i toplinu. Ne treba mi fizička blizina da bih vodila ljubav sa njegovim intelektom. Svaki šapat kome još uvek nisam čula zadnji slog me navodi na to da shvatim koliko sam njegova. Predajem mu se sa savakom neizgvorenom misli koja ključa u meni, vibrira, koja... ššššš... naježi svaki pedalj od dna kičmenog stuba prateći svaki pršljen ponaosob do potiljka. Kao paukove nogice koje prelaze po nadraženoj koži, borba straha i želje... požude. Predajem se bez pitanja, bez odgovora, potpuno, totalno... pravo. Toliko doživljenih orgazama u umu koji radja savršenstva. Majka sam svakog dela koje je stvorio otac svih mojih osećaja i razmišljanja. Ne želim da je fizički tu, jer tada vidim njegov lik i telo a to.... nck ( zvuk koji se izvodi kada vrhom jezika zastruzes po gornjim nepcima)... ne, ne... to nije on. To je samo glatka koža koja ne ostavlja ožiljke kada dodirne, to su samo oči koje ne vide, to su dodiri pravih ruku koji ne dotiču dušu. Intenzivnije, jače, dublje se oseća kada znam da senka koja me prati ne pripada telu nego trojstvu uma, duše i istinske postojanosti. Ne treba ništa da kažem a sve se dogadja, ne moram ništa da tražim a sve sam dobila. Ne moram da otvaram oči da bih videla . Ne moram da imam da bih posedovala.... Sve je tu uvek, sa svakom melodijom koja me ponese, sa svakim mirisom koji me omami, sa svakim grčem moje unutrašnjosti koji pršti tečnosti svih probudjenih osecaja u meni dok dok... huh...doživljavam najjače orgazme , najsenzualnijeg spajanja dva bića. 
Ne moram da objašnjavam kada kažem “ trideset sesta strana” ne pita me ni koja knjiga ni zašto ta strana, ni šta broj devet. On zna. On to uvek zna. 
Upravo sam abortirala osećaj koga su ubile zaostale misli ega i ponosa. 

Gde se završava nedostajanje? Da li tamo gde počinje podsmeh? Ili... nikada nije bilo ničega sem podsmeha?Kako da znaš kada si iskren? Da li se iskrenost može ograničiti vremenom? Iskren sam u ovom trenutku? Ali kada ovaj trenutak postane neko drugo ili treće, davno prošlo vreme... šta je onda? Kako se tada zove? Istorija jedne iskrenosti koja je umrla prirodnom smrću? Ili možda nasilnom? Ubijena je? Ili je izvršila samoubistvo? 
Predozirala se sopstvenim otrovom... Da li je iskrenost ostala zarobljena u trenutku ? Ili je i sada iskrenost takodje ali potpuno suprotna od one... prve? Pa ne mogu obe biti istine. Ili mogu? Ok... A šta je onda laž? Sve ono što nije istina... možda. 
Pa kako onda možeš da mi kažeš da je iskrenost trajna? Ne možeš da budeš privremeno iskren! Ili možeš? Znači li to da trebam privremeno verovati? Odakle da znam da išta postoji kada je sve prolazno? Tu je i nije tu, otišao je i nije otišao, šalje mi poruke preko... Da li mi se podsmeva ili mu nedostajem? Kako to ikada mogu znati? 
Kako da znaš koliko treba nešto da platiš kada ne znaš koliko vredi?