pišem da napišem...

Neću se ponašati onako kako očekuješ i neću reći ono što misliš da treba ta odgovorim jer, na takvo pitanje svaka bi žena odgovorila isto. Iznenađen si mojim odgovorom i umesto da se naljutiš vidim smeh na tvom licu, sad sam ja zbunjena iako sam očekivala takvu reakciju. Zanimljivo ti je što ne reagujem na tebe, na tvoje reči, to te privlači meni i ne odolevaš... ne možeš da ćutiš a situacija je takva, ne postoje prikladna pitanja. Nalaziš način da me odbraniš od hijena ali ne znaš ili znaš da meni to nije bitno, njihovo važno meni nije bitno. Meni su važnije one druge stvari, znaš...ono što se ne meri, ono što nema težinu a nije ni lako, ali ipak te ponese.

Gde god da se popneš, sila zemljine teže će te vući na dole, zato ako si se već popeo drži se čvrsto i pažljivo hodaj, jer ne možeš da hodaš bez tla pod nogama a ne možeš ni da letiš bez krila. Visine su lepe i zastrašujuće u isto vreme, pitanje je samo koji će osećaj prevagnuti a to ne zavisi od tebe, zavisi od pogleda koji se pruža. Znaš, sa visine je pogled drugačiji, sve sitno iščezava vide se samo krupne stvari, male se ne raspoznaju, one postaju samo sitne tačkice, samo veliko ne gubi svoj oblik i sa visine znaš tačno šta je to, kao i onda kada je više od tebe...

Krenulo je po zlu, pa je skliznulo i postalo pravo zlo i tada je ostala sama. Sasvim sama.Divno je biti sam, kada znaš da je tuđe prisustvo lažno. Divno jekad te niko ne pozove ceo dan zato što zna da je to obaveza. Olakšanje je jer konačno shvatiš da kad nemaš šta da daš, više nisi ni potreban. To se zove iskrenost. Ne folirati se nego biti ono što jesi. Tek kada ostaneš sam vidiš ko si i koliko vrediš. Vidiš koliko možeš stvari da uradiš kada si potpuno sam. Shvatiš koliko si bitan samom sebi. Shvatiš koliko voliš sebe.

Obgrila se obema rukama i shvatila... da je najsigurnija u svom zagrljaju. Prstima je mazila nadlaktice i osetila toplinu, osetila je ljubav i sigurnost. Niko je nikada tako neće razumeti ni voleti kao što voli samu sebe.

Uzela je narukvicu “ wish” I bacila je u smeće... verovanja u nemoguće je prevazišla.

Pogledala je u nebo i zahvalila se današnjem danu.

Gotovo je.

Kasno je.

Svaki pokušaj je uzaludan.

Ako se nisi do sad pitao kako sam, od sad sigurno nećeš znati.

ZBOGOM!!!

Reči su konačno dobile svoj pravi oblik. Nisu više ni oble, ni okrugle, ni spirale, šiljate su i ne uklapaju se u sliku. Sivo je nebo, ja sam siva.

Lepo mi je. Slika je konačno bistra. U ovoj igri si sam skinuo naočari. Poker je laka igra samo trebaš gledati protivnika u oči. Videla sam toliko boja u njima...

Odustajem od igre, odustajem zato što sam dosledna sebi, ne volim one koji igraju prljavo. Predajem ti igru, nadmašio si me u svim trikovima, u svim pokušajima da pobediš... i kada bih ostala do kraja ti bi pobedio, ne zato što sam slabija već zato što umeš. A dobro znaš da ne volim unapred da znam kraj, kad ga već znam hoću i da ga doživim. Predala sam se, ne dozvoljavam da mi vređaš inteligenciju zastarelim forama. Nisam maher ali primetim kada je nešto kliše. Ja volim stil, volim drugačije, volim originalnost, volim umetnost. Stid me je da igram na ovakav način, ne treba mi to, ne zaista. Ne zato što ćeš pobediti, ne ni slučajno. Volim da gubim i kad gubim, gubim sa stilom. Samo ti neću dopustiti tu slobodu da misliš da će prljava igra pobediti. Odustajem, čak i pre nego sam to izgovorila ja sam odustala... Odustajem jer mi se gadi, jer ja ne igram na kvarno, ne igram prljavo i ne služim se otrcanim frazama... Odustajem jer ja u pokeru ne varam.

Crvena haljina. Nosi je kada pleše sebi ... Sama je na bini. Udara nogama o pod.. jedan, dva, tri. Leva, desna, leva... Lagano se okreće oko svoje ose, prstima pridrzava rubove haljine, kako ih širi i okreće tako se oslobađa svih sećanja. Sada ruke podiže na gore, izvija ih na jednu pa na drugu stranu. Strast. Okreće glavu na desno. Poniženje. Vraća pogled pravo. Ponos. Zabacuje ramena unazad, oslobađa vrat a licem para nebo. Požuda. Zatvara oči. Poverenje. Steže mišiće na licu. Senzualnost. Spušta glavu na rame. Ljubav. Pravi polukrug, sada glavu oslanja na levo rame. Pripadanje. Vrhovima prstiju prelazi od čela, preko obraza do ivice usana. Želja. Zariva zube, u prst. Dostojanstvo. Prst preko brade spušta na vrat. Žudnja. Otisak prstiju na vratu. Prijateljstvo. Spušta ruku lagano, izgleda kao da prirodno pada, savija ramena, povlači glavu na dole. Prijateljstvo. Skuplja prste u pesnice. Pesnicama pritiska stomak. Prijateljstvo. Savija kolena. Kleči, suze vlaže haljinu. Prijateljstvo. Pada na pod. Ne ume više da pleše, ne ume da igra. Bočno leži i primiče butine grudima. Prijateljstvo. Obgrlila je kolena, naslonila lice na njih. Prijateljstvo.

Ne, to nije prijateljstvo to je izdaja.

Metropola. Pet sati. Beli cvet I reč koju sam zamislila...

Ma ne, možeš ti to i bolje... ironično je govorila sebi.

Isti grad, sat vremena ranije i devet belih cvetova, cvet ne sme biti ruža.

Mrzim ruže i dalje... tri reči koje sam zamislila i.... minimum dvadeset i jedna poruka do tad, od ovog momenta.

Nijedna poruka ne sme sadržati slovo V ili Lj, nijedna poruka ne sme imati samo jednu reč koja je manja od tri slova.

Tačku ili tri tačke ne računam, rekla sam SLOVA.

Zbir brojeva TOG dana ne sme biti neparan tako da jasno nagoveštavam da nije jednocifren i mora biti onaj dan koji sam ja htela da bude, mora mbiti drugi mesec u godini...

Staviće crveni ruž, imaće lokne i satensku traku u kosi ili mašnu...

Maramu oko vrata i zavodljiv pogled.

Biće nemilosrdna i bezobrazna, bezdušna i ohola.

Tri reči će joj popraviti raspoloženje a poklon mora biti neopipljiv, nov i nikad viđen.

Tog dana će padati kiša i biće srećna, držaće je za ruku i pomoći joj da preskoči sve barice. Imaće nešto narandžasto na sebi možda osmeh ili boju glasa.

Biće srećna svakako, jer taj dan se bliži i konačno će se videti ko je ko.  

Sa lakoćom je uspevala da isprovocira i izvuče najskriveniji deo njegovog razmišljanja. I mada je često bila u prilici nikada nije likovala zbog toga. Nikada ga nije ni krivila zbog toga. On bi često zbunjeno stajao pred njom i bio u stanju da je svo vreme posmatra, da prati svaki njen pokret, da uhvati svaki njen ogled, da isprati svaku liniju njenih usana. Ponosno je stajala pred njim, važno je govorila, nikada premalo, nikada previše, taman onoliko koliko treba. Smatrao je sebe bitnijim od nje ali je na kraju ipak žudeo za njenim odgovorom, bio željan njenog mišljenja. Njen sud nikada, pa ni u situacijama u kojima bi ona mogla biti povređena, nije bio pristrasan, niti nepravedan. Vodila je računa o svakoj izgovorenoj reči. Da ta reč ima potporu, da ima značenje i vrednost. Ponekad je smatrao oholom, sebicnom i ljubomornom ali je ipak duboko u sebi znao da ona nikada ni zarad svoje srece ne bi osudila pravdu. To je bio problem. Što on iako se kleo a ona ćutala o tome imala je mnogo više poverenja u njega nego on u nju. I znala je i čvrsto i ponosno stajala iza toga da nikada ne bi učinila bilo šta što bi moglo nekoga da povredi zarad njene sreće.

Probudila ga je a on je mislio da i dalje sanja.

Stajala je ispred otvorenih vrata,glava joj je bila spuštena a misli su lutale. Kako ce se popeti na taj visoki stepenik i ući u vozsa teškim koferom? Gomila ljudi je stajala iza i oko nje, osecćala je njihov znoj i guranje sa svih strana, negativna energija se širila i činila je nervoznom, čula je dobacivanja i psovke i hiljadu pitanja što se većjednom ne popne u voz. Bila je pod velikim pritiskom i jednostavno se zablokirala, nije mogla ni korak da napravi, ni da se pomeri. Pred njenim očima se pružala ruka iz voza koja je pokušavala da joj pridrži kofer. Izgubila se na sekund, pružila kofer i nekoliko sekundi kasnije ista ruka je uhvatila njenu i pomogla joj da uđe unutra. Ušla je i stala kraj vrata. Gomila ljudi je sa glasnim negodovanjem koračala kraj nje klimajući levo desno glavom i podrugljivo jegledajući. Nije obraćala pažnju na more bezličnih putnika koji su izgradili mišljenje o njoj samo zato što nije postupila onako kako su oni očekivali. Par puta je promilila pogled izmedju raznih glava putnika koji su žurno koračali ka kupeima svako u želji da zatekne prazan da bi u njemu imao apsolutni komfor ili da bi se osećao vlasnikom istog samo zato što je prvi ušao. Ona je pokušavala da uhvati pogled, ili samo da vidi lice osobe koja joj je pomogla da uđeu voz ali bez uspeha, osim ruke ništa nije videla, ne bi ga ni prepoznala. Gužva se lagano smanjivala i kada je ušao poslednji putnik, začula se škripa šina i voz je lagano krenuo. I dalje je stajala u hodniku i čekala poslednjeg putnika da izabere svoj kupe želeći da ostane sasvim sama u hodniku tog vagona. Kada se udaljio od nje odahnula je i krenula rukom ka džepu kaputa da zapali cigaretu. Lagano je spustila pogled na dole i iza sebe ugledala ruku,tuđu, nečiju. Zapravo onu istu ruku koja joj je pomogla da uđe uvoz. Naglo se okrenula i skamenila, zaledila i osetila kako je obliva znoj, mašna sa njenog šesira se odvezala a streljajuće sivo-zeleno-plaveoči potpunog neznanca su sa podjednakom dozom divljenja izaprepašćenja gledale u nju.

 

• Šta izbegavam?

• Da odgovoriš ozbiljno.

• Ozbiljna sam. Da, poštovacu.

• Dobro. Koliko još do kuće?

• 40 minuta.

• Sediš?

• Da.

• Kako se osećaš sada?

• Čudno.

• Strah?

• Ne. Lepo čudno..

• Da li si već igrala slične igre?

• Ne. Ti si maher.. vidim. Vozač ima lepe oči.

• Nemoj samo da ga startuješ u krivini...da li si zbunjena?

• Ne startujem muškarce. Jesam.

• Znači startuješ devojke :) volim da izvrćem tuđe reči...

• Ali ja sam uvek zbunjena, a da li utičeš na mene... da utičeš. Da li se radiujes zbog toga? Ne startujem nikoga, ja osvajam očima..

• Radujem, ne... da li mi je zanimljivo, da...

• Zašto ne? Zato što sam slabija..? Možda ti dozvoljavam sve ovo..

• Zato što sam znao da ću uticati na tebe... nisam rekao da si slabija.

• Vozač me je pogledao :) Umem da čitam izmedju redova. Da li ja utičem na tebe?

• Nije sporno da dozvoljavaš, da ne dozvoljavaš ne bih mogao da razgovaram sa tobom, ti bi prekinula komunikaciju... ostaje da se vidi zašto to dozvoljavaš... Nek te gleda na stanici, ne dok vozi mora biti pažljiv odvajam značajno vreme na razgovor sa tobom, na taj način da.. interesantna si mi...Dobro rekla si da ti postavljaš granice u svojim igrama?

• Sebi, ne drugima ali ne namerno..

• A ti postavljaš i pravila?

• Ne namerno. Tako se desi. Hoćeš li poslušati sve što ti kažem?

• Da li ću poslušati, zar i to nije deo testa?

• Ne postoje pravila, sama se nameću.

• Nisam pričao o pravilima, već o testu...

• Misliš da si na testu?

• Zar ti ne testiraš uvek? Tako si maločas rekla, dakle ili sam na testu ili lažeš...

• Ne znam, ja nemam pravila takve prirode da ih postavljam. Sve je uvek na testu ne namerno, iz svake rečenice saznam nešto novo. Mislim da nećeš.. da li grešim ?

• Pa proveri.

• Upali cigaretu odmah!

• Hm... tražiš ono što misliš da neću poslušati :) , nemam cigaretu :) .

• Nisi sam, jel da?

• Sam sam.

• To je izgovor, nemam inspiracije kao ti...

• Može biti, a može biti i da nemam cigaretu...

• Ne znam da pišem šifrovane poruke sa skrivenim značenjem, a i da imaš ne bi je zapalio?

• Zašto si tako sigurna?

• Znam da ne pušiš god dana što bi to sebi radio ako ih sanjaš to znači da nisi dugo palio i zašto bi sada upalio cigaru, zato što neka Ja trži to od tebe? Ma daj...

• Zašto onda nisi zatražila nešto što misliš da bih ispunio?

• Zato što ne bih volela da me poslušaš..Rekao si samo da i ne hoću toga da se igramo B-)

• Ti hoćeš, dakle ja treba da poslušam?

• O, kako se lepo razumemo :*

• I... da li sam to upravo dobio virtuelni poljubac?

• Smeta ti ?

• Samo pitam... dakle, šta bi sa igrom?

• Zašto tražiš potvrdu za očiglednim stvarima? Nemaš samopouzdanja ???

• Ne, nije to... proučavam.

• Samo da i ne. Molim te! Ti pitaš.

• Nisam znao da smo počeli... koja su pravila? (ovo se ne važi pošto ne može sa da ili ne:)

• Ma nemoj, a kad ti pitaš onda može, pravila su tvoja ja ovu igru ne poznajem.

• Da li si zaista želela da zapalim cigaretu?

• Ne. Da li misliš da bih te poljubila i da sediš naspram mene?

• Ne. Da li su noge i dalje spuštene?

• Ne.

• Spusti ih...

• Da li si otkazao neku obavezu zbog današnjeg dana? Prekrštene su.

• Da. Spustila si ih kada sam rekao?

• Ne. Želeo si da te poslušam i da ih spustim kada kažeš da to uradim?

• Da. Da li si digla noge u uobičajeni položaj? Obgrlila kolena?

• Da. Da li misliš da bih te poljubila u usta da je ono bio stvarni a ne elektronski poljubac?

• Ne. Da li ću prestati da budem zanimljiv ako me zavedeš?

• Da.

Metropola...

Nesto pre pet sati...

Cekao je... Izasla je iz zgrade I ugledala osmeh I oci...

Sve je prestalo da postoji, sve sem njega.

Ni jedan problem nije bio toliko tezak niti vazan kao njegove tople reci pune nade...

Dobila je devet belih cvetova I kisu I tri reci ...

Dobila je I baru, preskocila je prstima... Poljubio joj je ruku I dlan...poljubio usne.

Vratio joj snagu I energiju koju su joj oduzeli tog dana.

U tom trenutku na samoj granici straha I savrsenstva osetila je kolika je njegova ljubav prema njoj...

Niko joj nikada nije nacrtao kisu zato sto bas tog dana nije padala... On jeste. I zato je poseban!