Mesec u vodi...
Sva životna energija je zatreperila u meni, svaki nerv je plesao i želeo da izbije vani da probije kožu i oseti moć. Godinama se nisam tako osećala, nisam nešto toliko želela, godinama nisam bila pravo srećna. Tada je u sred noći sijalo sunce, obasjalo mi lice i zalepilo mu osmeh koji se nije mogao skinuti. I pre nego je počelo znala sam da se završava jer je svaki početak kraj a svaki kraj neki novi početak. Ponovo sam sebi pružila ruku. Nisam samoj sebi čestitala. Nisam joj se ni zahvalila. Upoznala sam se sa samom sobom koja se godinama krila u meni i bojala se da izađe. Bojala se svega, bojala se da kaže ko je, da kaže šta je i šta želi da je. Sada zna. I sada je sakrivena ali ne u meni sakrivena je prostranstvom. Nedostižno hrleći za njim ona se udaljavala sve više i više i tu je zastala. Tu je stala i sakrila se. Kao uplašeno dete kome srce u grlu kuca. Krije se iza drveta da je niko ne nađe. Jer, dugo nije bila vani i kada je izašla osetila je slobodu, lepotu života, zrake sunca, miris kiše.Videla odsjaj meseca...u vodi. Bila je željna svega toga i nije znala kako da priđe. Kako da dotakne mehur od sapunice a da gane probuši? Nije znala da je postojanje tako kratko. Da je to znalanikada ga ne bi dotakla. Mehur se od samo jednog dodira raspršio ustotinu sitnih kapljica. Kišu je sunce osušilo. Sunce je zašlo zaoblake. A samo jednim sasvim nežnim dodirom vode pokvarila je slkumeseca koji se ogledao u njoj. Onda je potrčala natrag a u sebisilno želela da opet vidi i oseti sve to. Da oseti život da osetiradost, a ne samo umorne otkucaje srca, srca u grlu. Kada bi barmogla da ga ispovraća, da ga iskašlje, da ga vrati, samo da ga višene oseća tu. Ne. Tu mu nije mesto.
I dalje je nepomičnostajala iza drveta tužno gledajući u nebo sećajući se svih stvarikoje je neznanjem uništila i koje možda samo njenom krivicom višene postoje. I onda joj periferni vid skrenu pažnju. Videla je boje.Videla je dugu.
Svaki početak je kraj asvaki kraj početak nečeg drugog.