pišem da napišem...

Usporenim pokretima je ugasila računar, poklopila ga je i podigla noge na stolicu, obgrlila ih je a zatim bradu naslonila na njih. Pustila je muziku na telefonu.

njena omiljena pesma..

Počela je da plače i poželela nešto ali ni sama nije znala šta... bojala se svojih želja a pesma je budila prejake emocije... samo nije želela da se oseća toliko neshvaćeno, želela je da je neko zagrli i poljubi u kosu zato što to oseća i želi da uradi a ne zato što je ona tužna. Trebao joj je neko... neko ko ne smara, neko kome će se radovati, ko će sa zadovoljstvom isčekivati njenu poruku i na nju znati da odgovori sa više od dva slova i neko... neko... kome samo treba da kaže nedostaješ mi, želim da te vidim i da joj taj neko kaže... da je pita... evo krenuo sam,  samo reci gde da dodjem... Bez glupih pitanja bez praznih izgovora samo da dodje i bude tu...

Osećala se toliko usamljeno u stvarnom svetu da je zbog toga poželela da se izgubi...  tamo gde su i drugi neshvaćeni ljudi koji kriju svoj identitet iza pseudonima i traže nešto... ili se samo tako prazne...

Nije mogla više da izdrži, utonula je glavom u kolena i obgrlila ih je čvršće da bi osetila potpunu samoću...

Nevoljno je ustala sa stolice i odteturala se do kreveta. Nije skinula šminku, nije oprala zube, nije se istuširala ni presvukla, legla je u krevet i zaspala. Otisla je u neku drugu dimenziju... opet bolju od stvarnog sveta...

Uh, i to sam završila. Dobro je. Sada idem. Kupatilo, para. Voda se sliva u kadu, puni je. Sapunica raste. Čarape, pantalone, košulja, majica veš...! Jedna noga je u kadi. Čeka da se privikne na temperaturu vode. Koža se lagano ježi. Ima osećaj kao da je neko dodiruje po leđima. Zažmurila je... nije zamišljala samo je žmurila. Sada je celo telo bilo u kadi, bilo joj je toplo. Voda je grlila sa svih strana. Osećaj ...  joj se dopada. Voda, sapunica, cigareta i pivo, muzika u pozadini, suza, jedna, druga... jebi ga....jebi ga2. Izašla je iz kade i poželela da pleše. Ogledalo je bilo naspram nje.. mutno... zamagljeno. Obrisi njene figure su mnogo lepše izgledali tako, kad se ne vide potpuno. Gledala je sebe kako igra. Poželela je da nekome igra, a da taj neko nije njen odraz u ogledalu. Da pusti emociju koju muzika izaziva u njoj. Smešna je. Prestala je da igra.

Snovi. Sanjala je njega. Sanjala ga je... kako je posmatra dok spava. Gledao je toplo i nežno, bio joj je drag. Nije se bojala iako ga nije poznavala.

Jutro. Pet sati, alarm zvoni, čuje ga negde u daljini. Stoji na nekoj ozvučenoj površini i nervira je konstantna vibracija telefona. Navikla je na zvuk alarma, to je ne može probuditi. Ali taj zvuk... PAM! Ne čuje se više alarm. Tačno je osetila trenutak kada će telefon pasti na zemlju. Opet se nije razbio, šteta... Ustala je i rekla dobro jutro, a onda je shvatila da je sama u sobi.

Kafa, četiri cigarete... novi dan.

Zamišljala ga je. Kakav bi on bio kad bi ga ona zamislila? Nije umela te misli da spoji ni sa jednim fizičkim izgledom. Glas mu je zamišljala... pomogli su joj interpunkcijski znaci...nije znala da objasni kako samo je znala da može da ga čuje. Širokih je shvatanja to je očigledno ali je neka ograničenost u njemu zakržljala.

Nedodirljiv je... trudi se da bude...  ali... ona ga je dotakla.Sa tim mislima je utonula u san.Ustala je, istuširala se i pohitala na posao. Čekanje...autobus uvek mora kasniti... jedna cigareta... cela, nekad je pušila samo do pola i autobus naiđe

 Nije se naljutio? Bila sam ubeđena da će mi nešto prebaciti, zar nije bio nabeđen?... Ceo svet je njegov!  I kako ja mogu odgovarati umesto njega?...hmmm dragi moj...kako da kažem, mislim gugl je odradio svoje ja sam samo copy- paste... Misli da se kao razumem u to ali kad bi znao da mi gugl u svemu pomaže... ne bih mu se dopala. Odakle ti ideja da mu se dopadaš sada?... draga si mu samo GLUPAČO !!! Vreme je da nešto napišem... kakvo vreme? Šta ja to pričam? Da li brojim? Merim vreme kad se nešto treba desiti? Ne, ja sve radim po osećajima. Neki pisac kaže... neka knjiga, koju sam skoro čitala... kaže: “ Tuđe mišljenje o meni ne može promeniti moje mišljenje o meni.” Tako je! Ja sam ja i ponasaću se u skladu sa osećajima i bojama... Danas je četvrtak... zeleno.. !!! Želim da budem u skladu sa današnjim danom... vesela...

 Ne zanima me. Ali.. zabolelo me je malo. Izbacio me je iz života i pre nego što sam uspela da uđem. Odzvanjaće mi te reči večno. Ja nikada neću moći da osetim ... ??? Zašto je pisao u budućem vremenu? Jasno je. Indirektno ili direktno mi stavlja do znanja da je privatno nešto drugo od imaginarnog. Zašto ja želim bilo šta od njega? Zašto želim da budem... ? Da li je moguće da ti neko koga ne poznaješ tako puno znači? Kako...šta... sad da odgovorim a da ne ispadnem kompletni idiot? On zna ko sam ja... i isto tako zna da nikada neću biti ona jer ona već postoji i samo ona može doživeti ...

Dobro, ni ja ne želim!!! Ma ko je uopšte on???... Gospodar Univerzuma... ha... briga me... neću mu ni odgovarati. Telefon ćuti. Ljuta sam. Možda mu nikada više neću odgovarati a i zašto bih... izbacio me je iz života... ja sam samo.... "moj mali kutak" ...

 Škljocnulo je, velika ringla je upaljena, voda... jak mlaz, odokativna metoda merenja vode za jednu šoljicu kafe. Šušti... voda se sliva sa strane. Gasi bojler, na telefonu namešta muziku, ulazi u kadu i uživa u vodi... oprala bi kosu da ima vremena da je fenira. Osećaj je divan kad ti se voda sliva sa lica. Peškir, brisanje, mleko za telo.... veš, danas crni...VODA!!! Brzo trči do kuhinje pomera džezvu sa velike ringle, gasi je, stavlja punu kašičicu kafe, brdašce, meša, tri puta u jednu i još tri puta u drugu stranu, vraća na ringlu. Pena raste, zamiriše. Crna šolja, puni dve trećine, mlaz vode ponovo, džezva, malo vode hladne iz dževe u vrelu kafu... da je razblaži i popije odmah.

 Neće mu se dopasti, mogu da garantujem. Dobro. Zašto su me pitali ako ne žele da čuju moj odgovor? Dopada mi se ovo ali sam rešila da malo izadjem iz tog sveta, iz ove fantazije. Lepo je sve to i ne utiče toliko na mene ali opet se radujem mestu na koje mogu da pobegnem od svakodnevnice.

 Imam utisak da je na njegovom mestu neka druga osoba sve bi bilo drugacije. Taj neko bi me oterao do djavola. On nije. Zašto nije? Zašto mu je bilo bitno da su nam slična mišljenja??? Razmišljam o njemu u smislu istraživačkog rada. Nikada u životu nisam naletela na takav tip osobe. Dosta se razlikuje od ostalih ljudi koje sam sretala u životu. Možda je baš to razlog. Volela bih da ostane samo ... da li da mu dam veliko prvo početno slovo? Da...Crna slova na beloj površini.

Da li sam je doživela? Ne. To je pisalo u njoj... retko koje da. Zasto je sve Ne? Nije moguće.... Da li sam to ikada doživela. Da. Upravo sada. Dosadile su joj knjige, sada je želela tajne, skrivene autore, čitala je samo ono što je bilo odbačeno. Videla je u glavi dešavanje.

Zašto se zaposlio baš ovde...i niko nije znao? Zašto sam tražila " Treću knjigu" pre nego što sam saznala da je on tu. Drugi grad...lep je, nisam bila nikada tamo. Kolegijum? Ne, ne, ne želim... Ne želim da mu čujem glas. Slova su lepša. Posao je posao. Kolege.

 Kako ume tako, zašto sam se osetila kao da sam i ja to doživela. Koja je to boja? Tamno plava, mleko bela i... crveni ruž. Moram još jednom pročitati, sjajna je. Ah... kako stvarno deluje.

Čitala je mnoge neobjavljene knjige ali ni jednu sa takvim žarom, ni jednu sa takvom željom.

Sviđa mi se šta je Frojd rekao: “ Ne uviđam zašto se mudrost koja je kristalizovano prosto životno iskustvo ne bi smela uvrstiti među tekovine nauke? “ Da li je to pokušavala da uteši sebe? Prošlo je devet minuta.

Želim da ga pohvalim, zaslužio je, možda je i njemu potrebna podrška, objektivno mišljenje. Htela sam da kažem da se senzualnost puno razlikuje od svega ostalog što ona nije. Bilo bi glupo da sam tako napisala. Dopada mi se... naravno na književan način. Lepo piše. Dobro... želim da čitam još, divno piše...

Da li ovaj čovek postoji u stvarnom svetu?  Ona sigurno postoji. I on. Čega se krije, šta ga plaši? Jasno je nisu zajedno. Zašto nisu? Zabranjeno... Šema? Nije važno...

Osmehnula se..Nije je to uvredilo. Prepotentan je. Zašto? Sad likuje? Ma ne, ona umišlja. Dobra je. Šta li će se desiti dalje. Dobro piše, i uvek tako da te natera da razmišljaš, to mi se mnogo sviđa. Obećavam da više nikada u životu ništa neću pisati. Posle ovoga me je sramota. Moje pisanje je vređanje svakog drugog dela. On je genije. Zaljubila sam se u njegovo pisanje i razmišljanje. To je divno, zaista. Imam neku čudnu potrebu da mu pružim podršku. On je nadmen ne bi to shvatio. Ali briga me želim, nekako mnogo jako to želim.

 Ha... ne verujem.. nastavili smo da ćaskamo, ali sigurno će biti uobražen, tako kao da je ceo svet njegov. Nije važno, analiziranje počinje..Uh... telefon. Užasan je, jednog dana ću ga razbiti i uživati u tome. Danas nije taj dan, sada ga samo molim da što pre učita prokletu poruku.

 Nisu ga pohvalili. A mogli su. Šta su čekali? Čekali su nju da stane prva na tanki led i iznese svoje mišljenje. Posle prvog puta sve bude lakše. Ako ništa drugo bar će ostati prva koja ga je primetila. Nije joj samo bilo jasno zašto ga oseća svojim? Kao da je deo nje. Užas! Zašto ga je prisvojila tako, kako je uopste mogla. Na osnovu čega? Mora da se uozbilji i da shvati.

Sad mi ništa nije jasno. Da li se ona zeza sa mnom? Sa njim? Ili sa kim god.. moram se nasmejati. Eto...znala sam...on misli da sam glupa. Pravda me da drugi isto to ne pomisle. Neću da mu objašnjavam šta sam mislila, neka slobodno misli da sam glupa. 

Prošlo je. Nema gužve, vreme je za cigaretu... nikotin zove. Obavezno je neko zaustavi na vratima i mora da se vrati i tada je uhvati telefonska gužva, sada je rešila da se neće javiti... jedanaest je sati izmišljena pauza počinje. Wc, kabina, wc šolja, kanta... seda na poklopac, pred očima su joj dve šolje.. iz jedne pije kafu a drugu ne želi da gleda. Nogom spusta, poklapa onu veću šolju... Krije se... jer u wc-u ne sme da se puši samo po kancelarijama, a ona nema kancelariju ona ima ured. Neka... odlično je ovako. Telefon... učitava...mail!

 Kuća... kafa... četiri cigarete.... Evo... dobro... šta dobro??? Ne, tu idu velika slova... eto...

Zamislila se i potpuno udubila u jednu tačku na zidu... Zamišljala je... njega.... Trgla se brzo i rešeno počela da kuca po tastaturi...

Moram pre toga da ga bocnem, da oseti ubod ali da ga ne zaboli, samo da ga bocne. Misli...misli...misli...Dakle... trebali bi biti opterećeni matematikom ili veronaukom? Svašta, nisam to očekivala od njega, baš me je iznenadilo. Da li je osetio u bilo kojoj napisanoj reči kako sam ga jako zagrlila? Ne verujem, ali ja sam osetila da me mazi po kosi... od želje... verovatno. To je lep osećaj, nisam ga skoro doživela, moja kosa nije dovoljno nežna da bi je neko mazio. Hvala mu zbog toga. Napisaću mu rebus, želim da shvati, hoću da me razume i onda kada ništa ne kažem.

Pesma joj se jako dopada, igraće, DA ... ispred ogledala ali će pogled na to prekrivati marama, držaće je iznad glave, da izgleda izazovno ali da se ne spušta, tako će biti slobodnija opuštenija. Kukovi se sami izvijaju igraju... svaki put... kad čuju tu pesmu. I dok sede i kad stoje ili leže jednostavno se pokreću, prate ritam. Izvija se i uvija...