pišem da napišem...

Zaustaviti se, na sekund probati nesto drugo od onoga što je treba da se uradi. Stati i shvatiti da nije onako kako misliš da trba da bude. Ne. Ne mogu se svi zaustaviti onda kada i vreme kaže da je kraj. Uvek je tu ono beskonačno koje vuče, koje ne zna za kraj. Čestice prašine su teže od olova kada se natalože i upropaste harmoniju savršenstva. Teže su zato što olova tu nema, oseća se samo ono što je prisutno, samo ono što se nalazi tu oko tebe, u tebi. Mada teorija o tim stvarima će uvek reći da je olovo teže ako na tas vage stavis po kilogram oba i moraš uzeti jedno uvek ces uzeti prasinu izgleda lakse... a ima je više iako se slika toga ne može ni zamisliti. Šta su sitne patnje naspram svetskih katastrofa? Ništa značajno... ali su moje, ja ih nosim, ja ih živim ja se borim sa njima. Meni su najveće. I posvetim im se, ugostim ih i primim jer znam da su i one deo mene. Nekada su najlepša umetnička dela obojena crnom. Zastrašujuća je ali je otmena i elegantna i.... crno je boja. Put preda mnom nije ništa jasniji od puta iza mene. Oba su izmišljena za trenutno stanje uma. Moraš se sećati da bi dodirnuo prošlost, moraš se prepustiti da bi kušao budućnost. Ovo sada se oseti vrhom jezika. I dodir i punoća ukusa. Zato nisu osećaji jači kada ih se sećamo ili kada zamišljamo kakvi će biti. Osećaji su ono u ustima što sada osećaš. Prepusti im se i pusti da te vode. Ukoliko su nešto probali prepoznaće i tačno znati šta kušaju znaće kad da stanu, da ne pokvare lepotu ukusa, da bi ga još želeli. Ako nisu... opet će znati, novi ukusi su specifični, mogu podsećati na ovo i ono ali su jedinstveni i novi. Nisu ni ovo ni ono...

Telo i sve u njemu zna kad je dosta. Ono upravlja svetom u tebi. Čim oseti da je kraj ono zaustavi taj deo tebe i to je kraj. Tako prestaju neki osećaji, zato što je čulo za taj oset u tebi umrlo, telo ga je zaustavilo, ne da bi te povredilo nego da bi ti dozvolilo da osetiš nešto novo. I samo zato ne možeš prestati da osećaš nešto što i dalje živi u tebi. Ono je tu, ono postoji, priznao to ili ne...

I pusti ga neka živi, osećaj ma koliko ne želeo to... jer da ne treba to da osećaš to... ono bi davno umrlo u tebi.

Nešto se pomerilo, za jedan milimetar je dalje ili bliže meni. Ne znam, samo znam da je promenilo mesto.

Istina. Saznanje. Neznanje.

Točak neizvesnosti se vrti u krug. Tamo gde se zaustavi, srušiće svet. Sva tri sveta su izgrađena u tebi. To su veliki svetovi u kojima ne žive ljudi. Živiš ti u milijardu stanja i izdanja. Sve ono što jesi i sve ono što nisi, sve ono što želiš i sve ono što ne želiš biti. I uvek si zaslepljen i kada si srećan i kada si besan. U oba slučaja ne vidiš ono drugo što se proizvodi u tebi nasuprot onoga što osećaš. A i to postoji...

Čuju se glasovi, čuje se neka buka tamo negde u daljini ali ti si fokusiran na muziku koja dopire do tebe, muziku koja se čuje iz slušalica lagano ulegnutih u školjku tvog uha. Ti vidiš svet, vidiš sve oko sebe ali u ovoj situaciji melodija prati njihove pokrete, njihove crte lica, čitaš kroz pesmu i zvuk, doživljavaš svet kroz muziku koju slušaš a ne čuješ stvarnost iako znaš da se iza tog zvuka krije nešto drugo što ne čuješ ili prigušeno čuješ. I tada te neko prekine, na trenutak ugasi taj svet, slušalice su ti spuštene, oslonjene na ramena. Muzika i dalje dopire do tebe, ali nema tu snagu nema taj intenzitet. Sada si fokusiran na dve stvari, pratiš situaciju koja je prekinula tvoj svet u kome se samo čuje muzika i uvukla te u svet u kome se nadmeću pesma koja se i dalje jedva čuje ali koju tvoje misli pevaju tamo negde u tebi. I čuju se još neki glasovi. Ljudi pričaju. Osoba pored tebe diše, osoba naspram tebe proizvodi zvuk tako što škrguće zubima. Čuješ zvukove... bušenja, zujenja, šuštanja, kašljanja, plakanja smeha... reči, neke reči... nečije, pomešane sa pesmom u tvojoj glavi...

Sada su oba sveta srušena. Onaj iz slušalica jedvačujno dopire do tebe ili samo osećaš takt i znaš da je ta pesma u pozadini. Možda godinama nisi menjao plejlistu, pa si siguran koja je pesma sledeća. Ali priznaješ da nije isto slušati muziku ovako i onako. Sada svet nije tako... melodičan. Ovaj drugi svet je porušen, zapravo porušena je ideja o njemu. Ništa nije sinhronizovano, prepliću se glasnije i tiše note neprijatne muzike i ne znaš gotovo nijednu pesmu napamet. I ostaje ti samo onaj jedan svet... onaj u kome milijardu tebe ispoljavaju sve svoje osećaje, stanja, želje....fantazije, stvarnosti, tragedije...

Taj svet je svet snova. Onda kada se ugase ona dva sveta počinje treći. Kada lagano prestaješ da čuješ da vidiš i da osećaš, kada potoneš u san. Tada si u tvom trećem svetu. U kome si ti svoj junak i najveći neprijatelj. A on se gasi onog momenta kada se probusiš i uploviš u jedan od ona druga dva sveta.

A točak... točak neizvesnosti se i dalje vrti u krug...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....Dokle god sunce bude na toj strani on će obasjavati tamu. U zavisnosti od toga na šta pada stvaraće razne boje. Možda će se reflektovati i proširiti svoju svetlost po čitavoj tami. Tami će biti svejedno ona je bila tama i pre svetlosti... Ali oči naviknute na svetlost, oblike boje, na nešto drugačije od tame, očima će nedostajati sunce koje je probilo tamu. Tamu u kojoj su stvari izmišljene i yamišljene na osnovu onoga što ona dozvoli da se zamisli, da se vidi. I posle tog svetla će oči videti, naviknuće se na tamu, lagano, prilagođavanjem možda čak i lakše nego na svetlost. Očima ponekad treba tama. Da se odmore, da se opuste i zaborave na boje, oblike i veličine. U mraku je očima sve isto... svejedno. Sve je iste boje. Očima se ne mogu opipati oblici to već ima veze sa dodirima. Ali kada su oči zatvorene i kada je u mislima mrak dodiri se osete mnogo jače... mnogo intenzivnije. Tada se pojačava čulo sluha a telo oseća i vazduh. Oseti da se nešto nalazi oko njega čak i kada je udaljeno. Čuje svaki šum i oseti tuđe otkucaje srca kao da kucaju u njemu. Oseti nameru ali ne zna... nije siguran. Pojačava se osećaj nesigurnosti pa telo potpuno zatreperi spremno da oseti sve ono što ne može da vidi. Kada se toj tami doda glasna muzika u ušima, tada je celo unutrašnje biće paralisano. Ne vidi i ne čuje, može samo da oseti. Uplašeno je i hrabro u isto vreme. Vodi unutrašnju borbu sa sobom. Želi da vidi i da čuje. Boji se i želi da što pre oseti ono što nije tama i ono što nije melodija u ušima. Tada i najnežniji dodir boli. On je neočekivan i telo nije pripremljeno da ga doživi, da ga oseti i ono što se proizvede u njemu je neizmerna bol i potreba da što duže potraje i što pre prestane da traje. Kapljica vode koja nežno u toj gluvoj zaslepljenosti klizi niz vrat preko ramena sa unutrašnje strane ruke proizvede takav doživljaj u telu kakav se drugačije ne može osetiti... ni sa milion kapljica vode...

Isto je i sa zaljubljenošću...baš tako biće deluje na nju... što smo u većem mraku i što smo više slepi i opčinjeni muzikom to je više osećamo ... bez obzira na hiljadu kapljica vode...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....

Probudila me je muzika, zvuk prirode. Ptice.... godinama unazad pevaju istu muziku, onu koja nikada ne dosadi. Divna je, ne iritira, ona opušta i budi te tako što te tera da joj se nasmeješ, da se zbog nje raduješ. Osećam miris vazduha, tamo ne miriše tako čak ni kad pada kiša... Sve je drugačije ništa nije isto...ovo je moje... tamo nikada nisam ni pripadala. Prilagođavala sam se, usklađivala ali ništa nije vredelo, ovog puta nije... sada sam se vratila, da bih mogla ponovo da odem. Da sa jedne strane rastem a opet da me ona druga strana brže ubije. Mora nešto da fali... uvek, svakome, svemu...

Nekada se te rupe koje su šuplje ničim ne mogu popuniti. Nekada samo zamisliš da su popunjene i bude ti lakše... ljudi prave izmišljene i zamišljene svetove pa tako žive a pritom nisu duševni niti psihički bolesnici... oni su samo maštari...

Mašta nije nešto što te odvaja od stvarnosti. Ne. Ona te samo ubedi da može da bude bolje, šarenije, lepše i pomaže ti da središ misli da se raduješ da na kratko zaboraviš na ono stvarno i ono ružno ali ga i tada imaš u podsvesti ono živi tamo, živi u tebi samo si ga okupao, namazao mirišljavim mlekom za telo ekstratima nečeg prirodnog što leži u tebi i izbija na površinu onda kada najviše treba, onda kada je zrelo, kada cveta... Pa ga obučeš u najlepše haljine... možeš da biraš, da biraš boju i materijal koji najviše odgovara njegovom prirodnom mirisu...možeš ga presvlačiti i oblačiti ponovo i ponovo. Dokle god ima haljina i boja za menjanje i dokle god mašta ne presuši.

Nekada poželiš da ga ogoliš, da ga prikažeš u najgorem ili ne... u najboljem svetlu ali sve što je ogoljeno po nekom zakonu mora biti stvarno mora biti istinsko mora biti ružno.

I onda kada se vratiš, kada izađeš iz maštanja pun si snage i možeš da nastaviš dalje. Oporavljen si. Misli su se odmorile od tereta koji realnost nosi, ali nisu pobegle, samo su se sklonile na kratko otišle na spavanje, otišle da sanjaju nešto, i kad su se naspavale i odmorile vratile su se u novo jutro. Tako sve funkcioniše...

Sve se usklađuje sa jutrom i mrakom...