pišem da napišem...

“ Griža savesti je pitanje izbora. Ne moraš da patiš od nje ako ne želiš. 
Gluposti, griža savesti nije pitanje izbora, niko ne bi izabrao da se oseća kao da mu se život pretvorio u močvaru čežnje i bola. Svakim delićem svog bića bila je svesna opasnosti ponovnog susreta sa njim... ali je na kraju krajeva, ipak znala, da će to učiniti.” 
Izopačenost. Sve ono što se razlikuje od standardnog po mišljenju svih, većine. Ma svi mi imamo onu drugu stranu koja se ne zove izopačenost nego različitost. Svet za sve druge i svet koji postoji samo za nas i koji možda poželmo da podelimo sa još nekim... ponekad, neke... neke male scene koje se kriju iza nas. Pa se pokajemo što smo rekli i govorimo o njima da su šale. A jesu li? Sa kim smo se tada našalili? Da li je toliko bitno da neko shvati našu drugu stranu, da je prihvati da je ne vezuje za sebe , da je prihvati kao deo nas...kao deo mene. Jesam li izopačena samo zato što sam drugačija i imam način koji nije isti kao tvoj? Da li sam to isto kada ne kažem a žudim za tim ili tajno razmišljam o tome? Jesi li ti? Šta??? Nemaš ništa, baš nijednu misao ili želju koja se kosi sa konvencijalnim principima, sa društveno prihvaćenim stvarima? Ha? Ok, napadaćeš me da bi se odbranio braneći se od samog sebe i svojih unutrašnjih divova bizarnosti koji su počeli da izbijaju iz tebe, baš sada, baš ovog trenutka dok razmišljaš o svemu pogrešnom što se krije iza tog zida samopouzdanja. A kad odeš kući i sam sa sobom počneš da prevrćeš po izgužvanim stranicama razmišljanja zatekneš lopticu od papira koju kada otvoriš počnu da se bude u tebi podjednako snažno požuda i bes. Nisi ti to generalno ali isto tako generalno razmišljaš o tome u ovim tihim trenucima samoće. I boli te i prija ti. Ali ne shvataš, sve što prija ne može da boli. Možda je samo tako nazvano, to mu je šablon, znaš koliko šablone ne volim. Samo to i ništa više. Nametnuto ti je da misliš da te boli, jer je ispravno da takva situacija boli al gle čuda tebi prija i to nije bol. Ne mora da znači da je onako kao što piše ali znači da je onako kako osećaš tu nema sumnje. Jesi li izopačen zbog toga? Prihvati to da... nas ne privlači samo svetlost, ponekad nas privlače i hladne protivrečnosti karaktera i sumorno ćutanje. Ili duboko razumevanje neke zajedničke tajne. Iako je... pitanje prikladnosti sasvim izlišno... 
Najbitnije je da kažeš istinu. Pre svega sebi... a drugima ako odlučiš. Ukoliko te nakon toga ne prihvate ili prihvate ti nećeš biti ni više ni manje ti, bićeš jednako ono što si sada. Svi mi želimo zabranjene stvari. Svi to rade...svi žele...nešto. I žulja nas potreba da ih kažemo, pokažemo... oživimo. I to nije ispovest, nazovi to kako hoćeš ali nije tu reč o veri ili o moralu već o toleranciji, o toleranciji prema sebi iako um na kraju uvek nastavlja sa protivrečnostima. 
Sigmund Frojd: “ Ljudi uživaju u veoma različitim stvarima, draga moja Mina. Na primer, ako bih ti satenskim trakama vezao ruke i noge za stubove kreveta a zatim polako vodio ljubav sa tobom dok ležiš tako gola i bespomoćna, nemoćna da se pokreneš, predajući se tvojim mračnim, sirovim porivima, čak bi i ti to možda smatrala erotičnim.” 

Ostavljanje je davno proslo, ali se još uvek nije završilo. Još uvek traje. Iz dana u dan ga proživljavam ponovo i ponovo...Nestane na trenutke pa se onda vrati i satima bude tu. Danima traje i iznova doživljavam sve ono kroz šta sam jednom hrabro prošla. Ne vraća se zato što mu nešto da podstreh, ne vraća se zbog razloga, samo se vrati iz čista mira eto...tek tako. Ne boli, nije tužno, samo tišti... Oseća se kao blaga zubobolja. I živi u meni. Sa svakim uzdahom osetim novi oblik ostavljanja, njegovu novu dimeziju i njegovu bitnost, njegovu jačinu i stvarnost. Ume da zaledi, da preseče... ponekad reže po stomaku, tamo unutra gde žive osećaji. Oštrice mu nisu jake, to kad prereže ne boli, boli konstantno reckanje... ono kada sa jednog kraja prelazi na drugi laganim pokretima rez po rez.

Tada je bilo zastrašujuće, toliko da nisam umela da pišem, da ga iskreno sagledam, nisam želela da shvatim. Pomiriti se sa činjenicom da neko može biti bitniji od mene, od onoga što smo imali... od svega što smo imali. A nisam bila bitna, ni malo, ni toliko da mi se objasni šta se dešava. Nisam umela da razmišljam, bila sam ljuta... bila sam očajna, bila sujetna. U svemu sam tražila znak, poruku, naznaku da nije zaista...da to nije pravo ostavljanje. Da se vremenu pruža šansa da se osvestimo, da nas prođe. Da je to neka glupa igra i onda... vidiš da nije. Uhvati te neki strah, prođe te jeza kao kada vidiš krvoločnog psa koji reži i ide ka tebi iako ti nije blizu, već te je strah i zaboli te pre nego te ugrize a ti znaš da će te ugristi jer nemaš gde da pobegneš, nemaš dovoljno vremena da pobegneš.

Nada je uporno lebdela iznad moje glave, jer sam sanjar, bila je u svakom ispisanom tekstu, na svakoj stranici knjige u svakom filmu i u meni. Svakog jutra kad se probudim govorila sam, danas je taj dan kada će se nešto promeniti a noću pre spavanja... čekala sam snove da oživim osećaje, koje nisam mogla da ispoljim, koje nisam umela da pustim iz sebe plašeći se se da će zauvek nestati, otići iz mene, pobeći od mene. Kao što si i ti otišao...nestao... Nisu... ostali su tu i lepo mi je, lepo je i njima, greju me i nasmejani su baš kao i ja, uprkos svemu....

Ovo ne treba da bude patetičan ljubavni post. To nije ljubav, to nije bila ljubav već prijateljstvo, neka vrsta povezanosti, neko otkriće... neko čudo. I jako mi nedostaje. Sada želim da vrištim iz sveg glasa i da dozvolim sebi da izgovorim to. NEDOSTAJEŠ MIIIIIIIII!!! Nedostaje mi ono biće u tebi, ona osoba koja je učila da hoda i da se nosi sa surovim svetom. Ona osoba koja je mene učila stvarima koje nikada nisam želela da shvatim. Ona osoba koja je bila uz mene, pored mene, oko mene, oko koje sam ja bila... Topli zagrljaj... i svaka polemika. Nedostaje mi da te pitam kako si, koje si boje danas i šta si sanjao sinoć. Nedostaje mi tvoja inteligencija i tvoje reči koje me uvek nečemu nauče. Nedostaje mi da čujem tvoje divne pesme, da mi ih čitaš a da ih ja vidim u slikama i da zamišljam... Nedostaju mi sve neotkrivene misterije koje su nas nekada čekale. Nedostaje mi da te kritikujem i da dugo pričamo o temama u kojima nam se mišljenja ne slažu. Nedostaje mi i da ti mene kritikuješ i da mi kažeš da nisam u pravu. Nedostaje mi odnos koji smo imali, koji sam možda umislila da smo imali, koji verujem da smo imali... ipak. Nedostaje mi i da me ti pitaš nešto, bilo šta... jer ti pitaš drugačije od svih ljudi... niko me na taj način ne pita kako sam. Nedostaje mi da te pozovem, kad se uplašim i kad mi samo jedna tvoja reč otera sve strahove. Nedostaje mi tvoj smeh i tvoje oči... nedostaješ mi ti.

Bilo je dana kada sam išla dalje, nisam razmišljala, nisam se sećala i bilo mi je lepo ,bila sam srećna iako si mi nedostajao i tada. Sada ne umem. Odjednom ponovo ne umem da živim... ništa nije dovoljno interesantno, ništa ne drži pažnju, retko šta je bitno. Niko nije dovoljno dobar... niko nije dovoljno prijatelj.... niko nije dovoljno TI. Zašto pišem??? Zato što je ovaj osećaj koji imam isti kao kad ti neko jako drag umre. Ni reči, ni glasa ničega nema. Nema te, ne postojiš više, ne mogu te nigde sresti, ne znam ništa više o tebi. Zauvek si nestao. Živiš samo u meni... živeo si.. kratko... i to je nestalo. Šest nedjelja...

Jako mi nedostaješ i volela bih da si življi nego ikada, da si srećniji nego ikada i da si potpun. Ovo sam morala pustiti iz sebe i znam da će mi biti lakše. I dalje vristim u sebi.... Vrati se! Javi SE! DODJI! Tako sam usamljena!!! Napisi nesto... daj neki znak, samo da znam da si dobro... seti me se ... NE ZABORAVI ME!!!

And I still hold your hand in mine..... In mine when I'm asleep.

Kako smo uopšte dozvolili da se toliko udaljimo mi koji smo bliski jedni sa drugima. Mi koji pokušavamo, ne, pogrešila sam. Mi koji uspevamo da se razumemo? Zašto? Da li nam ipak više odgovara da budemo neshvaćeni, da budemo bliži ljudima koji nas ne razumeju da bismo žudeli za razumevanjem? Ili da dobijemo to sjajno mesto predavača, da u drugima budimo svest koju ne poseduju, koja je u komi. Oh... koliko stranaca oko mene. Onih, mojih najbližih. Da li te zaboli tvoja savršeno sklopljena rečenica koju neko skrnavljeno prepričava, bez razumevanja, bez njenog najfinijeg ukusa na jeziku koji zaudara dok je taj neko izgovara. Dok je ti izgovaraš miris je sladunjav i lepljiv, ulepi sve misli i stvara celinu. Taj neko zna da je ta rečenica važna ali isto tako zna da je ne razume, ali će se svakako služiti njom jer... ti si je rekao. Zaboli me svaka pomisao na pesme i priče koje se bace zato što nema ko da ih razume, zato što nema ko da ih pročita i da im život. Jer svaka napisana reč počinje da živi ne kada se napiše nego kada se pročita. A nastavlja da živi kada se razume i doda joj se još jedna koja se na nju nadovezuje, prirodno, napisana istim razumevanjem ali tuđim rukopisom. Gde su nestale sve divne pesme koje sam čitala? Gde su nestale sve priče koje nemaju kraja ali su zapisane i nikada nikome neće biti iste. Svaka priča promeni nečiji život. Trenutak pre nego je pročitana mišlenje o nekoj stvari je bilo izgrađeno, potkovano svim dostupnim i prihvatljivim argumentima i tada, baš u tom trenutku naleti priča i dokaže suprotno, zapitamo se i poverujemo joj jer je tačnija od našeg mišljenja i promeni naš život. Za jedno slovo ili za jednu reč. Ali.. hmm.. zar ne znaš? Ukoliko samo jednu reč u rečenici promeniš ili dodaš jedno slovo smisao se potpuno menja. Kada bi vetar ili kiša mogli da govore rekli bi nam sve ono što nam drugi ćute i boje se da kažu. 
Pitam se... zašto smo dozvolili da budemo stranci, kuda smo pobegli, od koga i zašto? Jedina stvar koju podnosimo teže od nerazumevanja je razumevanje. Zato i postajemo stranci jer kad to nismo druge vidimo kao sopstveni odraz u ogledalu. Kao sebe same. Kao ono čega se najviše plašimo. I tada mi postajemo stranci kao što i ti drugi postaju stranci. Bežimo uzaludno ali konstantno. Možemo pobeći od odraza u ogledalu ali od nas samih nikada. 
Kada prihvatimo sebe prihvatićemo i one slične nama. One koji nas razumeju, one koji nisu stranci. A to, to što smo stranci sami sa sobom je disharmonija svesti i podsvesti. Mi smo i jedno i drugo. Kao što ne možemo biti Mi kao množina ukoliko smo sami. 

Strast se uvukla duboko, tamo u najveću tamu. Gde nema svetla, nema ni mraka. Postoji sve i ništa baš tamo, na tom mestu. Kad udahneš onda je sve a sa svakim izdahom postaje ništa ali sinhronizovano čini disanje a to disanje jedan život i svaki drugi život pojedinačno...čitav svet, univerzum... 
A stras. Ne tumačimo je kako treba, niti je razumemo. Ne znamo ni da je rasčlanimo a onda kada je prevedemo sa nekog recimo latinskog jezika ona ne znači baš to što mislimo. Izvedena je od reči patior. Ta reč znači patiti. Hm... ne treba uvek sve da ispitujemo, ponekad nam se možda ne dopadne ishod. A opet patnja i prepreke stoje jako blizu, a da prepreka nema libido nikada ne bi bio podstaknut. Podstiče ga prepreka. Naravno, kao što ga i vuče sve što nema, sve što mu nedostaje... Mada... ipak...uprkos...uzalud...svakako...rastužuje me. Čudno mi je, jako je čudno kada samoproklamovani kralj lečenja razgovorom zaćuti. Tada čuješ tišinu jasnije od svake reči, od svakog zvuka i ne zbunjuje te, jasno si čuo, apsolutno sve što ti tišina kaže. Kod nje nema tišeg i glasnijeg ona je uvek istog intenziteta iste boje, mirisa i ukusa ni sa čim slična ni sa čim ista i uvek isto znači. Ne traži joj skriveno značenje jer ga nema, ne tumači je jer je prosta. Sve ti kaže. Ona se ne osluškuje jasno se čuje. Čuješ li je? Da, čujem je. Ranije je nisam razumela, sada je i razumem. 
Strast i tišina, ukus griže savesti na nepcima. Brujanje ega u ušima. Kapljice znoja na čelu. Vrele usne. Nešto se dešava na mestu gde se butine dodiruju ili malo iznad njih... kruto je ili vlažno. Budi požudu, budi želju. Gde? Na svakom mestu kroz koje pulsira krv. Diže, oživljava a opet se sa sobom sukobljava. 

- Nisam sigurna da te razumem Sigmunde. Kako sve to funkcioniše? Ko se sa kim sukobljava? 
- Pa, na primer, ako neka žena neodoljivo privlači nekog muškarca, strast njegovog ida teži da se ispolji. Ali ukoliko norme civilizovanog društva ovu strast smatraju grešnom, ego se bori da potisne id. Međutim, superego bi mogao takođe da se ukluči u tu borbu i da iskaže strašnu samoosudu. Čak do te mere da potpuno zatomi tu snažnu privlačnost. Ipak pokušavajući sve to da obuzda, čovek bi sebi naneo više štete nego koristi. Tu ne bi moglo biti unutrašnjeg mira. Verujem da si sada vrlo jasno razumela šta sam želeo da ti kažem. 

Ogledalo. Veliko, naspram tebe je. Sta ti pruža? Pogled na šta? Zar je toliko važno kako izgledaš? Da li te ta slika predstavlja? Koliko ona govori o tebi? To ogledalo i slika nas zaslepljuju jer vidimo samo sebe i ono iza nas a uskraćuje nam i ne možemo videti ispred nas, oko nas, u nama. Tu leži problem. U stanju smo sate provoditi ogledajući se. 
Analiziramo svaku crtu lica, svaku boru, svaku tačku na koži. Pronalazimo hiljadu mana i još toliko grešaka. Uvek nam nešto nedostaje, uvek želimo više, bolje, lepše. Što se duže gledamo manje smo savršeni, slika se sve više narušava. A opet, je svejedno jer to nismo mi, ti mi kojima tražimo mane. Nismo, fizički gledano nedostaje još jedno ogledalo iza nas jer osim prednje imamo i zadnju stranu tela. Kada stavimo jedno naspram drugog ogledala mozemo se videti sa obe strane, sa svih strana ali se odrazi produbljuju. U svakom ogledalu ima još jednog i još jednog i još jednog i mnogo takvih, beskonačno puno nas samih. E to smo mi, baš ta slika. Slika koja je neshvatljiva, koja zastrašuje dok se u nju gleda, ona čiji kraj ne možemo sagledati. Ona kojoj zanemarujemo mane koje su nam do pre par sekundi bole oči. 
Telo je odeća naše duše, naravno da je važno šta oblačimo i kako to nosimo, ali nije presudno. Da li zaista njime zelimo da privučemo nečiju pažnju? I dobro... šta nakon toga očekujemo? Zašto budemo razočarani? Baš zato i nismo zadovoljni nikada. Ne znamo šta vidimo dok u nešto gledamo, ne znamo u šta smo gledali kad smo nešto videli.