Pesma nije igra, igra nije ples...
Dvoje mladih. Stidljivo su stajali jedno naspram drugog, svako gledajuci u svoj svet, na ekranu, nebu nekom punom zvezda. Gledali su sebe kroz to nebo, zvezde nisu primecivali. Jednog dana se na tom ekranu, nebu, pojavila pesma. Zanimljiva igracka sa kojom su pokusali da se poigraju. Opet su mislili na sebe i osecaje koje pesma izaziva u njima, nisu videli nebo, postojao je samo ritam i reci pesme, pokreti. Poigrali su se pesmom nesvesni toga da se pesma igra sa njima. I dok su smisljali pokrete, dotakli su se u svojoj nespretnosti. Stajali su jedno naspram drugog i opet videli sebe u onom drugom. Plesali su i nadigravali jedno drugo, menjali pokrete,izazivali bes i srecu...prazninu,potpunost, zeleli su da se poigraju sa pesmom, da joj dokazu koliko ne bi bila bitna bez njih, tada se pesma poigrala sa nima i ponovo ih priblizila. Poceli su da vide pokrete onog drugog u sebi, uhvatili su nekoga pod sopstvenom kozom kako plete njihove misli. Utisali su muziku ali je ona uporno odzvanjala u usima, mislima, snovima. Vise nisu mogli da pronadju sebe u sebi niti u onom drugom. Opet su pustili pesmu. Pesma je pokrenula telo na neki potpuno stran nacin, umesto pokreta izazvala je emocije. Poceli su da placu svako ispred svog ekrana, neba. Nisu viideli nebo, ekran, zvezde, nisu videli sebe niti onog drugog ni u sebi niti u tom drugom. Jedino sto su videli bila je pesma. Svakim pokretom, emocijom i pogledom se pesma poigrala sa dvoje mladih koji nisu imali predstavu ko su zapravo oni, sta vide dok gledaju niti sta cuju dok slusaju. Njihove duse jos uvek plesu uz ovu pesmu zajedno cak i onda kada je ne cuju. To dvoje mladih jos uvek zive bez dusa, traze ih u ekranu, nebu, zvezdama u nekim drugim ljudima. Interesantno je koliko paznje posvecuju svemu onome sto nekada nisu umeli da vide zato sad placaju neku drugu cenu, ne zele da pogledaju ono sto misle da se ne vidi, zato i jesu ostali bez duse.