You sent me flying...
Uvlaci se i obmotava, unutrasnjost boji u crno, taj neki glupi osecaj zvan tuga. Zasto? Pitanje uopste nije jesam li zasluzila, pianje je zasto sada? Kao kad zakasnis na voz pa nakon pet godina sednes na voz i stignes tamo gde si nekada trebao biti, koja je poenta tuge u toj situaciji? Tisti, steze i prozima tamo unutra i tera prste da pisu, nije bitan smisao i redosled, kao da zele da pobegnu ne okrecuci se za smislom i sustinom, beze mozda upravo zbog toga. Previse je besmiisla da bi ostale ucaurene u njemu. Misao koja vruisti svakim pokretom tela dok potpuno ne utrne, dok ne paralise mozak i zamrzne sliku igrajuci se efektima koji bi joj najbolje odgovarali. Fotosopiram sopstvena secanja i ne mogu da ih ucinim lepim, mozda je najbolje da ih ostavim u svom savrsenom zaboravu. Opet sam se uvukla u krug i zavrtela se tako da budem potpuno svesna da je sa svih strana ista linija koja ga sacinjava. Opet sam poletela zbog tebe, a nisam imala povoda, dogodilo se samo od sebe, to ce me jednom i ubiti, to sto letim kad ne znam. Kako sam ikada mogla poverovati u tu istinu da ne znam da letim kad je let bio nesto najprimamljivije mojoj prirodi? Kako da zaustavim osecaj kojime jos uvek proklinje zato sto se nisam dovoljno potrudila da uspem. Ako ga ubijem hocu li povrediti sebe ili se spasiti? Od cega?Zar je moguce da je nesto toliko savrseno nastalo samo zato da bi se jednom zavrsilo, kako da shvatim tu filozofiju? Filmovi nastaju iz knjiga a knjige iz stvarnih dogadjaja, iz cega nastaju stvarni dogadjaji ako nikada nismo umeli da letimo? Koliko tuge je dovoljno da te cuje neko zbog koga si tuzan, sta ako ne postoji mera i ako je to nemoguce, hoce li to ubiti tugu? Sve sto ce mi zauvek ostati sveto, verno i samo moje su upitnici, imam ih toliko da mi ih nikada nije dosta, toliko da svakog dana rodim nove, potpuno prazne i naivne jer pitanja ne mogu biti glupa. Mozda sam poletela zbog tebe ponovo, radi sebe, da bih se izdigla iznad svesti, iznad moguceg, da bih dokazala da je osecaj prihvacenosti bitan jedino ako prihvatis sebe u trenutku kad te zaslepi blic, u trenutku u kom ne ocekujes fotografiju vremena,nego trenutka. A iz slike nikada nije nastao film, niti knjiga, ni zivot... Steta verovala sam da ce trenutak jednom pobediti vecnost. Mozda bas onda kad umesto misli progovori dusa boreci se sa jezkom i egom, izlazeci kroz prste, pokrete, dodire i osecaje i nadjaca ih jer duse umeju da lete. Mozda bas sada tvoja dusa dok objasnjava nekim za mene potpunim strancima neku sustinu govori koliko joj nedostajem. Mozda je bas sada doletela do mene i vidi koliko sam tuzna a ja je ne mogu videti jer sam ubedila samu sebe da nisam trebala opet poleteti zbog tebe!
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
