pišem da napišem...

Glasovi u mojoj glavi se zovu misli, ne dolaze sa strane, ne pripadaju nekom drugom vec su moji. Izgradila sam ih I formirala tako postepeno, divno, ocaravajuce, potpuno kontradiktorno jedne u odnosu na druge koje ni trece ne mogu da pobiju bilo kakvim vidljivim I opipljivim dokazom da su potpuno u krivu. Jezivo! A nekada sam se volela igrati sa njima, pustala ih da prave citave romane, poeme, tragedije I komedije, nekada… Citam ih I slusam u isto vreme gledajuci ih u bezbrojne oci potpuno hladno, otupelo, jer znam da ce prica koju pricaju, pisu I stvaraju postati samo jos jedna u nizu…” izmisljena prica”. Dosta! Naredjujem im da prestanu pa zastanem pitajuci se cemu sve to? Koliko ludosti je srazmerno jednoj levitaciji? I zasto ne mogu da letim ako moje misli imaju tako divna krila. Prekidam sebe jos jednom glasnom psovkom koja mi odzvanja u usima I pitam se o smislu bilo koje psovke. Uzalud. Ne pronalazim smisao.

Biti lud je sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava, isto je I sa ludim zaljubljivanjem. Ima li icega lepseg ili ludjeg od misli koje krvare za jednim “volim te” koje ne postoji ni kada se izgovori, niti napise, jer volim te nikada nije bila rec, ni delo, volim te nije bila stvar ili dogadjaj, senzacija niti orgazam, vec nesto nista manje od ludosti, oni koji budu zeleli da shvate uspece u tome, oni koji ne zele ubedice me da im na kratko poverujem da je volim te ipak bila rec.

Svaka ludost zapravo pocinje u trenutku kada se nesto zavrsi sto je recimo moglo da traje, da smo jos sekundu duze ostali tamo gde nismo sada I to konstantno, mukotrpno vracanje filma I melanholicno posmatranje mogucih scenarija koji se nikada nisu dogodili, zbog kojih misli velikim slovima ili vrlo jasnim I grubim,zapovednim tonom govore: “ Da sam samo…” Zar to nije letenje? Ko te je ubedio da ne mozes pomisliti da se nije dogodilo onako kako se dogodilo u ocima celog sveta a ne u ocima tvojih osecaja. Ti si taj koji oseca I ti si lud ali si makar cvrsto odbranio scenario koji je mogao da se dogodi iso tako kao sto se odigrao ovaj vec dogodjen. Ne znam da li ova rec uopste postoji ali mi se svakako dopada.

Biti lud Ili ludo zaljubljen ne moze svako. To je talenat. Retko sposobni ljudi koji uprokos svemu nastavljaju da veruju sopstvenom ludilu bez obzira na osude, kritike, cak dobronamerne savete drugih jer… sta oni znaju o osecajima u mom telu kada nose sopstvenu kozu a moju ne mogu ni da dotaknu ni sada ni nikada.

Glasovi u mojoj glavi su misli koje me nikada nisu terale da radim nesto, ludo, pokvareno, samozivo I zato im zameram jer sopstvenu ludost ne mogu prepisati osecajima, tada mi niko ne bi poverovao da dusevni bolesnici boluju od ludog zaljubljivanja, sto kada se prevede u reci znaci da je biti ludo zaljubljen sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava. Slika u tudjem oku nikada nece moci da vidi na nacin na koji ti vidis I to je lepota svega jer samo tako dokazujemo da smo svi ludi u ocima drugih koji ne vide sopstveno ludilo.

Glasovi u mojoj glavi se zovu misli, ne dolaze sa strane, ne pripadaju nekom drugom vec su moji. Izgradila sam ih I formirala tako postepeno, divno, ocaravajuce, potpuno kontradiktorno jedne u odnosu na druge koje ni trece ne mogu da pobiju bilo kakvim vidljivim I opipljivim dokazom da su potpuno u krivu. Jezivo! A nekada sam se volela igrati sa njima, pustala ih da prave citave romane, poeme, tragedije I komedije, nekada… Citam ih I slusam u isto vreme gledajuci ih u bezbrojne oci potpuno hladno, otupelo, jer znam da ce prica koju pricaju, pisu I stvaraju postati samo jos jedna u nizu…” izmisljena prica”. Dosta! Naredjujem im da prestanu pa zastanem pitajuci se cemu sve to? Koliko ludosti je srazmerno jednoj levitaciji? I zasto ne mogu da letim ako moje misli imaju tako divna krila. Prekidam sebe jos jednom glasnom psovkom koja mi odzvanja u usima I pitam se o smislu bilo koje psovke. Uzalud. Ne pronalazim smisao.

Biti lud je sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava, isto je I sa ludim zaljubljivanjem. Ima li icega lepseg ili ludjeg od misli koje krvare za jednim “volim te” koje ne postoji ni kada se izgovori, niti napise, jer volim te nikada nije bila rec, ni delo, volim te nije bila stvar ili dogadjaj, senzacija niti orgazam, vec nesto nista manje od ludosti, oni koji budu zeleli da shvate uspece u tome, oni koji ne zele ubedice me da im na kratko poverujem da je volim te ipak bila rec.

Svaka ludost zapravo pocinje u trenutku kada se nesto zavrsi sto je recimo moglo da traje, da smo jos sekundu duze ostali tamo gde nismo sada I to konstantno, mukotrpno vracanje filma I melanholicno posmatranje mogucih scenarija koji se nikada nisu dogodili, zbog kojih misli velikim slovima ili vrlo jasnim I grubim,zapovednim tonom govore: “ Da sam samo…” Zar to nije letenje? Ko te je ubedio da ne mozes pomisliti da se nije dogodilo onako kako se dogodilo u ocima celog sveta a ne u ocima tvojih osecaja. Ti si taj koji oseca I ti si lud ali si makar cvrsto odbranio scenario koji je mogao da se dogodi iso tako kao sto se odigrao ovaj vec dogodjen. Ne znam da li ova rec uopste postoji ali mi se svakako dopada.

Biti lud Ili ludo zaljubljen ne moze svako. To je talenat. Retko sposobni ljudi koji uprokos svemu nastavljaju da veruju sopstvenom ludilu bez obzira na osude, kritike, cak dobronamerne savete drugih jer… sta oni znaju o osecajima u mom telu kada nose sopstvenu kozu a moju ne mogu ni da dotaknu ni sada ni nikada.

Glasovi u mojoj glavi su misli koje me nikada nisu terale da radim nesto, ludo, pokvareno, samozivo I zato im zameram jer sopstvenu ludost ne mogu prepisati osecajima, tada mi niko ne bi poverovao da dusevni bolesnici boluju od ludog zaljubljivanja, sto kada se prevede u reci znaci da je biti ludo zaljubljen sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava. Slika u tudjem oku nikada nece moci da vidi na nacin na koji ti vidis I to je lepota svega jer samo tako dokazujemo da smo svi ludi u ocima drugih koji ne vide sopstveno ludilo.

Sve ono sto si pogazio, pogazio si samo zato sto nisi umeo preci.

Zatvorenih ociju potpuno prazna u sebi, osetila sam prste neprijatnosti kao bolno miluju moju nadrazenu kozu I prijalo je dok se zanos nije pretvorio u mukotrpnu zelju da sto pre prestane da postoji.

Prestalo je. Tada sam ponovo prodisala jecajima koje je u meni budio ocaj I tada sam zaista uzivala, prepustila sam se tom ludilu strasti I potcinila se ocaju. Vodio me je polako, lagano, poput kapljice vode koja trazi svoj put po udubljenjinjima na kozi. Volela sam ga citavim bicem I svaku emociju, razmisljanje, trzaj posvetila tom trenutku. Bila sam svemir I univerzum, citav svet sam umela da disem, da upijem u sebe zahvaljujuci njemu. Bila sam Boginja koja je uspela da oseti najveci moguci intenzitet tuge, bola I zelje da zauvek ostane u toj jednoj jedinoj tacki. Jer u meni je tada ostala zarobljena vecita ljubav, tvoja I moja bas u onom trenutku kada je sat otkucao kraj. Grcila sam se I volela. Bila sam snaznija od cete naoruzanih ratnika I mogla da jednim treptajem unistim citav svet, ali ja sam zapravo samo volela, vecitom ljubavlju bogova. Klica ljubavi je rasla u meni, to majusno seme koje sam posadila a ti ga svojim postojanjem zalivao, sakrila sam od sveta jer ga niko nije uspeo naci u ocaju, cuvala sam ga duboko u sebi, tamo gde ga niko ne moze videti ni dotaci. Zavidele su mi sve muze zbog kojih su nastala najveca umetnicka dela jer ko su one naspram mene? Zgrceno zrace umetnost kroz boje, kroz ledeni kamen ciju hladnocu osetis I ako ga ne dotaknes, kroz prazne reci pisane u zanosu, kroz pesme koje je preko usana prevalilo toliko ljudi. Naspram mene od krvi I mesa, zive, tako predivno zive. Zasenila sam ih svojom tisinom I odlucnoscu da me ne moze pokolebati njihovo postojanje. Nakon mene je sve prestalo da postoji, bila sam Eva, prva I poslednja, jedina, samo jedna ovakva na svetu, na svim svetovima ikada. Ne, nije me mogao imati niko jer Boginje zive samo u legendama.

Ocajno sam pokusavala da se izbavim iz te utopije ne shvatajuci da bas zbog toga blistam, da cu jedino ako ostanem tamo moci vecno da zivim. Neukaljana dodirima, lepim recimma, melodijm, milovanjima. Obozavaj ali ne diraj! Pisalo je nevidljivim slovima na mom celu. Zato I jesam bila voljena. Naucila sam ga da voli do kosti, do srzi, do svakog otkucaja srca dokle god je ziv, dokle god misli da postoji. Cesto sam bivala onaj trenutak kajanja nakon svakog vrhunca srece kada shvatis da nesto zelis samo dok ga ne mozes imati. Nemaj me! Tako me divno nemaj do smrti!

Evo me I sada skrivena iza svake zelje, ostavljam oziljke uzavrelim pogledima koje ne mozes videti ali osecas, oh, tako bolno osecas. Ucinila sam da od volim te nacinis krvoprolice da bi dokazao sebi sustinu tih reci tek onda kada shvatis da se to ne radi vec se oseca, najvise onda kada me nema. Zelis me, toliko me silno zelis da nijedna sreca ne moze zameniti tvoje ushicenje kada dotaknes dno u kome se ja uvek skucena u nekom uglu nalazim I docekujem te. Tako cista, mirisljava, mekana I topla. Ne, ne mozes me dodirnuti cak ni u masti jer mene je legenda stvorila I bas tamo zivim ali bez tebe jer je tebi stvaran svet bio drazi od istine koju si zamenio laznim zivljenjem. Zar to zoves zivotom? Vecito vracanje meni? Zar stvarno mislis da se to sto radis zove disanje? Ne dragi, to ja sviram po tvojim plucima kako me melodija tvojih secanja ponese. Vidis obecali su ti lep I srecan zivot u kome si ti glavni junak, vitez, kralj, Bog…steta sto si njima vise verovao nego meni. Tvoje oruzje se I dalje nalazi ispod mojih rebara, ne mozes ga uzeti dok ih ne polomis. A ti, ti bi pre umro nego da me dotaknes, jer bi se od dodira raspao u ljubav. Zato ti ponavljam ne diraj, samo obozavaj!

Obucena u sunce, mesec pod nogama njenim a na glavi joj venac od dvanaest zvezda. Zar se lepsi priozr moze videti? Da! Moze! Onda kada se pogledas u ogledalo I unjemu umesto sebe vidis mene!