Razmišljam u poslednje vreme o granici izmedju hrabrosti i ludosti. Da li smo kukavice ukoliko nam se nečija hrabrost učini ludom? Da li smo ludi ukoliko se ponašamo ili razmišljamo drugačije od većine? Zašto uopšte neko tako nešto pomisli? Svi imamo prava na širinu, sve do onog trenutka dok ta ista širina ne počne da ugrožava druge. Danas sam puno razmišljala o jednom pitanju. Pitao me je neko nešto o opsesiji. Svi mi nekada budemo u tom stadijumu, u stadijumu opsesije. Kada mislimo da nam je obavezno potreban neko da bismo mogli da funkcionišemo. Da budemo srećni. Nije istina. Opsednuti smo nekim jer nam taj vid razmišljanja blokira određene misli o kojima ne želimo da mislimo, od kojih bežimo i samo ih zamenjujemo, menjamo ih ovim drugim mislima. Sve ima svoj uzrok a kasnije nosi i posledice. Odmah da rasčistimo opsesija nije bolest, to je trenutno stanje nezadovoljstva koje nam preokupira razmišljanja pogrešnom temom. Obično se javlja zbog nesigurnosti i nezadovoljstva samim sobom. Kada smo opsednuti nečim pravimo nerealnu sliku toga i uzdižemo sve realne vrednosti, osobe, objekta, dela... odnosno predmeta naše opsesije. Opsednuti smo onim što nemamo ili nemamo potpuno. A nemamo ih iz nekog razloga. A taj razlog je jako bitan. I upravo taj razlog stalno zanemarujemo. Zanemarivši razlog mi se sećamo jednog trenutka, jedne slike, jedne misli i ona napravi celu priču. Priču koju mi pričamo i priču koja nije tačna. Postoji i ona druga strana te iste priče koju mi ne znamo. Ne možemo da vidimo realnno jer nam to ne dozvoljava izmišljen film u našoj glavi. Prostije rečeno mi smo takvi kakvi jesmo i tražimo ono što nam prija, godi, što nam se dopada. Kada to nađemo mi smo srećni do onog trenutka dok se to ne promeni. Kad se promeni na bilo koji način postajemo nesrećni zato što nije isto. Ali nije se samo to promenilo ili se to nije uopšte promenilo, promenio se naš pogled na to. To je možda oduvek bilo takvo samo ga nismo umeli videti tako, nego smo samo videli ono što nas je privuklo ta jedna stvar koja je stvorila sliku svega ostalog. Ostale stvari nismo umeli da vidimo zbog očaranosti, uzrujanosti, trenutka. Probudila je nade u nama, dala nam krila... namamila nas, možda namerno a možda i ne. Svejedno i tada su postojale stvari koje nam se nisu dopadale, koje nam nisu prijale, ali zaslepljeni nismo umeli videti, videli smo samo ono jedno, taj trenutak u kome smo bili srećni i stalno smo se vraćali njemu. U svakom trenutku lošeg raspoloženja ili loših reči upućenih nama, govorili smo ma ne... ta osoba nije takva, to se ne dešava, ja je znam, nikada ona ne bi to uradila... itd... A istina u toj priči je da mi prihvatamo samo ono što nam se dopada kod drugih a ti drugi poseduju u sebi , navike i razmišljanja koja nam se ne sviđaju. Dokle god ne shvatimo da je taj lep trenutak i taj zanos izmišljen samo u našoj glavi jer je predmet naše opsesije nama nedostupan i to je tako i nikako drugačije, dokle god ne priznamo sebi da imamo pogrešnu sliku svega toga, cele stvari, cele priče, cele izmišljene priče mi ćemo biti opsednuti. Opsednuti nečim što smo sami izmislili. I što ne postoji. Da je stvarno tako kao što mislimo, bilo bi drugačije. Sve bi bilo drugačije. I mi i predmet opsesije. Evo recimo uzmimo za primer osobu. Da je osoba stvarno toliko divna, toliko savršena, baš ta osoba koja nam treba, koja je dobra koja je ono što želimo ona bi bila tu, baš zbog tih osobina, zbog svega toga što smo napomenuli ali je nema. A gde je ta osoba, ta ista savršena osoba u trenucima kada smo tužni, nesrećni, kada nam je potrebna bliskost, kada nam je potrebna cela ta slika savršenstva sa njom? Nema je, pa eto, nema je ni sad, ni juče, ni sutra... ne postoji. Kako ne postoji kada je kao takvu pamtimo? Nema je zato što je u jednom trenutku zamenila nas nekim drugim. I taj poraz, taj momenat u kome smo zamenjeni nekim, mi postajemo nebitni. Neko nas je pobedio. Taj neko nije bolji od nas, taj neko ne poznaje tu osobu kao mi, i ne vidi je na način na koji je mi vidimo, ali ona je izabrala. Ta ista savršena osoba koja nama odgovara u svakom smislu i pogledu je izabrala nešto što nismo mi. Da li je i dalje savršena? Jeste samo je napravila pogrešan korak, izbor, pogrešila je... mislićemo jer je ona savršena i takvoj osobi samo mi trebamo. I opet ne shvatamo da smo odbačeni i da je to ono sa čime se trebamo suočiti a ne ta osoba. Odbačeni smo, boli nas, to je strašno biti odbačen, neko drugi je bolji od nas, možda nije lepši, ni pametniji, ni zgodniji ni bolji od nas. Možda nije ali je izabran. I to je odluka osobe koju mi smatramo savršenom. Ono sa čim mi treba da se suočimo je bol, poniženost, taj trenutak u kome nismo odabrani, kada ga prihvatimo i savladamo, sve prolazi. Ona nije savršena ona nije ono što nam treba jer je nema, nema je fizički tu. Mi smo je izmislili mi popujavamo prazninu u našoj glavi mislima o njoj jer se plašimo, jer ne želimo da budemo neprihvaćeni, ostavljeni, neko drugi, nebitni. A jesmo, upravo i samo to smo. I taj strah i ta nemoć da dobijemo ono što želimo uporno progoni naše misli i tera na tu opsesiju. I mi brinemo i okrećemo se pogrešnoj stvari. Ako prihvatimo da je tako, da smo nebitni, da smo neko drugi, da nas ta osoba ne vidi na način na koji mi nju vidimo ili na način na koji očekujemo da nas vidi, prestaće, nećemo više biti opterećeni i nećemo imati opsesije. Priznati sebi da nisi bitan, da si sam, da postoje bolji od tebe je teško ali je to veliki rast. I nakon toga se sve menja. Dragi moj ... ti što si me pitao za to danas, vidi, nisam ovo pisala samo tebi, ne pronalazi se tu ako nećeš, ako hoćeš pročitaj ako nećeš ne moraš ali znaj... zaista mi je žao što nisam umela u dve reči da odgovorim na poruku. Ovaj post je posvećen tebi iako je poruka upućena svima koji pročitaju.
