pišem da napišem...

Dvoje mladih. Stidljivo su stajali jedno naspram drugog, svako gledajuci u svoj svet, na ekranu, nebu nekom punom zvezda. Gledali su sebe kroz to nebo, zvezde nisu primecivali. Jednog dana se na tom ekranu, nebu, pojavila pesma. Zanimljiva igracka sa kojom su pokusali da se poigraju. Opet su mislili na sebe i osecaje koje pesma izaziva u njima, nisu videli nebo, postojao je samo ritam i reci pesme, pokreti. Poigrali su se pesmom nesvesni toga da se pesma igra sa njima. I dok su smisljali pokrete, dotakli su se u svojoj nespretnosti. Stajali su jedno naspram drugog i opet videli sebe u onom drugom. Plesali su i nadigravali jedno drugo, menjali pokrete,izazivali bes i srecu...prazninu,potpunost, zeleli su da se poigraju sa pesmom, da joj dokazu koliko ne bi bila bitna bez njih, tada se pesma poigrala sa nima i ponovo ih priblizila. Poceli su da vide pokrete onog drugog u sebi, uhvatili su nekoga pod sopstvenom kozom kako plete njihove misli. Utisali su muziku ali je ona uporno odzvanjala u usima, mislima, snovima. Vise nisu mogli da pronadju sebe u sebi niti u onom drugom. Opet su pustili pesmu. Pesma je pokrenula telo na neki potpuno stran nacin, umesto pokreta izazvala je emocije. Poceli su da placu svako ispred svog ekrana, neba. Nisu viideli nebo, ekran, zvezde, nisu videli sebe niti onog drugog ni u sebi niti u tom drugom. Jedino sto su videli bila je pesma. Svakim pokretom, emocijom i pogledom se pesma poigrala sa dvoje mladih koji nisu imali predstavu ko su zapravo oni, sta vide dok gledaju niti sta cuju dok slusaju. Njihove duse jos uvek plesu uz ovu pesmu zajedno cak i onda kada je ne cuju. To dvoje mladih jos uvek zive bez dusa, traze ih u ekranu, nebu, zvezdama u nekim drugim ljudima. Interesantno je koliko paznje posvecuju svemu onome sto nekada nisu umeli da vide zato sad placaju neku drugu cenu, ne zele da pogledaju ono sto misle da se ne vidi, zato i jesu ostali bez duse.

Razvodnjene reci, bez ukusa, punoce, bez gustine. Zao ti je i ne mozes slusati nekoga ko ih sa velikom mukom valja po ustima, preko jezika da bi na kraju izasle u glas, potpuno prazne. Mozak ti je uvredjen jer mu nije uskraceno da te reci pretvori u sliku i ubiju misao koja je pocela da pupi, tamo duboko u njegovom lavirintu. Uvredjen je cinjenicom da je neko kao on spreman i zdrav da rodi toliko novih misli koje ce kasnije zakacene za reci stvoriti recenicu, punu smisla, bogatu, dvosmislenu, metaforicku ili figurativnu, mora slusati nesto tako bezukusno, bezbojno, prazno. "Kupiti sampon"! Uporno odzvanja u glavi i pretvara citavu sinfoniju u tisinu. Ustuknuo je i zacutao pred tako nebitnom recenicom koja je odjednom nadjacala citav hor glasova koji se roje, glasni, strasni, sigurni, oni koji nikada ne prestaju da pevaju, govore, zubore. Tako su smesne a uporne i vazne te nebitne reci koje zele da budu u centru paznje, da budu primecene, radice sve, pokusavace na sve moguce nacine da izadju van, da ne budu zarobljene u slici, slovima, u smislu. Lagane su, naucene da lete i pre nego su postale svesne svog postojanja. I tako svakog dana te neke tudje reci uniste citavu armaturu minutima gradjenu u unutrasnjosti necega sto je zelelo da postane jedan svet. Zastanes i zagledas se u uzas tog krvoprolica, reci, misli i svih njihovih klica koje krvare do smrti a ti iz postovanja prema osobi cije razvodnjene reci moras slusati mirno stojis svestan da si dozvolio jednoj prici da zauvek nestane, da se rasprsti u hiljadu slova i da ostane belina papira ili tacka. Svim pricama nikada ne napisanim grob je usamljen i prazan i nemaju sanse da se ponovo rode, jer su pobacene nemarnoscu i krivicom onoga ko je silno zeleo da postanu nesto vise od onoga za koga sebe smatra da jeste. I sta ti vredi da se kajes? Sta ti vredi da izmislis nove reci koje nikada nece imati miris tog osecaja koji nije stigao da te izmisli, da ti pokaze koliko si malen i slab, koliko pojma nemas o osecajima. Mislis da si osetio bol, patnju, ljubav? Srecu! Slobodu? Nemas ti pojma sta je sloboda jer ne znas reci da obojis u sivo a da znace vise nego ljubav. Ne znas da niodcega stvoris nesto koje se skriva iza maske nicega toliko prepuno sebe sto je nesto, nekome. A svi ga vide kao nista, njemu to nikada nece smetati jer je nekome nesto i to nesto je vece od svakog nicega ikada! Koliko besa u sebi imas da njime pokazes svu ljubav koja te steze i urlice u tebi, koja vapi da dodirne, da dotakne ono cega nema, na najnezniji moguci nacin, neznije od vazduha, tananije od vrha pera jedva oslonjenog na nadrazenu kozu, mokrijeg od kapljice vode koja prati prsljen po prsljen kicmenog stuba hrleci ka uvali? Umes li da kazes Zbogom a da zvuci kao disem te? Umes li da mrzis svu ljubav koja je od tebe stvorila coveka koji se stidi samog sebe i ponosan je na svoju intelekt? Umes li da volis sve one tvoje stavove koji su od tebe napravili onog lika u ogledalu? Umes li da poljubis mislima tako da osoba koju ljubis dozivi orgazam? Umes li da cutis tisinom, bez ijedne reci, misli, osecaja a da ona znaci univerzum?Umes li da ne kazes ni rec a da su usi onoga o kome cutis prepune tvojih glasova? Ako umes pokazi, ja sam zaboravila, odoh da kupim sampon.

 https://www.youtube.com/watch?v=DuDhiHSksaA