pišem da napišem...

Crne ofucane dlake, jedan usamljeni zalutali pas je stajao sam na stanci.

Dlaka mu je bila ućebana I bez sjaja, glava spuštena a pogled neshvatljivo tužan.

Stajao je mirno I gledao u pod. Bolno je spuštao kapke I stajao ukočen kao da se ne može pomaći. Delovao je nesrećno i bolesno. Ljudi su prolazili pored njega ne primećujući ga, a on bi svakom prolazniku uputio mutan, bojažljiv, izgubljen pogled.

Nisam mogla a da ga ne posmatram. Izazvao je priliv osećaja u meni koje do tada nisam osetila. To nije bilo sažaljenje, bilo je nešto sasvim drugo.

Vapio je za pažnjom, vapio je da ga bilo ko primeti, da bilo ko vidi da postoji. Autobusi su dolazili I prolazili a ljudi se non stop smenjivali I svi bi žurno prošli pored njega čak se ni ne očešavši o njegovu dlaku.

U jednom trenutku kada je potpuno klonuo kraj njega je stala devojka duge, smedje, raspuštene kose. Vrlo lepog I urednog izgleda.

Gledala je u daljinu, tražila naznake da će autobus uskoro doći. Uzdahnula je nekoliko puta, pa isto toliko puta pogledala na sat, videlose da joj se žuri.

Pas je podigao glavu I dugo je gledao unju. Iako je stajala kraj njega nije ga primetila.

Nakon nekogvremena je spustila pogled I ugledala tužnog psa crne ofucane dlake koji je u nju gledao sanekim strahom u očima.

Linije raspoloženjasu prelazile preko njenog lica, svaki treptaj je pokazivao emocijukoju je osećala. Prišlaje još jedan korak blize, tako da su njene svetle farmerice mogle da dotaknnu ofucanu dlakupsa.

Pruzila je ruku I nesigurno počela da je spušta ka njegovoj njušci. Bila je previše uredna da bi iko poverovao da će dodirnuti prljavog psa.

Kako se njena ruka lagano pružala ka psu njegov pogled se iz tužnog pretvorio u pogled pun nade. Zeljno je isčekivao momenat kada će ga nežna bela ruka dotaći.

Pomazila ga je pa ruku usmerila na gore do temena glave, tu se zaustavila I počela ga je češkati. Pas je zavrteo repom I zračio zadovoljstvom. Bio je ponosan, važan, srećan.

Opustio se I sada je žmurio. Uživao je u pažnji i dodiru, žmirkao je očima i liznuo par puta čistu belu ruku.

Sve toj e trajalo nekoliko sekundi dok devojka nije otišla svojim putem, ne razmišljajući više o psu. Otvorio je oči I shvatio da je opet sasvim sam.

Spustio je ponovo pogled na dole I vratio tugu na lice.

Kako nam samo malo treba da budemo srećni, pružena ruka, par sekundi pažnje I dodir, to je sve.