pišem da napišem...

Gde sam to ja? Kao da me je neko bacio u hladnu vodu koja me vuče na dole, vuče me tamo kuda ona teče. Znam plivati ali je pitanje vredi li to uopšte, s obzirom na njen tok, na njenu brzinu i snagu. Hoću li poći suprotno od nje ili ću ići nizvodno sa njom. Ne znam, samo što pre moram izaći, hladno mi je i strah me je. Mogu se razboleti ili umisliti da sam bolesna. I to je bolest isto. Da li je bilo nekog izbora pre te reke? Pre nego sam bačena u nju? Jesam li sama skočila ili sam bila gurnuta? To svakako nije bitno, sada sam tu i moram nešto uraditi ili ne moram. Ali bez obzira na moj odabir nešto će se promeniti. Ne zato što hoću ili neću nego zato što u ovakvoj situaciji ne mogu stajati u mestu. Mogu u smislu dokle mi telo dozvoljava da izdržim pritisak vode. A onda...? Nešto drugo... Koje mogu sprečiti ukoliko plivam. Možda je to lakši put ili je ipak lakše da se toku prepustim, brže ću stići tamo gde ne znam kako je, tamo gde ne znam šta me čeka. Ne znam ni ovamo ali će mi biti lakše Ili ću verovati u to, bar sam se potrudila da idem napred. I kada bi neko bio sa mnom ili pored mene da me savetuje ili mi predloži šta da uradim opet bih uradila ono što hoću a ne ono što mi kaže, osim ako se to što kaže slaže sa onim što bih uradila pre nego sam pitala. Ali mi treba taj glas koji nije moj da izbacim iz sebe sve što ne smem i što želim. Nikakva sudbina i zacrtani put, ono što te mora snaći i te priče, ne, nije to. To je situacija u kojoj se nađeš. Ti, ja...svako. Jednom... ili više puta. I budi pametan pa odluči. I ako ne odlučiš, odlučio si da ne odlučiš i... ipak si odlučio. Tako da sva krivica stoji u nama , za sve ono što je vezano za nas, nikada nam drugi nisu krivi, možda nam je lakše da ih okrivimo, da bismo mirnije spavali, živeli, disali ali nisu... sami smo krivi. Zbog neznanja ili zbog znanja. Nekada su mač a nekada ništa ne vrede. Oba. Nekada je bolje da ne znamo ono što želimo znati, možda nas baš to neznanje spasi jada. Ali opet, naredi ti istraživaču, onoj iskri u tebi koja večno traga, naredi da stane, da ne pita, da je ne interesuje... Možeš li? I? Jesi li odlučio da ne možeš ili to jednostavno znaš? Ili ćeš pokušati da možeš iako znaš da je to neoguće? Nemoguće postoji samo u pisanoj formi tako što ga čine slova i ništa više. Možeš da probaš i da ne uspeš ali to ne znači da je nemoguće. O, toliko je moguće da ti ne možeš ni da zamisliš. A ne možeš da zamisliš samo zato što si tako odlučio.

Zamisli Nebo ili pustinju ili bilo koje ogromno prostranstvo. Ne vidiš im granice iako znaš da sve što počinje nekada i negde se završava. Da li zbog te činjenice da se negde završava njega čini manje prostranim? Da li činjenica da se sve jednom, nekada mora završiti znači da zbog toga ne treba težiti ka bilo čemu? Zašto onda hodamo, dišemo, gledamo, osećamo? Zašto ako je činjenica da jednom nećemo moći? Činjenice su tu da bi postvaile granice onome što ih nema ili ih ima a nisu vidljive golim okom, ne mogu se dodirnuti, okusiti, disati. Lako je ograničiti bilo čije postojanje, bilo kakvo postojanje... teško je živeti. Teško je voleti i osećati, teško je biti dobar. Zlo je dostupnje i primamljivije. Zove te i mami, budi strast u tebi i želju, ukorenjeno je u nama. Živi tamo negde duboko. I kao vulkan je, mirno spava dok ne proradi. Tada i postavlja granice u svakom čoveku. U umu, razmišljanju, osećajima i dobroti jer nema potencijala da shvati, jer ne sme dozvoliti širini da postoji. Jednom pukneš i baš tada budeš zao i kažeš sve ono što se dugo skupljalo. A da li je to istina? Da li je to tačno? Ne znam, samo znam da si dozvolio besu da priča umesto tebe. Svrbi te, goriš unutra i reči same otvaraju usta i izlaze iz njih, ne sapliću se po jeziku, ne smetaju im zubi, izlaze žustro i ponosno i nema nazad, ne ostaju u vazduhu nego se urežu tamo negde u nekom prostranstvu. A šta će nam to? Čemu služi? Zar nismo mogli svakog dana pustiti iz sebe sve ono što nam ne odgovara? Da li smo mogli trezveno i apsolutno slobodno da kažemo da nam nešto smeta, da nešto nećemo, ne želimo. Mogli smo. Da li smo smeli? To ne znam. Ali čim je proradio vulkan mi smo dozvolili nečemu da upravlja nama, dozvolili smo da lavinom pečemo, uništavamo i povređujemo a razlog je naša eksplozija. I to je opravdanje. I ništa nije bitno i ništa nije važno. Uništili smo sve ili ćemo uništiti onda kada postavimo granice. Jer više neće biti nedokučivo biće ograničeno.

Nikada se ne završava a čini ti se da uvek iznova počinje. I stalno je tu, i kada nije, osećaš, čuješ znaš da je tu. Sfinga. Oko svih nas, u svima nama, pred svima nama. 
Ukoliko naiđeš na problem šta prvo radiš? Šta uopšte radiš? 
Odustaneš?! Aha, pa dobro, lako je to ali šta ako je rešenje lakše čak i od odustajanja? Ne možeš da znaš zato što si već odustao. Ideš putem. Lep utaban put pred tobom, sada ti je lepo i opušteno koračaš ka nepoznatom. Nisi ni za put znao dok nisi kročio na njega. Ne možeš znati šta će ti svaki novi korak doneti. Možeš da vidiš samo ono što je ti je dopušteno da vidiš. Ali zato možeš da osećaš i ono što ti nije dozvoljeno, možeš da želiš i neželjeno. Razmisli... 
I najednom padne stena ispred tebe. Velika je, pomislićeš. Ogromna naspram tebe. Čvrsta, neprobojna, nepobediva. Okreneš se i odeš. Jer nijednog trenutka nisi sagledao sebe. Ne moraš biti ogroman da bi bio veliki, ne moraš biti odvaljen od kamena da bi bio neprobojan, ne moraš biti stena da bi bio nepobediv. Ukoliko si zacrtao da ideš putem ispred sebe potrudi se da ga pređeš bez obzira na prepreke. Danas je stena, sutra će biti kamičak u tvojim očima jednako velik kao stena. A ko si ti? Šta si ti? Ti si problem, stena nije. Ona je samo izgovor za tvoje odustajanje. Pojavila se ispred tebe da te testira, da te natera da se boriš, da istraješ da nastaviš svoj put. Niko ti nije rekao da će biti lako. Ništa nije lako. Šta god da radiš potreban ti je trud. Za istrajnost je potrebna upornost. Stenu lako možeš pobediti, možeš je preskočiti, preći preko nje, oko nje, kroz nju, uspod nje... Možeš, samo moraš naći način i neodustati. 
Stena je bilo koji problem na koji možeš naići u realnom, ovom - stvarničkom životu. Tvom životu. O, da, odnosi se i na ljubav. Onda kada nećeš da odustaneš. Ti znaš šta je tvoj cilj ali ne možeš znati šta se dešava kada cilj bude ostvaren. Od stene ne možeš videti šta se nalazi iza nje. Ne mora da znači da će te cilj koji imaš usrećiti. Stvari treba prihvatati onakve kakve jesu. Ne mora nužno značiti da put koji nije lep nije dobar za tebe ili obrnuto. To su sve one stvari koje se kriju iza, iza tvoje spremnosti da ostvariš cilj. To je već neka druga tema. Ali se možeš izboriti sa svim da bi ga dostigao. Samo ako hoćeš. Uvek imaš samo dve opcije. Da nastaviš ili da odustaneš. Donošenjem jedne odluke ubijaš drugu. I tada kad si se već odlučio za jednu I ubio drugu, opet nailaziš na neku drugu stenu koja te tera da se vratiš nazad, da oživiš ono što si ubio. Ali ne možeš. Ne zato što je nemoguće već zato što si se dovoljno zapetljao oko toga šta zaista želiš. Šta god da uradiš nećeš biti srećan ukoliko nisi potpuno siguran u svoju odlujku jer će ti u glavi odzvanjati to što si odustao od one druge mogućnosti. Ako uspeš da se izboriš sa stenom. Bilo da odustaneš ili da je pređeš. Pobedio si. I zato Sfinga kaže: 

“ Odgonetni me ili ću te uništiti ”. Ili ćemo odgonetnuti život ili će nas on uništiti. 

Nikada se ne završava a čini ti se da uvek iznova počinje. I stalno je tu, i kada nije, osećaš, čuješ znaš da je tu. Sfinga. Oko svih nas, u svima nama, pred svima nama. 

Kada si duže vreme učauren i obmotan mislima i osećajima pa ti se čini kao da stalno radiš jedno isto, i onda se promeni... Odmotaš se i deo po deo misli i osećaja otpada. Pa se osetiš lakše i na trenutak pomisliš da nešto nije u redu. Nisi navikao. Naravno da ti se dopada taj osećaj ali ti opet deluje kao da nešto nije u redu. I pitaš se šta se događa. A hiljadu odgovora navire. Prvo su to sumnje peckaju i grebu i stvaraju osećaje neprijatnosti. Pa ih razložiš i shvatiš da nema potrebe da budu tu, nema potrebe da postoje. Nailazi period ohrabrenja kada poslednja misao obmotana osećajem otpadne sa tebe. Istrulelo je i nema više šta da ih drži tu. Tvoje telo i tvoja unutrašnjost vape za nečim stvarnijim, za nečim što ne truli. Odjednom osetiš ogromnu snagu, veliku moć i imaš je u rukama.

Sve Arkane su ti u rukama. Do sada si se drzao malih i bio prepušten sudbini i putu koji te vodi. Sada imaš potpunu moć nad sobom, nad svojim životom i delanjem. Da li se treba osiliti? Da li tada treba raditi sve ono što si u mogućnosti da uradiš. Da li je to u redu? Šta to znači imati moć? Biti gospodar sopstvenog života, na koji ništa ne može da utiče a sa kojim možeš upravljati onako kako želiš, bez obzira da li je to u redu ili ne. Da li tada kada imaš svu moć, da li zaboraviš šta je ispravno a šta ne? Tada ti izgleda ispravno jer si u mogućnosti da sve ostvariš pa zbog toga vrednuješ stvari drugačije. Da li treba dodirnuti sve što ti je pod rukom? Da li treba uzeti sve ono što je dostupno, sve što ti se nudi? Možda se tako gube osećaji, možda time postaješ nešto što nikada nisi želeo biti, možda baš zbog toga što ti te stvari nisu bile tako dostupne? Da li stvari ikada mogu biti bitnije od ljudskosti, od ispravnosti? Da li vremenom sve postane stvari? Kako je uopšte moguće da jedno tvoje delanje ti vidiš kao nešto dobro a neko jako drag i blizak to vidi kao loše? Kako dodje do toga? Čija percepcija je tačnija? Ko je tu u pravu? Kako je moguće da dva sasvim različita pojma postanu toliko bliska. Pretvore se u jednu jedinu stvar koju dvoje bliskih ljudi vidi sasvim drugačije. Da li ih je stvar promenila? Da li je stvar materijalizovala misli i osećaje? Da li je stvar nešto za šta se obe strane bore? Ili ih je udaljila toliko da je doživljavaju sasvim drugačije, dve sasvim iste osobe?