pišem da napišem...

Beskrajno I bez imalo sumnje je verovao njoj, poverio joj se I ona ga je izdala... Gledala ga je u oči i podsmevala se njegovoj naivnosti, dok mu je govorila kakav su plan kovali ona i njegov najveći neprijatelj. Sve je bilo iscenirano, a on, on nije bio ni malo glup. Tada ga je samo ljubav učinila slepim. Ali ljubav... kako bezvezno zvuči ta reč u ovoj priči. On je bio zaljubljen i verovao je svojoj Lejdi...

I posle svega... bez imalo besa, staloženo i smireno je pratio pogledom svaki njen pokret, upijao svaku njenu reč, naslućivao svaki njen podsmeh i ništa nije uradio. Nije, zato što je znao da je ona to uradila zbog ljubavi. Ljubavi prema njegovom najvećem neprijatelju.

I on bi to isto uradio za nju, slagao, prevario bilo koga... on je bio bilo ko za nju.

Osećaj totalne nezainteresovanosti za životom je obuzimao deo po deo njegovog tela. Bio je prevaren, nasamaren po ko zna koji put. Ali ne od bilo koga. Od njega koji mu je uzeo identitet, od njega koji mu je uzeo sve.

Njegova Lejdi je i dalje ostala savršenstvo kome se divio, iako je ljubav koja nikada nije postojala umrla. Nikada je nije okrivio, nikada nije poželeo da joj se osveti.

Zakleo se da će večno voleti samo nju do poslednjeg dana svog života a praznine u gluvim danima je popunjavao čitanjem njenih knjiga... zadovoljavanjem sopstvenog uma.