pišem da napišem...

Metropola...

Nesto pre pet sati...

Cekao je... Izasla je iz zgrade I ugledala osmeh I oci...

Sve je prestalo da postoji, sve sem njega.

Ni jedan problem nije bio toliko tezak niti vazan kao njegove tople reci pune nade...

Dobila je devet belih cvetova I kisu I tri reci ...

Dobila je I baru, preskocila je prstima... Poljubio joj je ruku I dlan...poljubio usne.

Vratio joj snagu I energiju koju su joj oduzeli tog dana.

U tom trenutku na samoj granici straha I savrsenstva osetila je kolika je njegova ljubav prema njoj...

Niko joj nikada nije nacrtao kisu zato sto bas tog dana nije padala... On jeste. I zato je poseban!