pišem da napišem...

10 Feb, 2018

Bezslovnno pisanje…

osecaji... — Autor lombardos @ 02:59
Pisem ti iako ni jedno slovo nisam napisala. Pisem ti pesmama koje ti usne skoljke ucine osetljivijim na vazduh i dlake sopstvene kose koja te dodiruje. Pisem ti praznicnim filmovima u kojima sam ja ona najplacljivija. Setis me se jer sam sastavni deo svake ljubavne recenice. Pisem ti kroz ukraseno drvo plsticne jelke koja te podseca na sve nove godine koje nisu provedene sa mnom samo zato da bi zaboravio onu jednu u kojoj si shvatio da je ljubav nesto drugo od voleti nekoga. Pisem ti mrazom i maglom koje se bore koja ce te vise iznervirati. Pisem ti kroz tvoje pesme o ulicnom sviracu kome su note citav univerzum iako ih on vise i ne cita on zna koja ide iza koje uvek i za sva vremena. Tako i ti znas da ti pisem kroz svaki uzdah i izdah, kroz sve one prave precutane reci i one krivo izgovorene koje ti se narugaju svaki put kad popijes kap zestine ili zapalis tamni duvan.Sve mirise na mene iako me nema i nema pojma bilo sta o mom mirisu, ono mirise tvojim mislima u kojima je esencija tog parfema. Niko me nije tako mirisao, nisu umeli nozdrvama  da me omirisu nego su pokvarili ukus jezikom. Tom poganom hrapavom stvari koja ne ume da zacuti kad treba a zaustavi se svaki put kad ne treba. Zato se zaricem svim osecajima i culima da ti nikada jezikom necu pisati, njega cu koristiti za neke puno bitnije stvari. Necu ti pisati rukama jer one dodiruju drugacije, svaki dodir je onaj pravi kada su bas te ruke one koje dodiruju, tade je i svako mesto tacka G. zapravo tada sam prvi put otkrila da fenomen mora biti uzrocno posledican inace bi bio sasvim obicna stvar. Neverovatno koliko vazduh cesto ima tvoje oblicje i trpi sve moje dodire pa se ne rasprsne u nista. Necu ti pisati slovima jer su toliko istrosena a i mi oh, Mi smo toliko uzviseniji od klasicnog, modernog, svakidasnjeg, obicnog i neobicnog zato ne zelim da skrnavim nas. Nas niko nikada nije imao, niko nikada nije pisao ni izgovorio, ne zelim da unistim to nepostojanje stvarajuci mu bitnost, sustinu i zivot u bilo kom obliku. Zato ti nikada vise necu pisati. Izdali su me esemesovi, mejlovi, viberi, fejzbuci i vocappovi, tako trecerazredno sredstvo za uspostavljanje kommunikacije, mi smo znali da komuniciramo i bez nih, mnogo pre njihovog postojanja i vidi nas sad, gledamo pre koliko minuta je neko bio negde kao da ne znamo da je taj neko konstantno tu, tamo odakle i potice razmisljanje o njemu. Ne, necu ti nikada vise pisati izgovaranjem, zapisivanjem, mimikom. Pisacu ti citanjem, pisacu ti slusanjem i vodom, jer vodom sam najbolje umela da pisem. Ah kako bi iko ikada mogao opisati ovo secanje koje proistice iz te vode koja konstantno protice a uvek je ona ista kada te dodirne, bas isto kao i ja.

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs