pišem da napišem...

Saberi se... upravo si dobila mail od... od njega. Uh... čitam ponovo iponovo i ponovo...

Pravda mi se, objašnjava mi u vezi... kad bi samo znao da mene savršeno boli uvo za ... hmm... Nešto što nije za druge, nešto ne vezano za... LEPO JE PRIČATI SA MNOM... i kako očekuje da mu odgovorim posle ovoga a da se pre toga ne istopim i postanem kaša... Sabrala sam se,ne smem sad pokazati slabosti. Dobila si šta si htela, ajde sadizvoli, započni svoju igru! Pišem...

Tako, dobio je prvi zadatak, videćemo kako će se snaći dalje... čekam...da li će napisati još nešto? Možda sam bila prestroga... moram još nešto napisati...

Sadsam upala u svoju mrežu, moram kritikovati savršenog pisca, urednika, ja, ova ja koja nemam pojma ni o čemu, njega moram kritikovati, a da bar znam bilo šta na šta bih mu skrenula pažnju... uh, sad ne smem pogrešiti. Misli, misli,misli... Nema ga, ne odgovara...

Nalupala sam toliko gluposti da mi nije dobro ali... morala sam da opravdam svoj postupak, ne želim da me shvati neozbiljno.

U daljem tekstu vidim da ne želi da me posluša i dalje piše “obzirom” ponosan je, briga ga, zasmetalomu je. Dobro... Zadnju rečenicu neću da komentarišem, jasno je...dvosmisleno, pa da, ja sam pod navodnicima, jer sam ne informisana da lektori postoje. Ahhh.. kolikoje nabeđen ovaj čovek...

Obzirom,obzirom, obzirom... nervira me. Dobro sad sam neko glupo derište u njegovim očima koje nikada u životu ni jednu knjigu nije pročitalo, pa mi objašnjava šta mi se sve može desiti kad budem čitala knjige, ali ne shvata i ne može da shvati šta je tu mene pogodilo igde sam se pronašla jer... jer me ne poznaje, apsolutno ništa nezna o meni. Sa pažnjom sam čitala ceo teksti da, zanimljivo je, jako zanimljivo. Ne shvatam samo... kako neko može da bude urednik a da pri tom govori i piše " obzirom” ?

Da prihvatim posao? Posao iz snova... Naravno da ćurazmisliti...

I na kraju, nešto zbog čega sam se trgla.. ono u zagradi. Naglašavaga zagradom, znam da nije ni jedno od pomenutog ali ono što je ostalo nedorečeno jeste. Šta li je to? Kako znam da je ostalo nedorečeno, tako lepo, navodi dve stvari, on je čovek koji u svakom primeru ima jedan, dva i tri... ovde samo dve stvari. Ne boj se, saznaću ja sve što me zanima.

Najbolji način da se napraviš lud i izbegneš neželjena pitanja,tako što ćeš postaviti pitanje koje će ga zbuniti i u momentu dok ga čita, razmišljaće o njemu i zaboraviti na postavljeno pitanje. Maher sam u tome...

Razmišljala sam, koje bi pitanje bilo najgluplje da mu postavim, zaista nisam mogla da se setim ni jednog pametnog. Ali u uži izbor su upala tri prilično glupa I ja sam... ja sam izabrala treće. Sve vreme mi je u glavi odzvaanjao glas mog oca i reči: “ Ne postoje glupa pitanja... postoje samo glupi odgovori”. Dobro,dobro.... tata... čekaću glup odgovor. Rekoh to naglas, pa se vratih pažnjom na sve ono što je vezano za urednika....

Kako on voli da vlada. Da postavlja pravila a ne zna... ne može ni slutti da, da ja mogu prihvatiti njegovu igru, mogu se igrati ali po mojim pravilima. Nikada mi ne govori, nemoj to da radiš jer... veruj mi uradiću samo zato što si rekao nemoj, ne namerno, ne sa tim ciljem, prirodno skroz. Potreba koju ne mogu da savladam.. izvini, nije ništa lično.

Dobro... hoćeš da se igramo, nema problema, prihvatam pravila igre, ali varas se ako misliš da su pravila tvoja!!!

Nisam ni mogla da sanjam, nisam ni mogla da znam, čak... nisam ni naslućivala da žena može tako da se oseća u tvom prisustvu. Prvi put sam se osećala ženom... doslovno ženom. Onda kada si me slovima opisao, kad si slovima nacrtao sliku mene... umetnički rad u kome sam ja ta umetnost.

Ja sam Boginja za tebe, niko me tako nije nazivao...niko me tako nije zvao, niko me tako ne zove. Oboje znamo da ti nisi niko, da ti nisi neko, neko ko se rodio samo zbog mene, neko ko čini sve da meni bude lepo. Ne. Ti si egoista, voliš samo sebe. Ali... Mogu li da osetim veću ljubav od ljubavi koju mi egoista pruža da bi on bio srećan? Ne da bih ja bila, ne zato što je to u redu, nego suprotno od toga, baš zato što nije u redu...

Suprotno si od svega na ovom svetu... suprotno si i od mene a tako smo isti. Toliko smo isti da ponekad ne znam da li su reči koje napišeš, iz moje glave pobegle u tvoje prste pa ih bacaš pred mene ili ih nikada od straha nisam ni izgovorila. Pa na kraju ne znam ko je to rekao ti ili ja.

Ah... tako smo različiti, uvek smo drugačijih boja, ali opet kad se spojimo izmislimo boju samo za nas...

A šta ako ja samo sanjam da ti postojiš? Hoćeš li i dalje biti takav ili će to poljuljati tvoje postojanje...?

Nemoj, nemoj nikada da me vodiš sa sobom zauvek negde, nemoj jer želim da te volim. Ako me povedeš izgubiću se, izgubićeš se ti... izgubićemo jedno drugo, i ostaće samo ova slova, a niko im neće verovati. Volim te. Eto, rekla sam. Zato te molim da me ne uzimaš, da me ne zoveš svojom jer ako sam nečija više nisam svoja a nisam ni nečija...

Pusti... dozvoli nam da se volimo ovako... mrvu po mrvu, dok se skroz ne izmrvi kruh.

Treba samo da napravi jedan korak I tamo je...

Vraća se osam godina unazad... Osam godina, ni slike, ni slova, ni reči ni glasa... ni pogleda. Treba se suočiti sa tim nakon osam godina, nakon beskonačnog...

Da li kada je konačno našla izlaz iz kruga treba da i dalje ostane u njemu... beskonačno.

Dogodiće se...preplaviće je sve boje i više neće znati da boji sa njima, neće znati da oseća...

Biće ona ista pre beskonačnog, ona ista u beskonačnom, biće beskonačno...ona.

Poleteće, odleteće i neće pasti ali... da li ona i dalje želi da leti. Kad se nešto dobro dogodi bojiš se da će prestati... davno je prestalo, ako opet počne boleće više nego kad prestane...

Beskonačnost beskonačnog je opet obuzima, oseća u zraku, zna da je kucnuo taj... trenutak. Beži od toga a uporno ga doziva. Trajaće kratko, neće ni trajati jer... samo će se dogoditi i nestati beskonačno nestati.

Nikada nije bio njen život a uvek je bio sve. Svako jutro, svaki dan, svaki sumrak...sva beskonačnost. Nakon beskonačnog opet dolazi u snove, sa istim likom, sa istim glasom sa istim pokretima i uvek isto govori... Uvek isto kaže...

VRATIĆU SE JA!!!

Sav mateijal je tu. Sve prilike su tu ali opet ništa ne ukazuje da će se stvari odvijati, da će teći kako treba. Kako bi trebalo da teku? Koje sam palidrvce izvukla, ne znam i ne želim da znam hoću da se nadam da je kod mene veće a da očekujem manje. Da li me sada razumeš, da li sada shvataš zašto smo izvlačili palidrvca? I dalje su kod tebe oba. Koja tvoja ruka pripada meni, ne mislim stvarno, znaš da ja ne volimda posedujem, mislim isključivo na ovaj trenutak u kome su konci utvojim rukama...?

Jedna povlači mene a sa drugom, sa drugom barataš tako da menjaš sve svetove...

Da li si razmišljao da i drugestvari pale vatru?... one sasvim obične i plastične, nekad metalne ili..odvaljene od stene. Samo kresneš i gotovo, ako ima kremena upaliće ako nema neće...prosta činjenica...

Ipak je sve u tvoji rukama a opet pitaš mene.

Dve šolje za kafu, poklopljena činija na sredini stola. Balon lebdi iznad naših glava. Nedostaju četvrtasti oblici, sto ne računam zato što je providan i... ne postoji. Neprimetno pomeraš ruku ka činiji na sredini stola, želiš da je otvoriš, moraš znati šta se nalazi unutra. O, ti vrlo dobro znaš šta se nalazi u svakom unutra...Znam, ne želiš da lažeš, znam, trudiš se. Trebamo izvlačiti palidrvca. Važan si što ćeš ti započeti igru. Otvaraš posudu i unutra nema onoga što si očekivao. Povlačim ruke iza leđa, dopada mi se da se igram sa četvrtastim stvarima. Ali ti to ne stavljam do znanja. Gledam jednako iznenađeno kao i ti... a vidim drugačiju unutrašnjost činije. Pitaš me:

- Štase dogodilo sa kutijom šibica?

Da...Dobar dan... jesam....u autobusu....hmmm... ma ne, sama sam. Sačekaj samo sekund da platim kartu.... Halo, tu si... čekao si me... jesam, da, nema guzve. Jeli?.... odakle sad to.... jesam, dok sam bila na poslu, zadnjih dva sata.... Nemaš pojma kakve su mi sve slike prolazile kroz glavu, došlo mi je da, samo ako neko prođe.... dobro, neću da nastavljam... Slušam te. Hmmm... to mi se dopada... a, ne, ne... ni slučajno.... pa ne znam. Da jeste, ali ovo... ne mogu ti reći da li mi se dopada kad još nisam probala...

Baka, kad sam bila mala... Uuuu... zastrasujuće... Da, jesam... to sam uradila i pre nego što si rekao... dobro, sačekaj malo... jesam ali je bolje bez toga. Uh... aha... pa da...da. Naravno da te slušam....Zelim...volela bih... ne bi ti bilo žao? Misliš? Dobro onda... ja...kažem ja... ne, nisam ti rekla... ništa. Naravno da ima... ne, ne mogu, u autobusu sam.

Naravno da jeste... Znam, ali svejedno ne mogu. Sačekaj sekund, zvoni mi drugi telefon.

Halo.... Jesam... u autobusu... jeste...da jeste... ne znam... Nemoj da se dereš, ne znam... valjda...ajde zdravo.

Ej...da...ma ništa...da, sve je u redu...ne znam... Stvarno misliš da mi se promenio glas?... Nije namerno... svejedno, mislim nije svejedno, da, volela bih da nastavimo. Uh... jedinstvena... savršena?... niko više nema?... lepo je to čuti...da... Naravno da bih volela. Sačekaj, spustiću te na tašnu moram da stavim kapu, hladno je, duva napolju. ... Evo me... da, stigla sam... ne, možemo još, idem do banke... Hahahaha...da i ti meni... jedva čekam. Stigla sam, zovem te kad završim sa bankom.

Prsti...prsti se spuštaju jedan po jedan, čuje se tupi zvuk njihovog udaranja o sto. Čeka... čeka da ona krene prva. Platno se izgužvalo, povlači ga na gore, tako da se prave brazde i ulegnuća...to je ona boja, ona boja koju čak ni dvoje ljudi na ovom svetu ne može isto videti i zamisliti kada se spomene...

Ples je vodi ka njemu. Podiže glavu i čeka saksofon. Hitro ustaje i obavija se oko nje, prsti klize, obuhvataju struk. Ukočena je, trnci joj telom prolaze u istom ritmu u kome on vrhom palca povlači platno. Platno dodiruje koleno i golica, uznemirenost raste, telo se bori da oseti svaki dodir a da ostane mirno, nepomično. Neizdrživo, savršeno, razdražljivo. Naježena koža na golom ramenu izaziva njegove usne da ovlaš poljube ili ugrizu. Stisak... oseća ukopane prste ispod platna, zarivene u kožu... Drugu ruku lagano okreće i podiže gore... nekoliko tonova, nižih. Krv struji, sliva se na dole, ruka se hladi i počinje da trne... tada joj drugu ruku naglim pokretom stavlja iza leđa. Nemoćna je, zarobljena u plesu, u igri i muzici, divnim zvukovima saksofona. Ne može da se pomeri ni da zaigra. On vodi igru, ali ples je njen. Lagano se opušta stisak i sada su im prsti prepleteni tamo...iza njenih leđa... Saksofon i on... nežno je savija izvijajući joj leđa, telo i dalje pleše. Njegove ruke održavaju ravnotežu. Glavu joj zabacuje pozadi, kosa slobodno pada. Oseća dah na bradi, telo joj bridi. Želi da je poljubi, ugrize bilo šta uradi..ali... i dalje oseća samo dah koji se spušta niz vrat...niz grudi do...Bratela na haljini se spušta niz rame i ne čuje se više ništa... Čuje se samo tišina trenutka.

Cigareta. Kako sagoreva, tako se smenjuju misli u glavi. Stalno prelaze iz lepih u ružne pa opet iz ružnih u lepe, da bi se ubila monotonija misli možda...

Osećaj griže savesti se najviše javlja ujutru ili uveče neposredno pre spavanja. Pitam se zašto? Kako me je mogao povrediti neko kome uopšte nije bitno da li povređuje mene...?

Ne ne razmišlja mi se o tome I svesno teram tok misli u drugom pravcu. Ali treba preći preko tog kamena, preko tih razmišljanja koja opterećuju I kao eho odzvanjaju u glavi.

Nasmejala sam se, setila sam se koliko ništa nije bitno kada je čovek zaljubljen I kako se tada lako rešavaju svi problemi.

Stala sam pred problem I ne pomeram se, smireno mu se zahvaljujem što je tu jer mi on pomaže, kad ga se otarasim osetiću opet ono olakšanje. Nije poenta rešiti problem tako što će se odjednom stvoriti krajni cilj pred tebe. Strašno inspiriše način na koji se dolazi do krajnjeg cilja, po tome mogu videti kakva sam osoba, mogu se upoznati ponovo, jer niko ne reaguje na sve probleme isto...

Tok misli se prebacuje na tvoj pogled I osmeh mi baca na lice kad se setim koliko svetova vidim dok gledam u tvoje oči, tada mi govoriš nešto I ja spuštam pogled ka ustima gledam ih I ne čujem. Moja čula su se isključila ne vide, ne čuju, ne mirišu... samo osećaju. Tako je divno videti sebe u tuđem pogledu...

Eto...zaboravih na probleme, nisu ni bitni, čak ni ne postoje, jer misli o tebi nadvladaju sve ostalo manje bitno I pretvori ga u nebitno.

Zato te molim... nemoj da žmuriš.

Crne ofucane dlake, jedan usamljeni zalutali pas je stajao sam na stanci.

Dlaka mu je bila ućebana I bez sjaja, glava spuštena a pogled neshvatljivo tužan.

Stajao je mirno I gledao u pod. Bolno je spuštao kapke I stajao ukočen kao da se ne može pomaći. Delovao je nesrećno i bolesno. Ljudi su prolazili pored njega ne primećujući ga, a on bi svakom prolazniku uputio mutan, bojažljiv, izgubljen pogled.

Nisam mogla a da ga ne posmatram. Izazvao je priliv osećaja u meni koje do tada nisam osetila. To nije bilo sažaljenje, bilo je nešto sasvim drugo.

Vapio je za pažnjom, vapio je da ga bilo ko primeti, da bilo ko vidi da postoji. Autobusi su dolazili I prolazili a ljudi se non stop smenjivali I svi bi žurno prošli pored njega čak se ni ne očešavši o njegovu dlaku.

U jednom trenutku kada je potpuno klonuo kraj njega je stala devojka duge, smedje, raspuštene kose. Vrlo lepog I urednog izgleda.

Gledala je u daljinu, tražila naznake da će autobus uskoro doći. Uzdahnula je nekoliko puta, pa isto toliko puta pogledala na sat, videlose da joj se žuri.

Pas je podigao glavu I dugo je gledao unju. Iako je stajala kraj njega nije ga primetila.

Nakon nekogvremena je spustila pogled I ugledala tužnog psa crne ofucane dlake koji je u nju gledao sanekim strahom u očima.

Linije raspoloženjasu prelazile preko njenog lica, svaki treptaj je pokazivao emocijukoju je osećala. Prišlaje još jedan korak blize, tako da su njene svetle farmerice mogle da dotaknnu ofucanu dlakupsa.

Pruzila je ruku I nesigurno počela da je spušta ka njegovoj njušci. Bila je previše uredna da bi iko poverovao da će dodirnuti prljavog psa.

Kako se njena ruka lagano pružala ka psu njegov pogled se iz tužnog pretvorio u pogled pun nade. Zeljno je isčekivao momenat kada će ga nežna bela ruka dotaći.

Pomazila ga je pa ruku usmerila na gore do temena glave, tu se zaustavila I počela ga je češkati. Pas je zavrteo repom I zračio zadovoljstvom. Bio je ponosan, važan, srećan.

Opustio se I sada je žmurio. Uživao je u pažnji i dodiru, žmirkao je očima i liznuo par puta čistu belu ruku.

Sve toj e trajalo nekoliko sekundi dok devojka nije otišla svojim putem, ne razmišljajući više o psu. Otvorio je oči I shvatio da je opet sasvim sam.

Spustio je ponovo pogled na dole I vratio tugu na lice.

Kako nam samo malo treba da budemo srećni, pružena ruka, par sekundi pažnje I dodir, to je sve.

Dobila je pismo.

Pismo I u pismuprsten. Mali srebrni prsten.

Urezana dva slova,nijedno nije njeno a ni njegovo.

Posmatra prsten, kasnije ćečitati pismo.

Lep je, čudan, sa svih strana se naziralo prozirno, svetlucavo kamenje.

Nikada nije videla takav prsten.

Prebacuje ga iz leve u desnu ruku, pa ga opet vraca u levu.

Otvara pismo i počinje da čita. Dve rečenice, samo dve rečenice u pismu i slika.

Slika sa hiljadu slika u njoj. Mora je protumačiti, bitna je poruka koju slika šalje.

Prebacila je prsten u drugu ruku i nastavila da posmatra sliku.

Videla je most i dečaka, dečak sa suzom u oku, videla je crnu mrlju i nešto što liči na lik ili na masku ili je ipak samo lisica ili vuk, a možda nije ni dečak.

Sada most više nije most sada je to duga, a ispod je reka i nekoliko brodova, ne, tosu čamci. Stavila je prsten na domali prst. Okrenula je sliku i počela da je tako posmatra.

Videla je pisaću mašinu i sliku na zidu i pored slike ogledalo, mlada žena je stajala na samom uglu slike. Bila je lepa i važna. Dopala joj se.

Pramen kose joj je padao preko lica, bila je vesela.

Pisaća mašina nije imala sve tipke...falile su joj dve.

Otišla je do tastature i zurila u nju, to joj nije pomoglo. Pokušala je da gugla i nadje sliku pisaće mašine i proveri koja slova nedostaju.

Pogledala je pažljivo ekran pa sliku i shvatila da nedeostaju ona ista slova koja su urezana na prstenu. Upalila je cigaretu i skinula prsten, nekoliko minuta ga je vrtela izmedju kažiprsta i palca. Zaustavila se, ugasila je cigaretu i spustila prsten u dlan, čvrsto ga je stegla i bacila se ponovo na razmatranje slike.

Okretala je opet i mogla jasno videti iste stvari kao i malopre samo što su joj sada pred očima stalno iskakala onadva slova koje nije umela da protumači.

Ruka joj je bila potpuno znojava, prebacila je prsten u drugu ruku...

Naslonila se na jastuk i sa slikom u ruci zaspala.

U kojoj ruci joj je ostao prsten?

Kad se probudila prsten nije bio u ruci u kojoj je bio kad je zaspala.

Protrljala je oči, protegla se i osmotrila sobu sa leva na desno ne dopuštajući nepažnji da je zavede i skrene pogled kuda ne treba.

Sve je izgledalo isto kao i pre nego je zaspala, samo... slika svega oko nje bila je nekako mutna, drugačija, nimalo nije delovala realno.

Nešto je počelo da je svrbi.

Imala je utisak da hiljadu komaraca ujeda njeno koleno.

Lupila ga je snažno dlanom i....

Probudila se,prsten je bio na ruci na kojoj je bio i pre nego je zaspala.Nasmejala se i hitro ustala iz kreveta.

Namestila ga je i poredjala jastučiće svuda po njemu, tako je mnogo lepše izgledao.

Pogledala je kroz krovni prozor i videla prelepo plavo nebo, radovala se sunčanom danu i razmišljala je o tome koliko je zaista toplo...

Na trenutak je zastala i setila se da u njenoj sobi nema krovnog prozora, trgla se nekoliko puta i počela da se vrti oko svoje ose i...

Probudila se, nije želela da trlja oči, jastuk pod njenim licem je bio mokar od suza, osećala je da joj nešto stoji u ruci, ispružila je i shvatila da svo vreme sna nije ispuštala prsten iz ruke, nasmejala se i tada su se vratila sećanja.

Sećala se sna, sećala se da je bila jako tužna.

Sanjala je njega kako joj govori da su slova i pismo i prsten i sve samo produkt njene mašte da je ona u stvari sve to samo sanjala, da joj on to nikada ne bi napisao i poslao, da on uopšte ne voli prstenje ni njihovo značenje.

Počelaje da se smanjuje, da besni, da je strašno boli svaka reč koju izgovara i....

Probudila se. Ustala je iz kreveta uzela pismo i selakraj računara.

Prsten je spustila na sto. Upalila je cigaretu i posmatrala svoje nokte.

Nikada joj nije bilo jasno zašto neki nokat brže a neki sporije raste.

Lagano je provukla prst kroz dršku šolje za kafu i cimnula se...

Pitala se odakle joj vruća kafa na stolu ako je ona sama nije skuvala, a dobro se sećala da je nije skuvala.

Iznervirala se jako i zgužvala pismo, bacila ga je kroz prozor, vratila se do stola i podigla prsten sa njega, bio je zaista lep ali ga više nije želela.

Otišla je do prozora, napravila zalet rukom i brzim pokretom bacila prsten.

Više se nije budila...