pišem da napišem...

Kafa se više nije pušila. Četiri cigarete i zadnji gutalj. A sada obaveze. Uradiće to pa nazad na pisanje. Nije imala jogu tog dana, moći če duže da piše, moći će uveče da meditira.

Ego, muškarci i njihov ego... Užasnuta sam krajnje. Iznervirala se. Otišla je da se opusti, napunila kadu i ušla u nju... topila se smežurala i...zamalo da zaspi. Mrzim šablonske priče o muškarcima i ženama. Ja nisam takva žena. Kad hoću, kad želim odrećiću se čega god hoćeš.

Svetlost je normalna, isto kao i kada ne sanja. Neko joj primiče Frojdovu knjigu i stranicu o snovima. Pasus: “ Da li će se sanjani san jednom promeniti kako bi se prilagodio promenama u životu snevača? “

Trgla se iz sna. Tačno se seća da je tu rečenicu zapisala tog dana dok je čitala Frojdov Uvod u psihoanalizu. Da li mogu da se zaljubim u nekoga koga ne poznajem, u nekoga kome nisam videla oči? Da li mogu da se zaljubim u slova?

Nije hteo dalje, znao je da ne može. Možda nisam u pravu, ko će ga znati? Ali sam zato slobodna da mislim kako hoću i da sama donosim zaključke.

Na trenutak se osećala izmanipulisano, mozak nije umeo drugačije da deluje na osobu koja onako piše. Bilo je kasno, vreme da se spava ali joj nešto nije dalo mira. Spavalo joj se ali nije mogla da zaspi. Insomnija. Svo vreme su joj u glavi prolazile slike crnih slova na beloj površini... razmišljala je o knjizi. Mislila je da nkada u životu neće biti u prilici da na takav način doživi neko delo. Njena slika o piscima se puno razlikovala od ove priče. Nema veze što on nije poznat dovoljno je to da joj se dopada sve što on napiše... pa čak i stvari sa kojima se ne slaže. Mislila je da iza svake knjige iza svakog dela stoji nedodirljiva osoba...

Posao, kafe, kafe, kafe... telefon... ne mobilni...onaj iritirajući zvuk. Zašto ne mogu da ukapiraju da ako se neko ne javi posle četvrtog zvona ili ne može da se javi ili nije tu....

Zašto neko ima potrebu da bude toliko dosadan? 16 poruka na fb-u... samo čujem “ blink... blink... blink....” I tako beskonačno... Hiljadu volim te na svim jezicima i sa svim skraćenicama. Mika Antić lepo kaže: “ Ako ti hiljadu puta kažem da te volim da li je to više ljubavi ili ona jedna ista ljubav? “ Ne volim da me neko steže, da me pritiska, da svaki dan govorim o jednoj istoj temi beskonačno... ne volim i neću... smišljam izgovore, ne umem da kažem, ne želim da povredim... sad bi mi prijala cigareta, idem. Upaljač je baš zvučan... iako se krijem on me oda, pre nego dim cigarete, nanotek ne dimi toliko a i ventilacija je dobra ali upaljač je bučan... ništa ne proizvodi sličan zvuk... Učitava.... evo ga. Kako bi bilo da razgovaram sa njim? Imala bih tremu..

Da li je moguće da ga ikada upoznam? ...batali... vrati se na posao, čekaju te u kancelariji 1917...

Nećeš ni razumeti... dok ti ja ne kažem.... Eto malog trika, pa neka razmišljaju a ako se potrude...

Pročitala je još jednom i počela da kapira neke stvari. Svako napisano delo govori mnogo o piscu ako se dobro sasluša i udubi. On je toliko obična osoba, jednostavna a ceo svet oko njega je komplikovan i tako sebe predstavlja. Da li je on komplikovan? Ovde puno toga govori o njemu...Kako je divno maštati ovako... divno je zaista. Neka i ništa od ovoga nije istina meni je lepo da to tako shvatam.

Da li da otkrijem tu veliku tajnu... neću, čekaću da me on pita, ako ga zanima pitaće me. Ne... ne..ne.. ona nije glupa. Fb, igrice, prokleti kerovi... nikada neću preći ovaj nivo! To si mislila i za predhodni pa si ipak uspela... ajde ne kukaj potrudi se. Ostalo mi je još jedno srce ili sad ili nikad.... Dakle nikad neću preći!!!

 Nema potrebe da brine, ona to radi sebi a ne drugima... sebi radi dobro... uživa u životu a pri tom nikoga ne povređuje.

 Nasmejala se.. osetila leptiriće u stomaku...Momenat u kome pomisliš da neko čuje tvoje misli pa te pita ono o čemu si zadnjih nekoliko minuta razmišljao. Čitavo njeno telo se naježilo... osetila je da je neko češka po kosi, osetila je bliskost, nežnost. Zamišljala ga je... Zamišljala je da sedi sa njim i pije kafu. O čemu bi pričali? O kafi ili o knjigama, o kafiću u kome sede ili o slikama koje vise na zidu. Da li on pije kafu? Da li je pušač?

 I on želi da se sretnu... Konstatuje. Da li ona želi? Sad će sigurno da ispituje o tipu muškarca da bi bio siguran šta nas žene privlači da vidi da li pripada tom kalupu opisa. Videćemo koilko je siguran u sebe to zavisi od njegovog sledećeg pitanja. Razmišljala sam o susretu sa njim...i mislim da kakav god on bio to ne bi promenilo moju sliku o njemu, samo ne bih volela da je mačo tip, volela bih da je klasičan...Opet kažem ništa ne bi promenilo sliku o njemu. Ali iz nekog razloga ne želim da ga vidim osim slova... ne želim da znam kako izgleda, da li ima bradu, koje su mu boje oči da li nosi cipele ili patike ? ... Nije mi važno. 

I naravno ono što je čekala i prvo primetila, ali tok njenih misli je fokusiran na nepoznato... to je uvek privlačilo. Da li će tip biti manje zanimljiv ako više sazna o njemu? Ne, ukoliko zna da se igra, ako ne odustaje, ako uvek čuva nešto što će ostati tajnovito. Da li je upravo uhvatila sebe da ima fantaziju o o... njemu? Lep je, duša mu je lepa... to je dovoljno...

Zašto to radim??? Zašto insistiram? Šta želim da postignem? To da on shvati da sam ja ona, ili da shvati koliko sam glupa ... Stidim se, užasno se stidim... avaj... šta ću sad... Znam šta ću sad, nikada više ni u jednom kontekstu je spomenuti neću...Znači bocnula sam tamo gde treba... Ego. Zašto toliko napada? Da je istina ono što govori bio bi ravnodušan.

 Ne, pogrešila sam , ne doživljavamo svi isto dešavanja, ne reagujemo uvek na poruke, to se desava samo ako ti je stalo, tada reaguješ... bez obzira na sve, bez obzira na obaveze, bez obzira na to da li si u mogućnosti. Kad ti je do nečeg stalo... uvek...UVEK si u mogućnosti.

Pravdanje, objašnjavanje, hiljadu i jedno “ Da li me volis? ”  I još dvesta pedeset puta dvnevno " volim te" isto je kao dobar dan ili dovidjenja, više nema razlike. Zašto odu predaleko, zašto žele više, više od čega žele? Vlasništvo, osećaj kontrole nad nekim? Ni hladnoća nije odgovarajuća, naravno da nije, zato što uvek možeš obući svoju debelu jaknu, staviti šal i kapu ili se uvući pod ćebe. Samo misliš da ti je toplo, ali avaj izvan toga je i dalje hladno. Umereno je najbolje. Ali ne postoji... na posletku ide u krajnost i boli. Šta više boli golo telo? Mlaz vrele ilil mlaz ledene vode? Nisam sigurna, znam samo šta mi najviše odgovara.

U nastavku...osećam veliku bliskost, njegove reči klize, maze me, miluju, meni, lično meni se obraća, najsmirenijim mogućim glasom, najnežnije dodiruje tastaturu dok mi se obraća, ja čitam i drhtim, osećam svaki dodir svako slovo koje dodirne... On ne zna da telo čine suglasnici a dah samoglasnici. Kada se melodija znakova pokreće sa njom se pokreću suglasnici i samoglasnici. Svako slovo, jedan pokret, svaki pokret jedan trzaj, svaki trzaj jedan uzdah... tačka na kraju. Ahhh...

Njegova knjiga u mojim rukama. Sada je svi mogu čitati. Ali taj trenutak dok sam je samo ja čitala... pamtiću večno. Svakako da je trebaju čitati, ponosna sam na njega, ponosna na sve sto je napisao u knjizi. Ponosna sam što je podelio sa svima ono što zna. Divim se ljudima na koje drugi ljudi ne mogu uticati. Ne menja svoj stav. Ne menja svoje mišljenje. Ni pogled... oči... lepe su. 

Jako sam želela da je to on iako znam da nije. Opet dobijam odgovore na neka pitanja koja mi se vrzmaju po glavi. Njegove želje ne znam.

Telefon je pao na zemlju, koji je to put? Nije se razbio... kao mačka je, ima hiljadu života. Normalni ljudi bi se radovali takvim situacijama... da li ona nije normalna??? Ne, da li je ona normalna? To je pravo pitanje...

Šta je to?  Neka tehnologija??? Ili neke muške stvari ili auto... veze nemam stvarno?!? Neko joj je rekao da izgleda kao zaljubljena devojčica, bila je zaljubljena u život.

Morala sam kopati, sve me je zanimalo. Brži je za samo 5 minuta... sutra ću ja prva.Ovo postaje sve zanimljivije. Uživam u ovakvim igricama. Eto bar nešto što se razlikuje od svakodnevnice...

Voli da se pita... ne voli da zna, on želi sam da sazna. Volela bih da ga dodirnem da osetim boju tog dodira... Samo to me zanima.

Stigao mi je mail.. neću da ga otvaram. Želim da bude srećan, bez mene.  Likuje, raste, raduje se... bila sam uz njega dokle god je to bilo potrebno. Sada sam ga pustila da leti... neka ga, nije visoko i znam da neće pasti. Ume taj da leti... Ja ne letim, ja samo mašem krilima. Shvatiće jednom..

Da je pročitala mail, videla bi da joj se zahvalio na svemu da se divno oseća zahvaljujući njoj ali... da mora da ide.. ima poziv, žuri...

Radovala se tome što on žuri i treba da žuri... sad je pravo vreme za to. Uvek je pravo vreme, nedostaju pravi ljudi.

 On je ponovo pročitao moje misli... Ma... to mu se omaklo, sigurno... koji je ovo put...drugi?

 Možda joj je pričao? Ili možda i nije oženjen. Slikar, pisac... razume se u boje, spomenuo ih je...jednom.

Sve to je užasno glupo. Misliće da mu se nabacujem... A ti kao pokušavaš nešto drugo??? Daj... molim te! Naravno da pokušavam nešto drugo, želim da pričam sa njim... satima, danima... on je tako pametan!!! Zamislila se i potpuno udubila u jednu tačku na zidu... Zamišljala je... njega.... Trgla se Kolege ste shvati, moraš poštovati taj odnos.  Brzo i rešeno počela da kuca po tastaturi... 

Umem li ikada u životu da ne ubacujem sebe u živote drugih ljudi? Uvučem se kao moljac u orman i grickam, grickam, grickam, niko ne može da me nadje a ja sam tu i uništavam sve stvari oko sebe, jednu po jednu, nije mi to namera ali tako ispadne na kraju. Ja se samo hranim da bih preživela i tako uništavam stvari do te mere da gube svoju upotrebnu vrednost. I opet te se stvari daju popraviti ali više nisu cele, bušne su... a mene više nema tu, prešla sam na neku drugu još ne uništenu stvar. 

Svakome se može naći zamena. Možda u početku taj drugi neko neće biti toliko sjajan ali kasnije... kasnije se navikneš na nesavršenstvo i u svojoj glavi stvoriš sliku da je baš taj to nešto što ti treba, tada, u tom momentu. Sa ovim je bilo drugačije...prvi put. Prvi put sam ubeđivala sebe da on nije savršen, da nije dobar, da mi ne treba...da ga neću, da ga ne želim!

 Ništa se na ovom svetu ne radi iz potpune, prave, bezuslovne ljubavi i ništa se na ovom svetu ne voli potpuno, pravo, bezuslovno osim... Sve su samo trenutni osećaji. Ili interesi. Jedino dete mžemo voleti čistom, pravom, iskrenom ljubavlju ne tražeći ništa zauzvrat od njega.

 Naravno da sam primetila dragi moj... hvala ti što to nisam sanjala, hvala ti što mi dozvoljavaš da i ja primetim da ti primećuješ. Ovo je mnogo primećivanja... Odgovor pitanjem, znači nije bitnan njegov odgovor, bitno je da ja shvatim... da li je ili nije? Ne moram da čujem treba da osetim. Moram da znam. Znam li? Ili sanjam? Lepo mi je...

Ne doživljavamo svi isto stvari. Stvari??? To zvuči tako plastično, ili možda čak liči na gomilu garderobe razbacane po sobi. Koja je zamena za reč stvari? Kakve stvari? Ne, pogrešila sam...

Ne mora ona ništa što neće, ne moram ja ništa što neću ne moram i neću!!!

Emotivne ucene, najbolji način da se ogadiš nekome. Ne postižeš ništa i pretvaraš se u kocku šećera koja kada se istopi u čaju ima samo blagi ukus slatkog ali nema oblik, nema čvrstinu. A ukoliko je čaj jak nema ni ukusa...

Kad se završilo otišla je do njega. Htela je da ga vidi. Nije bilo sažaljenje. Jeste, slagala je sebe. Iz sažaljenja je otišla?! Probudila se pored njega isto iz sažaljenja. Plakao je. Zašto? Ima devojku! Živeće sa njom. Šta ću mu ja. Zašto plače? Nema stav, nema ličnost. Ceo svet oko njega je JA. Ova ja, moje ja. Neću, neće ni on, to dobro znam. Volim ga i pokazaću mu da to nije dobro, da ne vredi, da ne može tako da bude. Ne zbog mene, ali i zbog mene.

Treća kafa...četiri cigarete. Pali petu pa će ići do prodavnice.

Ne veruje ljudima ali je željan da se neko ko ga ne poznaje postavi prema njemu na drugačiji način, da ga prihvati bez predrasuda i stečenog mišljenja o njemu. Osećam se jadno i bedno. Kad bih mogla samo da izbrišem ovo. Nema veze, gotovo je sad...

Posao. Nekoliko sastanaka.  Nekoliko suza. Sastanci traju pola sata... tri su u isto vreme. Da li čovek može biti na tri mesta istovremeno a pri tom misliti o jednoj jedinoj osobi po ceo dan... ne verujem, ali pokušaću...

Zašto baš ogledalo??? To je nešto što je fascinira. Ali ne obično ogledalo... ono mora biti veliko, preko celog zida bez rama i drugih boja ili mesingano, sivo...srebrno...zastrašujuće lepo ogledalo. Pogled kroz ogledalo nije isti kao pogled na stvarni svet. Stalno je razmišljala o tome i uvek, kad god je bila u prilici ljude je gledala kroz ogledalo, kroz njegov odraz i njegovu prizmu, tada bi joj ljudi izgledali potpuno drugačije... Pesmu nije napisala jer nije umela. Žao joj je jer je tok misli bio fenomenalan. Ništa. Pokušaće neki drugi put...

Koja je fora više sa tom knjigom, stvarno mi nije jasno, zašto toliko potencira? Dobro... nije važno ali... RAZUMEM GA!!!

 Uostalom...ovde se ne radi o knjizi ovde se radi o njemu. Kako??? Ne!!! Ne postoji način.

 Komuniciraćemo, znam da hoćemo. Ne znam zašto mi deluje da hoće da odustane, da se polako pozdravlja sa nama, sa mnom? Da. Sigurno su obaveze. Ko je on? Šta je on?

 Kako ? Zašto? Naravno da hoće, ne osporavam to ni jednog momenta, samo se pitam šta treba da se desi čoveku da bi bio toliko... Volela bih to da čujem od njega ali to je glupo da ga pitam.

 Ne!!! Sve to je užasno glupo. Ja sam se vezala za njega. Biće mi žao, ali preživeću... hoću li?

Eto, reagujem impulsivno. Zašto? Da li sam mu ovim rekla ako odeš sada ne vraćaj se? Nisam to mislila. Imam jako veliki problem kad hoću nešto da kažem. Uvek zvuči drugačije nego što želim. Sa bojama je drugačije, kažeš koja je to boja i svi te razumeju. Jeste, ne postoje dvoje ljudi na ovom svetu koji pomisle na istu boju kada kažeš purpurno crveno ali tu su samo nijanse u pitanju. Nekad su nijanse i najbitnije. To bi on rekao. Znam da jesu. Meni su boje pojmovi ali ne umem da ih objasnim, šteta je što sam ovog puta samo ja znala šta znače. Sivo...sivo...sivo. Nekad je bilo zeleno. On kaže da sivo nije tako loše. Ne laže me, znam da nije dobro. Laže sebe. Osećam da gubim se... u svojim razmišljanjima i osećajima, po prvi put u životu ne znam šta neću niti šta hoću. Dangubim, kradem bogu dane. Nemam jasno iscrtan niti zamišljen cilj pred sobom. Pogrešila sam.

 Prošlo je dva sata i dvadeset minuta...

 Znam da ga nešto muči, razumem da se našao u svetu u kome je sve isto, svaka osoba liči sa nekom drugom a on, on je unikat i nema nikoga sličnog njemu.

 Legla je da spava. Mrak, leži u krevetu, sanja nešto čudno. Jecaj jedan jedva čujno, strugajući dah njegov. Smirila se, savila je noge, gurnula ih izmedju njegovih, da ih ugreje. Tabani više nisu hladni. Toplota njegovog tela se širi po njoj. Nožni prsti, palac i prst do njega, oseća toplotu, osećaj se prožima po čitavom telu a zaustavlja malo iznad stomaka... Još jedan nalet toplote na nožnim prstima. U tihoj sobi čuje otkucaje njegovog srca.

Ovog puta se razbio. Osmeh se rasuo po njenom licu. Pokupila je delove telefona I kao dete uredno I lepo sastavila. Miris kafe je mamio da uživa u njemu... infina naravno, od njih nema jutarnjeg kašlja, ne krklja. Ruke joj se tresu, šta je sinoć sanjala? Da li je to bio on?

Njoj je žuta bila nešto sasvim drugo od ljubomore. Ljubomoru je mogla da uporedi sa osećajem u ustima nakon okusa ljute papričice, vrlo sličan osećaj. A žuto je uvek bilo veselo. Pametan i povučen. Ili samo intelligentan i čudan.

Volela bih da znam objašnjenje. Objašnjenje čega?

 Bojala sam se da ne ode a da ne vidi da sam ga čekala. Jesam li pogrešila? Da li sam se zaljubila?

Neću da mislim... ubija me to... Volela bih da mu se dopadaju moja slova, njihovo mesto i kretanje, način na koji ih pušta pred njega. Svaka reč je imala svoje mesto samo za njega, sa drugim ljudima se drugačije komunicira i slova se tako ne pišu ili je red reči u rečenici drugačiji. Sa njim rečenice odišu nekim drugim osećajima, pune su boja i iščekivanja. Pisala je...

Uopšte nema potrebe da čitam, neću moći da zaspim od osećaja... ne znam... možda od osećaja stida. Otišla je... Tuš....para. Oprala je sve negativne osećaje sa sebe. Namazala kremu na lice i telo, nije plesala, nije se gledala. Legla je da spava.

 Četiri cigarete, kafa. Osećaj griže savesti  (tamno ljubičasta)  se nalazio u predelu vrata, nervirao je, gušio...

Fejsbuk me zove, mislim da ću sada završiti ovaj nivo. Koncentracija kao na jogi. Disanje. Stomak, pluća, vrhovi pluća...izdah dva puta duži. Koncentracija je potpuna, samo još dva kera.. još jedan... i... hmm.. gotovo. Prešla je nivo. Upalila je cigaru. Nanotek, slaba cigara. Ne dimi previše, prefinjena je, skraćena, siva sa tamnosivim prugama. Uživa u njima. Prva tri dima se ne osete kao ni zadnja tri. Sigurna je da su vrlo slične elektronskoj 0.1 nikotina, šta je to...sitnica.

Ona ne odustaje, na momente mi se čini da mi se nabacuje. Svašta, kakva luđakinja. Nezamislivo. To se neće dogoditi.

Tako je očigledno da su njih dvoje vezani...njih dvoje, ne ja.... ne, nego povezani. Posao... naporan dan. Stala je na sekund, napravila pauzu i pitala se... koliko li kafa popiju svi ovi ljudi ovde?...Užas. Koliko ja kafa popijem???

Konačno, kraj još jedne smene. Sat vremena vožnje do kuće. Strah od velikih žutih auobusa. Zašto??? Čega se bojim, pa šta ako mi pozli. Ne. Eno ga, još jedna žuta karta. Minibus. Kuća, kafa, cigarete. 

Frojd kaže da nikada ne pišemo slučajno brojeve, svaki broj koji slučajno napišemo ili izgovorimo ima veze sa nama. Hmmm.. 

Ko je uopšte rekao da dopadljivost i interesovanje za neku osobu mora krenuti od fizičkog izgleda? Možda osobama kojima je potreban trofej za razgovor, za bilo koju vrstu veze... komunikacije... interesovanje...

...to sam radila iskreno sa puno osećanja potpuno sam se posvetila, celo svoje biće poklonila i deo njega pustila vani. Uživam dok ga gledam, uživam dok posmatram taj fenomen osećam se sjajno i budi u meni osećaje koje niko nikada neće jer samo ta pojava, samo to saznanje može da te učini potpunim, može da te učini srećnim. I nikada ne možeš biti potpuno ljut, nikada ne možeš reći ja ne volim, nikada ne možeš reći to nije moje, nikada ne možeš napustiti...

Šta god radio, svakom čoveku prija pažnja.

I dalje se čuje blink,blink,blink... ne gleda, ne odgovara.

Prestalo je, tišina telefona je čini srećnom. Treba da ide. Kupatilo, para, već je pripremila šta će obući, muzika dopire iz kupatila, pali cigaru. Pivo. Laganim pokretima savija čarapu, leva noga, vuče i uvlači malo iznad kolena, butina. Zaustavlja se i prelazi na desnu, isti postupak. Čarape ostaju tu, uzima cigaretu, povlači dim, gutljaj piva. Hvadno pivo klizi niz grlo, dim izbacuje na dole. Hvata čarape sa obe strane i povlaci ih iznad kukova, podiže levu pa desnu stranu, ne u isto vreme, naizmenično to radi. Dim cigarete, pivo, dva koraka do ogledala. Bilo bi divno da dođe. Okreće se, gleda. Košulja klizi sa stolice, njena ruka je povlači, boja cigle, osećaj dopadanja. Petak. Zakopčava zadnje dugme, steze joj vrat, blago, izdržljivo. Tup-taf...Dve trake sa kragne vezuje u mašnu. Duboki struk, bež suknja. Izvlači košulju da se blago presavije oko nje. Trake mašne padaju do ruba suknje. Staviće ogrlicu... braon perle su se isprepletale sa mašnom. Puder. Pali još jednu cigaretu... malo piva, još malo. Tup-taf. Rumenilo, uvukla je obraze... sad naglašava čelo, nos i bradu... blago, jedva primetno. Ajlajner... uvek je govorila lajner. Jedan potez, još jedan. Oči izgledaju veće. Maskara... povuci još malo na gore...žmuri...ne to oko. Tako. Crveni ruž. Parfem. Tup-taf. Izlazi iz kuće.

Zvono telefona je trglo iz razmišljanja. Upisala je i počela da se sprema.... vratila se. Bilo je vreme da nešto odgovori... Nije ovaj petak! Sivo.

Sviđa mu se kako razmišljam?! Privlači ga misteriozno, neotkriveno.

Ahhh svaka žena bi želela kraj sebe...Evo ja ga nisam želela...možda zato što sam kontraš, možda zato što sam se tada prvi put srela sa takvom...

Ništa, nije ni važno i ovo mi je dovoljno. Srećna sam ( narandzasto), postoje pametni ljudi na ovom svetu, postoje ovako pametni i zanimljivi ljudi. Čitam...To znači da sam bila u pravu. Ne razumem? Zašto mi dopušta da toliko saznam? Pitala sam se i mozgala, dugo razmišljala o njemu i na kraju dobijem odgovore za ono što mi je nerazjašnjeno. Da li sam želela odgovore? Zašto sam postavljala pitanja? Prijatan je, sigurno ima i takav glas.

Dakle ponudio mi je tri stvari.. Dopada mi se iako ne volim da biram.

Prošao je ceo dan, ništa nije odgovorio, nije razumeo ili nije želeo da razume? Možda je sada zaista otišao? Pa šta, ja ne idem nikuda, ostajem ovde, doći će neko drugi, ma nije on jedini na svetu. Sivo.Mada mogao je bar nešto da odgovori... sivo, sivo...zao mi je. Sivo, sivo sivo.

Odlična je, ozbiljna, vidi se da je načitan, učen, da ima širok spektar interesovanja.Oh... tako silno želim da znam.

Šta drugo da napišem? Šta da ga pitam. Taj deo... jasno se sećam knjige... Ne mora da znači ili mora... ma daj. Pusti.

Moje ime... 

Moraš biti jako kreativan i maštovit pa da dozvoliš sebi tu širnu. I na kraju, deo koji nije izostavio... Nasmejala se.Napisala sam.

 Videće, a videću i ja kako izgleda. Ustala je sa stolice... malo se zaljuljala, nije mogla da veruje da je pivo već uhvatilo, popila je svega jednu čašu. Bilo joj je lepo, dopadala joj se prepiska..

 Uporno je čekala da joj da neki znak, ne nebo nego on! Da joj se lično obrati na ovaj ili onaj način. Šta bi bio ovaj a šta onaj način, ni sama nije znala. Bila je ubeđena da će nešto preduzeti. Osećalo se u vazduhu... On je morao da oseti tu njenu naklonost, on je sigurno osetio... osetio je i čuo šta se dešava u njoj dok komuniciraju. Da li je to možda samo zahvalnost?

Počela je... i.... nije joj bilo dobro. Ne! Sad sam preterala, pivo je napislao... Osećam se kao zaljubljena tinejdžerka... Koliko će se samo smejati a ja ću se kajati. Joj... šta sam uradila... Kako sam samo toliko brzopleta. Jezik brži od pameti i prsti. Stidim se. Likujem?!?  Neće mu biti ni simpatično ni smešno, reći će koja... Sada moram napisati još nešto brzo... brzo...brzo!!! Ili ću se skroz zakopati ili ću se izvući, ne znam to ću videti sutra bez uticaja piva. Pisala je...

Uspavala se... telefon je tri puta zvonio do kraja... pa je propustila kombić. Sačekaću je, želim da pričam sa njom, treba mi savet. Pročitala je i rekla... pa dobro... samo mislim da ovo drugo nisi trebala da pišeš. Je.... te boja!!! Bilo joj je još gore. Napravila se luda i trudila se da iskulira, nije želela da oseća tu neprijatnost, tu sramotu. Otišla je korak dalje. Pivo je pričalo iz nje, ona hvatala beleške... zapisivala i eto... poslala mu je.

Posao... ne može ni dve stranice knjige da pročita a da neko ne počne da je smara. Užas... osuđena je da ih sluša. Svi njihovi problemi su veći od njenih, svakako, ona ih nema uopšte. Da li se možda neodgovorno ponaša prema njima ili nema dobar pristup... nije važno, savršeno funkcioniše. Sklona je preterivanju, jeste, zaista ali tako da... da ne zna da stane. Šteta... bila je potencijal, mogla je da uspe, nije uspela ali se osećala uspešno.

Kako bi bilo pričati sa njim, da li bi slova isto ovako...? Da li bi stavio svaku tačku, svake tri tačke, zarez i zagradu. Da i bi bilo smajlića? Moram ga nešto pitati. Želim da saznam nešto više o njemu. Divna je osoba. Osećam to. Volela bih da budemo drugari, zapravo samo da razgovaram sa njim. Da li je to moguće? Ne znam, probaću ovako...

Dopada mi se što je objasnio pitanje i upotrebio svaku reč koja mu je bila potrebna da bi bilo detaljno. Ne mogu da čekam ni da mislim, odmah ću mu odgovoriti... 

Naravno da mu nisam sve rekla, mora da zasluži odgovor ali isto tako je zaslužio obrazloženje prvog dela prethodnog pitanja.

Ugasila je svetla, prostorija je bila mala i skučena. Mrak, trenutak kada prikuplja energiju da izađe na svež zrak nakon osam sati uzaludne žudnje za svežim vazduhom ili vazduhom uopšte. U početku, kad je počinjala da radi bilo je jako teško. Kada bi izašla napolje, kada bi se spustila na zemlju, prvih par minuta je ispred sebe gledala more slika koje prolaze pored nje kao fleš... zatim bi mirno stojeći imala utisak da se vrti u krug. Sada je sve drugačije, navikla je... mada to ne valja, kao ni bilo koja druga navika.

Vidi se samo žar cigarete. Čuje se disanje. On broji. Ona žmuri. Taksi. Nežno dodiruje uvo. 1. Kafa je na stolu a ispod stola...Otisak. Prsti se prepliću, gasi cigaru. Autobus, tašna u krilu. Prosulo se vino. Ne sme da ga pije, ali joj prija. Telefon se razbio, maska nije. Može je zgaziti, lako je i primamljivo. Neće, popraviće ga, sve se da popraviti. Vremeplov. 2.  Kapi kiše u šumi, u borovoj šumi. Hladno je... podilazi je jeza, grč u nozi... druga noga trne. Svetlo ljubičasta. Još malo i videće... koja je to boja? Mislila sam... Molim te....Prestani! Ne, nastavi. I dalje broji. Sada njeno lice obasjava bela iskričava, obnavljajuća svetlost. .. a tamo iza.. dok žmuri vidi crnu sa šlokicama.. 3.

Ma daj... 

Kako da ne. Kad slažeš sebe, taj " sebe" ne zna da si slagao. I to se onda računa drugačije... to je poverenje? Nisi ti kriv što lažeš samog sebe i ne sumnjaš u to nego je neko drugi ko bi trebao da ima poverenja u tebe za sve kriv. Kako je to super... Strava je... Divim se takvoj istini. I verujem joj jer nemam šta da izgubim. Sve što sam imala, imala sam. Prošlo vreme, zar ne? Bila bi laž kada bih rekla da imam i dalje? Ma ne, ni slučajno, ja imam i dalje samo što ne mogu da vidim i dodirnem, mogu samo da osetim. Da, ali ja želim više... zašto? Šta više? Ne, ne želim ni više ni manje, u ovom trenutku jednostavno ne želim... ništa. Ne lažem sebe ili ne znam da sam slagala sebe. To je prošlo vreme takođe. "Biće toga kad bude". Šta je to? Laž ili istina? Ne, kako sam opet pomešala... to je buduće vreme.  Ono nije prošlo niti je sada a ja treba da mu verujem, tom budućem vremenu... dobro... i ako se izjalovi, opet nije laž, nije ni istina nego... iskrslo je. Šta je to? Zar to nije prebacivanje krivice slučaju? Nekome ili nečemu na šta ne može da se utiče. Stekla sam utisak da govorimo o tome da mi snosimo odgovornost za učinjena dela ili ne dela... Glupost. Primećjem da sam postala siva... nema boja. Pogrešila sam i to je istina, vrlo dobro znam. 

Krivo mi je... jer znam da je sutra, sutra sutra, baš ono pravo sutra na koje mislim. Dan posle današnjeg dana, to sutra... nije laž nego istina koja se prećuti ali možemo je nazvati nekim drugim imenom. Meni nije važno zaista i baš zato... ne znam... ma... da, nije važno. Ne bi me ni bolelo da sam znala, baš je glupo... i ovo... zašto pišem. Eto, pitao me je neko kako izgledaju boje. Reći ću ti da ne znam... ovako izgleda kad ih nema. Ali nema ih zbog mene, ja sam ih obojila u sivo, samo ja, niko drugi!

Ne sumnjam ja VERUJEM!!! 

I šta će to biti ako kažem? Ili šta će se desiti ako ne kažem?  Imam prava na jedno koliko i na drugo. Moja su.  I taj dan je prošao i opet će doći mart... još jedan. I opet će mi horoskop reći da je jul taj mesec... i opet ću verovati... neće doći znam.

Ne mogu više... ne želim. Koliko godina je prošlo??? Sad ja brojim. Trebala bih da ga pustim, zbog sebe i zbog njega... Da zaboravm sneg i decembar, da zaboravim sve pesme...osećaje.

Otvorila sam teglu... pustila leptiriće... neka lete. Neću da me više lažu jer... nema ga!

Bacila sam sliku, danas sam je zgužvala... ona u glavi je izbledela... ostala su samo sećanja. 

Smiri se, smiri se i... prestani. Ostani tu gde jesi ni korak dalje. Ne treba ti ništa više. Ne treba ti i ne želiš to. Veruj mi da nisi nikada ni želela.

Podigla je noge na stolicu, obgrlila ih je, glavu spustila na kolena. Zašto uvek pogrešim??? I dokle više tako???

Pustila sam ga da ide. Srećan ti put... nemoj, nemoj mi sada govoriti... ništa ne želim da znam.

Gotovo je. 

Hmm... Petar ili Dragan... drago mi je da se razumemo i sviđa mi se što sa pažnjom čitaš. Osmeh se rasuo po njenom licu. Nema vremena, pa da... malo sam tužna zbog toga.

Joj... ma... znaš šta ti... napucani, leči nervozu negde drugo!!!

Sada ću mu sve lepo, detaljno objasniti, slovo po slovo, reč po reč, da razume, jer sam do sad pričala na kineskom pa nije shvatio. Užasno me je razočarao. Kakav... mislim nemam reči. Slušaj ......., to što sam ti milion puta rekla... ne daje ti za pravo da se tako ponašaš prema meni. Vređaš me, ako nisi znao... Ja sam te najfinije pitala...

Spustila je glavu i uvukla se u sebe... razvezala je jezik i pustila prste...Eto, izvoli, budi srećan. Bila je jako ljuta. Nije morao tako da joj se obraća....Vrtela je glavom, misleći da će se tako lakše osloboditi onoga o čemu ne želi da razmišlja. Ušla je u svoju sobu. Kafa je već bila skuvana, malo je hladnija nego što voli, ali neće cepidlačiti, bar joj je neko skuvao.

 Sad ja treba da pitam...Šalim se... on je u... ma nije.

 Jednog proleća princeza Atex je rekla: - Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka I viđam ih svuda, čak I na raskršćima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice.

Strah, osećaj koji se graniči sa ludilom jer je u situaciji u koju ne može da veruje zdravim razumom, a opet se dešava i opet ne sanja. 

I na kraju ono što karakteriše prokletu ljudsku prirodu. Pohlepa. Tinja u njemu, čak i u momentu kada je našao način da se oslobodi progona i da bude potpuno miran on to ne želi. Mora uzeti ono što mu ne pripada, mora videti ono što ne sme i na kraju mu ništa nije važno, dok ne ostvari svoj cilj.... On ubija samog sebe: “ Usmrćen istodobno slovima iz prošlosti i budućnosti. “ 

 Podržavala ga je i silno je želela da i on to vidi, nadala se da je do sada to skontao. Pa i ne može me razumeti... sve i da hoće, kad ja ni sama ponekad ne znam šta hoću da kažem... da se razumemo... znam šta mislim ali ne umem tim redosledom da ispričam. Je..ga... feler...šta ću i takvih nas ima.

 Ali ipak u mojoj glavi to izgleda savršeno jasno. To je isto kao sa muzikom, mislim sa pevanjem. Kad ne umeš da pevaš. Pesma u mojoj glavi se čuje  jasno i melodija. Sve dobro funkcioniše ali kad počnem da pevam ni sama ne znam o kojoj pesmi je reč. To je tako žalosno. Volela bih da umem da pevam. Makar ispod tuša... da dozvolim sebi da ne pevam na plejbek... nego glasno iz grla.

Telefon... ovog puta nije pao, vibracija je bila isključena.Pali ringlu, stavlja kafu. Kupatilo, prvi mlaz vode preko očiju... fleš...Tuš...šušti. Obgrlile su je misli... sećanja. Osećaj da je neko drži oko struka. Jak mlaz vode je klizio niz njenu levu nogu. Pratio je tu jednu jedinu liniju. Toplota... hladno telo. Vrtlog misli. Osetila je toplu vodu kao da se penje od struka na gore, zaustavlja se ispod pazuha. Sada je ispod levog uha. Stisla je drugom rukom rame. To je bio ujed. Voda je klizila niz njene grudi i spuštala se do...

Boje su išle odozgo na dole. Izvila je glavu unazad. Oslobodila vrat mlazu tople vode. Kičmeni stub je pravio slovo S. Ljubičasto, plavo, zeleno, žuto, narandžasto....fleš.... prekrila je usta šakom. Osetila je miris cigarete... crveno. KAFA!!!

Bosa je istrčala iz kade... ostali su tragovi vode za njom. Hladan mermer. Zakuvala je kafu i projurila kroz dnevni boravak do sobe, nije imala ništa na sebi, zato je jurila. Puter... maslinovo ulje... opuštajuće. Noge... butine, listovi... kako sam zaboravila. Kolena...

Četiri cigarete... kafa. Miris... zadovoljstva.

Srna, Srna, Srna... divno ime. Ne, nisam želela da mislim o tome... i dalje mi se sviđa. Bili, lik iz romana, dopalo mi se poređenje... sjajno je. 

Da li sam dala sve od sebe, da li sam time povredila, onu drugu stranu.  Ma ne, ni slučajno. Lepo birane reči je... sve što je od mene ostalo, odlika moje svesti i savesti. Malo se istine čita između redova ali... biće ti lakše kada kažem... da.. ne verujem u istine. 

Ooo da sam samo lutka koja ne razmišlja o mogućnostima... O onome sto nije a moglo je i o onome sto je trebalo a nije moglo.  Porcelanska lepa lutka u izlogu, za gledanje. Da je niko ne dotakne, da se niko ne igra sa njom. Da se boje da će je slomiti i time uništiti svu njenu lepotu... Nisam. Ja sam lopta ili još bolje pajac u kutiji, uvek spreman da priredi iznenađenje a kada se sve to završi... opet se smotam u kutiju i čekam. Nije to tako loše, ne znam kada ću kome popraviti raspoloženje... videću uvek nova lica jer samo jedom možeš iznenaditi određenu osobu na isti način..

A šta ako nije određena, gde joj je mesto, koja fioka, koj ugao ili čiji krug. Rubikova kocka ima samo jedno rešenje a hiljadu načina da se dođe do istog. Mehanička igračka, tako je!

Bela treba biti u sredini to je jedan korak bliže rešenju. Postoji osam načina... ne, neću da počinjem, ne želim. Savršeno je jasno...

Setila se filma, Fred (Pol) je govorio Holi:

Znaš li šta nije u redu sa tobom " ko god da si" . Ti si kukavica. Nemaš petlje. Bojiš se da kažeš: " U redu, život je činjenica" . Ljudi se zaljubljuju. Ljudi pripadaju jedno drugom...zato što je to jedini način da bilo ko oseti stvarnu sreću. Ti sebe zoveš slobodnim duhom, divljom stvari. Ti si uplašena da će te neko strpati u kavez, pa dušo, ti si već u tom kavezu..."

Mogla sam napisati, i ja se slažem sa...ili sa... ili da ga pitam ko će... ? Mogla sam postaviti najgluplje pitane... bilo šta. A ja... ja sam žurila. Odgovor sam dobila nakon manje od deset minuta, to se nikad nije dogodilo. Srećna sam, znam da je i on čekao mene. Nelagodnost i požuda u isto vreme, osetila se jako važno. 

Namamila sam te, znala sam da hoću. I kako mi to uvek uspe? Da promenim tuđe planove. Još uvek ispipavam, nisam sigurna, ali verujem da i on oseće da ovo nešto... nije normalno. Da li on pomisli na mene u toku dana? Na moje... na moje poruke? Na moja... na moja razmišljanja, na to da ja postojim negde? Da li se pita kako izgledam? Kako možeš da odeš toliko predaleko? On... ovaj ti si... samo...samo, osoba koja... osoba bez izgleda, bez tela. Spustila se na zemju i skinula ružičaste naočare, sada je bilo vreme da razmišlja o njemu kao čoveku koji.... i na to kako ... utiče na nju ali ne u tom smeru u kom je ona pošla. Profesionalno mu se divim... to sam shvatila.

 Tako... odlično... dve fotke. Dnevni list. Ima tanke usne... Kako li se ljubi? Opet sam otišla predaleko. Zašto sam morala da ga vidim??? Da li sam htela? Osećam da se...

Kulturan je i fin, to fotografija govori o njemu. Šta je ovo?Hmmm... simpatično. Sad znam šta ću ga pitati.

Indigo... ko to još koristi, verovatno samo ona. Sad je vreme da proverim... Lepo sam rekla, vreme... 

 Kakva samouverenost, nemam reči, oduševio me je. Svaka njegova izgovorena reč. Njegov stav, držanje, pamet. Sad ja treba da pitam... da li je on...? 

 Ah da, nisam ga pitala, zašto ne bih to učinila sada??? Deluje mi vrlo zvanično. Nema veze. Nije razumeo, misli da ga pitam da li je...? Možda večeras odluči da ostane duže, to bi bilo baš lepo... Ne mogu u napred da smišljam šta ću reći, pustila sam prste po tastaturi... neka pišu bez razmišljanja...

 Šta ja u stvari želim?

Kao magnet, ono što me privlači lepi se za mene, ako ga skroz privučem neću moći da se istaknem, mora i on biti magnet izmedju nas se nalaze stvari koje nas privlače...

To što mogu da sagledam stvari tako na taj način ne znači da meni nije stalo i da možda ja ne bih volela da sam ta osoba, ne, ne ta osoba, već da sam ova osoba i da osetim da sam ti bitna, da osetim koliko sam ti bitna.

Limun, kiša, voće... ne egzotično... jasmin. Cimet, začini, previše oštro za moj ukus. Sveže, čisto. Koji je to miris? Lep je... ne znam. Oseti se svuda, oseća se i kada neko prođe pored tebe... a i dosta posle toga, ostavlja trag, miriše na ljubičasto. Opor...? Možda sasvim malo ali opet pomešan sa nekom svežinom, nije “ noire” varijanta, podseća na neki muški ali je ženstven, izazovan, jak.