pišem da napišem...

Pokušavale su da isplivaju, da budu šarene ali... monotonija ih je ubila. Kad se dogodi čudo... čudiš se... prvih par trenutaka ne možeš da veruješ da se baš to tebi dešava. Prvih tri dana misliš da sanjaš i lepo ti je ali ii dalje nisi svestan svega. Kad se privikneš da to čudo postoji da je to čudo... tvoje privatno čudo, odbaciš ga kao i sve stare iznošene stvari... I čudo stoji tamo... Iako je drugačije od svega ostalog, iako je samo ono čudo... shvatilo je da pripada gomili beskorisnih stvari... Ono blista i ističe se ali ti više ne vidiš...ostvarenu želju ne želiš ponovo. Dođe i prođe kao i sve, kao i uvek... Ništa novo, ništa drugačije... verovatno su i ostale stvari nekada bile čudo... Tada je čudo rešilo da se utopi u masu da bude sasvim obična stvar i stajalo je tako, čekalo, čekalo, čekalo... I jednog lepog dana preturajući po tvojim stvarima neko je primetio čudo, dopalo  mu se jako i uzeo ga je. Nisi ni primetio da ga nema, nisi primetio da ti nedostaje... bilo je malo čudno što je to mesto prazno ali... ostale stvari su popunjavale tu prazninu.  

Sada čudo ponovo postoji u svom svetu mašte, hrani se željama drugih koji zaista žele čudo, pruža im čudesne trenutke i čudi se tome da je zaista divno biti čudo i nečiji svet činiti čudesnim... 

Krug... kakva je to igra? Kuda me vodi? Samo tamo gde želim da odem, neću da izađem, lepo mi je... Sada se okrenuo za onoliko stepeni koliko mi odgovara. Taktika. Sreća. Priznanje... Znala sam... Volim kad unapred znam... sa njim se ne dešava.

Krug... koji je mesec? Onaj koji zajedno gledamo svako iz svog kutka, boja mora biti srebrna a ogledalo će progovoriti... Kad spojiš sve reči i događaje i poređaš ih suprotno nego što treba da stoje, one ti opet govore ono što žele reći jer... tako je to sa ogledalima. Ne mislim da između mene i odraza stoji staklo. Ne. Staklo i jeste odraz. Krhko, svakako, pesnicom ga možeš slomiti ali opet... Ko osim njega ima toliku snagu da sunce odbije od sebe i da istovremeno suncu vrati jednaku toplotu koju od njega dobija? ...Niko!!! To i jeste njegova čarolija... Ono je ono ispred, kao i ono iza. Ono je više nego što oko može da vidi. Ono je jače nego što pesnica može da slomi... može da se slomi ali može i da ubode!

Krug... koji je to sat? Ovaj sada ili onaj posle? U svakom momentu, kad god pročitaš to je sad, a kad si već pročitao tada je onda. Može biti svako vreme, može biti svaki trenutak i može se opet doživeti a može i opet proći. I sutra kad ga pogledaš u isto vreme to je taj isti sat, isti čas. Šta se promenilo? Ovo sad ili ono posle? Možda je ipak ono pre...

Krug... Ti si taj koji bira. Sve tačke kruga su podjednako udaljene od centra kruga.  

Opet se javio... Palo joj je na pamet da je on u stvari... Od jednom, iz čista mira je počela da razmišlja o tome. Još od prethodnog dana joj se to vrzma po glavi. Nije hteo da je uvredi kao... Ali nije mogla da shvati da se svet ne vrti oko nje... Mislio je da ne razume poentu i onda, onda je našao način koji će je usmeriti da razmišlja onako kako on misli da treba. Pojavi se samo da začačka... pa posle da rešava stvari.

 Čekam odobrenje :) Naravno da možeš :)

Ne boj se, saznaću ja sve što me zanima. 

Mozda Apdajkov Brazil...Namerno sam napisao svaku reč u prošlom mejlu da vidim tvoju reakciju. Da li misliš ta sam nepravedan ili upravu? Ne mogu da mislim o tome da li si u pravu ili ne. Svako ima svoje mišljenje.Čovek je slobodan samo onda kada je spreman da sve izgubi, a to je velika cena.  Želim ti prijatan dan ;)

 Objašnjava mi, oseća potrebu za tim... Ne želi da se osetim odbačenom ili ignorisanom, hoće da mi kaže da će mi uvek... čita mi misli i ponaša se onako kao... kako sam želela da se bilo koji muškarac na ovom svetu ponaša prema meni.

Legla je da spava, misleći o njemu. Ajde, ajde... ne razmišljaj nego spavaj. Jutro. Pet sati... novi dan. Kafa... četiri cigarete. Posao. Ne, ne mogu da izdržim iako znam da je suviše rano, prsti me ne slušaju, sami pišu...

Dobro jutro! Dobro jutro.Otkrices mi tajnu? Znaš li zašto razgovaraš sa mnom? Proveravas me?

Uuuu, čoveče, ovo je čarobno. Naravno da znam zašto komuniciram sa tobom... toliko si poseban...

Vrati se. Necu. Vrati se...

 Poklopila je lice rukama i bilo joj je muka... zbunila se. Nije očekivala... ništa slično ovome. Mislila je da su ta .... nekog... ili nešto slično tome... Ali, ovo više nije bilo ni malo naivno.

Zašto tako burno reaguješ? Nisam te uvredio...da na trenutak promenimo temu? Što ti se ne sviđa tema?Ja nemam ništa protiv da nastavimo. Osmehnuo sam se par puta. Da li sam prošao test ili me još uvek testiraš? Ja auvek testiram ;).

Čega se plašis? Mene? Ove mene ovde??? Da te možda neću prihvatiti ili da ću te osuđivati... ne shvatam zašto je toliko kontradiktoran.To je bilo veliko razočarenje. Prvi put me je stvarno povredio. Ne njegov postupak niti njegova iskrenost, nego samo saznanje da sam jedino ja to želela, mislila sam da je bar ovo, da je ovo zaista obostrano. Srozala sam se... potonula... potonula sam skroz. Raspolozenje je palo na minimum.... lepo je rekao. Šta sam želela da budem? Nešto više? Možda. A šta je to više? Ne znam, ali znam da nije trebalo da se ovako osećam...

Da li te zavodim? Da. Želiš li da se zaljubim u tebe? Ne. Nismo se tako dogovorili.. Nismo se nikako dogovorili ja ne znam da izaberem. Onda ništa. Kukavice. Već sam ti rekao, ništa me ne može isprovocirati... Svejedno i dalje mislim da si kukavica. Ne misliš... Jak na recima. Mislim. Uživo si manji od makovog zrna. Hoćeš još dugo ovako? Ne, zato što se ne daš isprovocirati ;)

Legla je da spava, nije imala vremena da razmišlja, čim je legla zaspala je. Kafa... osmeh na licu, umivanje uz muziku... tuš... raspevana melodija je odzvanjala iz kupatila. Haljina je kliznula niz telo, cipelice... satenska traka... naravno vezana u mašnu. Šminka, dva poteza. Kafa i dalje čeka. Pali računar i dočekala je njegova... psihoanaliza. Uzbuđenje je raslo, nije mogla da dočeka momenat kada će početi da čita...Wow... ostala sam bez teksta... ovo se zaista ne dešava. Na trenutak se uplašila, pa se nasmejala i tada su je prošli trnci... Pogledala je na sat, zgrabila tašnu i u pokretu naprskala Moschino love love...

Smejala se, nije joj ništa bilo važno, ništa nije čula, osećala je samo.... Moschino love love...

Ti! Da, baš ti. Samo tebi ovo pišem a ti ćeš znati da je za tebe. Koliko vremena treba da prođe, da shvatiš da vreme zaustaviti ne možeš i da će se zrna  u peščanom satu uvek istom brzinom spuštati na dno a da ti nemožeš uticati na njihov tok. Možeš ako ga slomiš ali to onda neće više biti peščani sat, zapravo neće biti ništa. Zašto me ne voliš? Zašto uopšte razmišljaš o meni, šta te briga... Ne treba da te bude briga za mene. Mene je briga za tebe. Nije mi dobro kad znam da pitaš... Jer ti i ja ne pitamo isto. Ja pitam jer mi je drago da znam da si i ti dobro, ti pitaš iz skroz drugih razloga... Zašto? Ja ne postojim, izmislila su me slova i nikada neću postojati, gumica će me izbrisati. Ti si sad tu i to si ti i bićeš i sutra kao što si i juče... Samo Ti. Bez mojih slova bez mojih reči bez moje pojave. Bez ičega i ikoga ko utiče na tvoj svet, sa svima i svačim što utiču na tvoj svet ti moraš biti ti i samo Ti. I ove moje reči i ova moja slova, ne možeš izbrisati i ne pročitati jer znam da ih čitaš... da vidiš da li sam ja? I jesam li?

I šta će se to desiti ako jesam i ako ne pišem o tebi i ako te ni jednog momenta ne spomenem niti razmišljam o tebi? Neću više biti zanimljiva? Dobro. Ja u stvari i ne želim da budem zanimljiva. Ne tebi. Tebi želim da budem neko... nešto što... na primmer nemaš, a ime... ha, ha.... pa zar se nismo dogovorili, da mene ne može ograničiti jedno ime, ja sam sva imena ovog sveta a i bezimena... sećaš se:

" Ti nemaš prava da mi daš neko ime...Mi ne pripadamo jedno drugom... Jednog dana smo se samo sreli... Ja ne posedujem ništa dok ne rešim gde ja i stvari idemo zajedno. Nisam sigurna gde je to ali znam kako izgleda... kao kod... Tifanija"

Nečujnim korakom se udaljila od njega... tri koraka, okret, rekla je samo: " Lafffrrrr" 

Boja bakra...prefinjenost materijala. Osećaj pod rukom. Kad dodirneš hladno je, što ti je bliže više te greje. Svila... hladna, nežna svila. Privlači te, dopada se oku ali vrlo dobro znaš da je kliše. Mačka na krovu. Boja bakra. Stara džezva za kafu. Boja bakra... glina, vajanje. Izvajane obline. Telo jedne žene. Izvija se, pravi most. Ako pređeš prstom, svilom ili bilo kojim drugim materijalom srušićeš ga. Srušićeš most. Položaj fetusa. Ako dodirneš, pomaziš, približiš se dobiće oblik, porašće. Osećaj topline. Jedna reč, ona tvoja čuvena. Druga je usta ne umeju tako izgovoriti. To znaš samo ti. Kupanje u toploj vodi. Amam. Parno kupatilo I beli peškir. Gde je tu ta boja. Otisak vode na pločicama, namazani nokti na nogama. Boja bakra...

Hladan pogled, podignute obrve. Uzdah... Disanje je zaustavljeno... boja bakra struji u vazduhu... Dodir kolena. Poljubac... resica uha. Minđuše boje bakra. Skupljena kolena, obgrljena. Obraz naslonjen na stranu, tužan pogled I čekanje... Boja bakra na ekranu.

Kalendar na stolu, ispisana slova, pogrešan rukopis, pogrešan datum na pravom kalendaru, ne smeju biti tu, ne mogu da nestanu. Dan boje bakra...

Cigareta, jedna, pet. Tebi ne stoje tanke cigarete, pališ ih samo zato što sam ja tu, daješ mi peškir boje bakra. Nepročitana poruka, autobus kasni, nekoliko poljubaca... slušalice. Žeton za peron... boje bakra.

Slika Dorijana Greja, divan poklon... omot je boje bakra. Telefonski poziv, obaveze, ja nemam vremena, ne ljuti se. Juče sam... danas... a sutra ću... nije do tebe zaista je tako. Osećaj... boje bakra.

Kada pokloniš nekome svoje vreme u koje uključuješ sve svoje obaveze, potrebe dešavanja I svaki mogući trenutak, ti ga u stvari nisi poklonio, podelio si ga. Shvataš ga I prihvataš isto kao I bilo koju svakodnevnu potrebu. Kada si sam, bez obaveza, kada bi gluvario ceo dan, nađeš zanimaciju I lepo ti je. Tada si vreme druge osobe iskoristio radi ličnog interesa. Kada uspeš da u najključnijim momentima svog života uključiš nekoga do koga ti je stalo znaćeš da je to.... boja bakra.  

Samo te molim da me pustiš, da me ostaviš na miru večeras... zauvek. Ni sama ne znam šta hoću I zato nemoj da me pitaš. Ako me pitaš reći ću ti I ono što neću... ne, neću te uvrediti, slagaću te, zato što verujem da još postojimo. Mislim da smo oboje stavili maske I da se krijemo iza njih. Nema, više ničeg nema. Prestalo je. Eto tako, odjednom se ugasilo. Sada se samo lažemo zbog prošlih dana ili možda zbog budućih.

Dragi... vrlo dobro znam... Nemoj da ti bude žao, nema zašto. Mi nastavljamo da živimo isto kao I do sada. Sve će biti dobro... Znaš, jel tako? Jasno ti je da sutra neću doći, ne zato što sam ljuta već zato što si mi pomogao danas da shvatim... da ne treba da dođem. Ćutao si, to je bilo sasvim dovoljno. Zbog tvog odsustva u današnjem danu imala sam dovoljno vremena da razgovaram sama sa sobom. Mislila sam razmišljala I da... odlučila. Izvini, izvini molim te što sam te izostavila u vezi tako važne odluke, izvini što sam sama donela odluku. Meni ne treba... ja ne želim da se neko tako ponaša prema meni. Ovog novog tebe ne poznajem I ne želim da upoznam, ne sviđa mi se. Mislila sam da će mi se svaki ti jednako sviđati, sad sam videla koliko sam pogrešila.

Nemoj da misliš da te ostavljam... ma ne, ni slučajno, ja se samo povlačim, da ne bih povredila tebe a ni sebe. Sad sam slagala, slagala sam raspored reči u rečenici, izvini, ponovo sam počela da lažem...

Čekala sam poziv u autobusu... to je bila zadnja šansa... Zaspala sam I probudila se a on nije mrdnuo, nije ni zabagovao...slika na ekranu je ostala ne promenjena... Slušalice su ispuštale dobro poznati smirujući glas. Tužna pesma...

Hope there's someone Who'll take care of me When I... will I go...

Jedna suza... jebi ga.... druga suza... jebi ga 2. Rukama je poklopila lice a Antony je I dalje pevao...

Oh I'm scared of the middle place... Between light and nowhere... I don't want to be the one...Left in there, left in there...